Балто-словенске језичке везе
Из пројекта Википедија
Групе језика које чине индоевропску језичку породицу налазе се у односима веће или мање генетске, типолошке, ареалне или функционалне повезаности. Индијски и ирански језици, на пример, имају много особина које су само њима заједничке, због чега се говори и о индоиранским језицима. Слично је, иако мање изразито него у претходном случају, са италским и келтским језицима. Највећу сличност у оквиру индоевропских показују словенски и балтички (тј. балтски) језици. У балтичке језике спадају живи источнобалтички језици литавски и летонски и мртви западнобалтички језици:
гољадски, јатвјашки и пруски (који се говорио дуже него претходна два - до XVIII века). У балто-словенске језичке црте убрајају се, на пример, упрошћавање удвојених сугласника, изједначавање лабиовеларних сугласника са веларима, употреба инструментала у именском делу предиката, употреба генитива у конструкцијама са негацијом, и више других фонетских, морфолошких, синтаксичких и лексичких паралела, на пример: литавски galvá, gurklys, vilkas, прасловенски *golva, *gъrdlo, *vьlkъ (срп. глава, грло, вук) итд. На основу више језичких црта које су утврђене као заједничке за балтичке и словенске језике познати немачки индоевропеиста прошлога века Аугуст Шлајхер, творац теорије језичког родословног стабла и представник биолошког натурализма у лингвистици, изнео Је тезу да је после распада индоевропске језичке заједнице постојао период балто-словенског језика, који називају и балто-словенским језичким јединством. Многи лингвисти XIX и XX века (Ф. Ф. Фортунатов, А. А. Шахматов, Ј. Розвадовски, Ј Отрембски, Р. Траутман и др.) прихватили су ту тезу и развијали је, оснажујући је новом аргументацијом или коригујући у неким појединостима раније изнету аргументацију.
Супротно мишљење заступао је француски индевропеиста и слависта Антоан Меје, а за њим и низ других лингвиста (Ј. Ендзелин, А. Зен, Ђ. Бонфанте, А. Вајан и др.). Према Мејеу и лингвистима сличних погледа на балто-словенске језичке односе, балто-словенске везе и сличности су првенствено последица међујезичких контаката и паралелног развоја одређених појава у балтичким и словенским језицима.
Еластичнију варијанту идеје о балто-словенском језику или о балто-словенском језичком јединству, која поред многих сличности узима у обзир и бројне крупне разлике, представља теорија о балто-словенској језичкој заједници, чија је суштина у томе да су прасловенски и прабалтички као суседни језици и посебне гране исте индоевропске језичке породице током дугог постојања у непосредном контакту развили комплекс заједничких особина. У новијим истраживањима истиче се, такође, да између самих балтичких језика постоје уочљиве разлике у односу према словенским језицима, при чему се западнобалтички језици виде као језици унеколико прелазне природе, пошто их једне особине зближавају са источнобалтичким језицима, а друге са прасловенским језиком.
Проблем балто-словенских језичких односа још увек није добио општеприхваћено решење у индоевропеистици и славистици, али се често и с разлогом истиче да балто-словенске језичке сличности и подударности, поред тога што могу бити генетске или ареалне природе (последица старијих или новијих балто-словенских језичких контаката), могу бити и последица независног паралелног развоја неких структурно сличних појава v балтичкој и словенској групи језика. Иако се начелно у том погледу мишљења углавном слажу, разлике настају онда када се појединим од наведених фактора даје приоритет (јер сви нису од истог значаја за питање балто-словенских језичких односа).
Према новијим истраживањима овога проблема, протословенски језички савез (који је био у контакту са неким протобалтичким дијалектима, а вероватно одређен и неким балканским, на пример илирским и трачким, затим германским и другим елементима) прерастао је у прасловенски језик, док се дијалекатска издиференцираност протословенског донекле сачувала на балтичкој периферији, да би се после приближавања прасловенског скитском (западноиранском језику) средином I миленијума пре Христа прасловенски језик сасвим одвојио од старих балтичких дијалеката. Међутим, контакти Словена са Балтима, судећи по резултатима археолошких истраживања, нису били прекинути. Нека словенска племена стварала су са Балтима племенске савезе. Према подацима хидронимије (лингвистичка дисциплина о називима вода), носиоци те културе (мошчинске археолошке културе) говорили су западнобалтичким језиком. Од друге половине I миленијума наше ере, када се Источни Словени државно организују и јачају, почиње интензивна словенизација становништва које је говорило балтичким језицима, што је најзад у знатној мери и довело до изумирања западнобалтичких језика.
[уреди] Види још
[уреди] Литература
- Изворни текст је преузет из књиге Увод у славистику I Предрага Пипера. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.
