Живојин Павловић

Из пројекта Википедија

Живојин Жика Павловић
Живојин Жика Павловић - књижевник, филсмки редитељ, сликар и професор
рођен:	15. априла, 1933. Шабац
преминуo:	29. новембра, 1998. Београд

Живојин Жика Павловић је један од најзначајнијих српских редитеља такозваног ,,црног таласа југословенског филма”, као и еминентaн књижевник, сликар и професор београдског универзитета.

Садржај 1 Живот и дело 2 Последњи филм Живојина Павловића - ,,Држава мртвих” 3 Неке изјаве из Дневника Живојина Павловића 4 Филмографија 5 Библиографија 6 Награде 7 Спољашне повезнице

[уреди] Живот и дело

Рођен је 15. априла 1933. године у Шапцу. Детињство је провео у многим градовима Србије и Војводине, а највише у селу Вратарници код Зајечара. Са 19 година почео је да пише о филму и уметности за београдске новине и часописе. Дипломирао је декоративно сликарство на Академији Примењених уметности у Београду. Са 25 година режирао је свој први аматерски филм ,,Љуба Поповић", 1958. године. Три године касније завршио је свој први играни филм ,,Живе воде" из омнибуса ,,Капи, воде, ратници" (1962). За овај филм, Павловић је добио прву од многобројних награда (специјална награда жирија на филмском фестивалу у Пули). Награда филмских критичара на фестивалу у Катарги 1965. године за филм ,,Непријатељ" била је прва међународна награда коју је добио.

У 30. години објавио је прву збирку приповедака, ,,Кривудава река" (1963). Његов први роман, ,,Лутке" објављен је 1965. за који Павловић прима прву од многобројних награда за креативно списатељство (награда ,,Исидора Секулић") 1967. године.

Живојин Павловић снимио је 15 филмова и објавио 32 књиге.

Његови филмови су препозатљиви како по изразу тако и по тематици коју обрађује. Углавном су то социјалне драме, са главним ликовима неприлагођеним друштву у коме живе и друштвеним приликама који владају; филмови са изразито критичким ставом. Након филма ,,Заседа" (1969) био је жестоко критикован од стране званичних власти Југославије, тако да је једно време био у могућности да ради једино у Словенији.

Ретроспективе његових филмова организоване су у Пезару (1983), Ларошелу (1985), Паризу (1986, 1990), Монтпелијеу (1990) и Стразбуру (1991).

Као глумац, појављује се једино у филму ,,Национална класа” Горана Марковића, у више него споредној улози која траје свега неколико секунди.

Живојин Павловић био је Редовни Професор Факултета Драмских уметности у Београду.

Преминуо је у Београду 29. новембра 1998. године.

Његова ћерка Милена Павловић данас је позната српска глумица.

Као што је то био за живота, Живојин Павловић је и постхумно један од најплоднијих српских писаца. Најубедљивија потврда тога је, јануара 2006. године, објављених шест томова његовог ,,Дневника” у издању новосадског ,,Прометеја" и београдског ,,Подијума". Обимом (од око 2 500 страница) и ширином временског распона (1956-1993) ти дневнички записи - насловљени као ,,Изгнанство I- II", ,,Испљувак пун крви" и ,,Диариум I- III" – превазилазе све што је у том жанру код нас до сада написано и објављено. А што је посебно занимљиво, ни са ових шест књига дневнички опус Живојина Павловића још није комплетиран пошто су, поред оних раније објављених: ,,Белина сутра", ,,Флогистон" и ,,Откуцаји срца", јавности остали недоступни дневници исписани после 1993. Они тек чекају издавача, обједињени у целину под насловом ,,Трагови бога Марса".

[уреди] Последњи филм Живојина Павловића - ,,Држава мртвих”

У првој половини 1997. године најављено је да ће се ускоро поуздано знати хоће ли те јесени Живојин Павловић почети ,,Реквијем", филм до кога му је, од неколико пројеката о којима је размишљао након ,,Дезертера", старог тада већ пет година, изгледа највише било стало. А онда је крајем јула почео да снима филм о коме дотад није било ни речи. Продуцент Зоја Тодорић и драмски писац Синиша Ковачевић предложили су му да сними филм по Ковачевићевој позоришној представи ,,Јанез”, и ,,Држава мртвих” је започета. За филм адаптираној Ковачевићевој драми, у првом плану био распад једне породице који је носио симболику распада СФРЈ. То је метафора о растакању СФРЈ, драма идентитета ових простора, па би неко у причи о Словенцу лако препознао причу о Косову. Као у ,,Дезертеру", сцене су рађене изузетно натуралистички.

Филм је снимљен за месец и по дана, до половине септембра 1997. године. Онда долази до застоја у целом пројекту, из непознатих разлога. Ствар се није померила са мртве тачке све до његове смрти 29. новембра 1998. Тада долази до неког померања, продуцент покушава да филм приведе крају. Жеља породице, а и продуценткиња се сложила, била је да Слободан Шијан заврши филм. Међутим до тога није дошло, како због одуговлачења, тако и што је Шијан, због већ претходно заказаних обевеза, отишао за САД.

Било је покушаја да филм заврши Дуда Ћерамилац, први асистент режије, која је и на филму ,,Дезертер” била први асистент, па је то била и жеља породице. Међутим, ни од тога није било ништа.

Имао се утисак као да главни продуцент филма није имао вољу за завршетак пројекта. По свему судећи, могуће да је политика била умешана у целу причу, превасходно због јако критичког става који филм пропагира, према улози српске владајуће структуре у југословнеском рату.

Посао завршетка се стално одлагао, све док се није укључила ,,Комуна”, нови продуцент, и док није одлучено, на задовољство и породице и продецентске куће, да финанлну верзију уради Динко Туцаковић, који је познавао материјал, а и био је Павловићев студент. Ово је први случај код нас да се финализација филма препусти другом редитељу. Тако да је коначно нађен неко ко ће се прихватити веома незахвалног посла. По признању самог Туцаковића, чак је и Емир Кустурица био замољен за завршетак овога филма (чак је директора Венецијанског фестивала имао улогу да приволи Кустурицу), али до тога није дошло због презаузетости позантог редитеља.

Коначно, након три године чекања, последњи филм Живојина Павловића, и један од најнеобичнијих филмова домаће кинематографије – ,,Држава мртвих", je постхумно завршен.

,,Трудио сам се да се мој рад не примећује", каже Динко Туцаковић.

Готово невероватне потешкоће на путу овог филма од текста, преко снимања и мучног процеса монтаже до публике пратио је и низ узастопних смртних случајева. После Павловића, преминули су и директор фотографије Александар Петковић, као и глумци Драган Максимовић, Предраг Милинковић и Ранко Гучевац – што се мрачно надовезало на наслов филма.

Међутим, и након завршетка филма, настају потешкоће и одлагања премијере. Последњи филм Жике Павловића ,, Држава мртвих” премијерно је приказан пред београдском публиком 29. новембра 2002. године, на четворогодишњицу ауторове смрти. Најблаже би се премијера овога филма могла оценити као скандалозна. Ако ни због чега другог, онда из поштовања према преминулом аутору, премијера ,,Државе мртвих" заслужила је да буде добро организована и најављена публици, што није био случај. Рекламни форшпан вртео се на телевизијским станицама свега један дан пре премијере. За овакав третман Павловићевог последњег дела одговорна је продуценткиња Зоја Тодорић. Маркетиншки готово неиспраћена, ,,Држава мртвих” премијерно је приказана пред полупразном салом Сава центра. И део екипе филма одбио је да се појави на премијери у Сава центру. Према речима Динка Туцаковића раније је било замишљено да филм буде приказан у исто време у Београду, Сарајеву, Загребу и Љубљани и то баш на Дан републике, на дан када је и Живојин Павловић преминуо четири године раније. То се није догодило јер није постојала спремност продуцента Зоје Тодорић и њене куће Делфин филм.

,,Такође пропала је и идеја да филм иде најпре на један велики филмски фестивал", каже за "Време" Туцаковић, ,,да га потом прикажемо на ФЕСТ-у и да од марта наредне године иде у регуларну биоскопску дистрибуцију, али се то није догодило јер је тако одлучио продуцент филма."

Све у свему, последње дело великана српског филма Живојина Жике Павловића, није на достојанствне начин приказано домаћој публици, али због тога страна публика уме да цени и поштује вредности, што је показао велики број позива на иностране филмске фестивале.

[уреди] Неке изјаве из Дневника Живојина Павловића

Живојин Павловић је био велики критичар политичара и друштвених збивања код нас (што се може запазити и у његовим филмовима). Тако да je због својих отворених ставова, непрестано био у конфронтацији са владајућим структурама, како за време владавине комунистичке идеологије, тако и у последњој деценији овог века, када су на сцену ступиле лажне националистичко-политичке и интелектуалне елите.

Такву своју морално-интелектуалну позицију скицираће на многим страницама дневника, а изразитo најјезгровитије у запису од 5. јула 1990. године:

• ,,Од Србије ништа очекивати не могу:

- док је била у склопу комунистичке деспотије, гањали су ме фанатици и чанколизи зато што нисам хтео да величам тиранију и што ми је индивидуална слобода била највиши циљ;

- сада, у хаосу националног лудила, одбацују ме родољуби и шићарџије зато што нећу да уздижем свој народ, јер не могу да блатим остале".

У запису од 24. децембра 1990. године каже:

• ,,Читав сам живот корачао уз ток и сваки корак чинио чупајући с огромним напором ноге из иловаче. А то изнурује."

У мају 1990. године, кад Југославију и Србију потресају бурни догађаји, јунак Павловићевог Дневника постаје, и више не престаје да то буде, Слободан Милошевић:

• ,,Фашистоидни говор Слободана Милошевића, одржан јуче у Панчеву, не открива само психотичну агресивност српског националног вође (што је од важности за њега), већ и нашу безнадежну будућност (што је од много веће важности за нас)."

А у запису од 10. фебруара 1991. оптужница ће бити знатно проширена:

• "Изабравши на минулим изборима Слободана Милошевића поново за председника Србије, човека бахатог и тврдоглавог, у сваком тренутку спремног на самоубилачке политичке потезе, чије су последице по правилу катастрофалне, српски је народ, подударно са својом 'духовном елитом', учинио све да се Југославија, као држава распадне. Очигледно се ради о менталитету чија основна особина није стваралаштво и љубав према животу, већ деструкција и тежња ка смрти."

Многе неповољне мисли изрећи ће о писцима и интелектуалцима, чак о ,,већини колега по перу" који су ,,ошамућени националном еуфоријом и тренутним политичким интересима подредили и дух, и мисао, и дело". С тим у вези изјављује 24. октобра 1990. године:

• ,,Шта ће Милану Комненићу сатирућа политичка активност у национал-четничком покрету Вука Драшковића? Зашто Мирко Ковач бежи од себе и свог дела у јавна целомудрења, Филип Давид у 'борца за демократију' а Видосав Стевановић у политички кошмар... Због чега Драгослав Михаиловић, ушанчен у дубок и блатњав ров инертног национализма, води донкихотски позициони рат са Јосипом Брозом?"

Један од његових последњих текстова, где је дао кратку и језгровиту, а језовиту слику србијанског села и града:

• “Земља усталасана, махом непоорана – урасла у коров и шибље. Воћњаци пуни рода који нико не бере. Стара кућишта пуста, посрнула, у распадању. Празни амбари, мртве штале, невезани керови у хладу под струлелим тарабама и пијаним плотовима надомак огромних, неукусно раскошних и несврсисходних троспратница, намењених таштини и надметању. Ограде од ливеног бетона или кованог гвожђа. Надстрешнице над таркторима, комбајнима и у блато улопаним мерцедесима. Фарме бикова, кокошака носиља, товљених свиња. Пластењаци са зимском зеленом салатом и раним парадајзом. Препуне трпезе телећих чорби, сарми од киселог купуса, прасећег и јагњећег печења. Вашари, шатре, свадбе, крштења, сахране и испраћаји у војску; камиони претоварени тешким намештајем; купатила у којима се нико не купа; клозети у које нико не врши нужду. Иза нагомиланих, збрда-здола збубаних тешких, у шрех сазиданих здања уздижу се, набацана уз стајске зидове, брда непреврелог, у мокраћу огрезлог гнојива, док се њиве засејане пшеницом, кукурузом или сунцокретом запрашују хемијским препаратима противу инсеката и птица... ... А уместо птичијег цвркута или коњске ниске изнад сербске сеоске идиле разлеже се с транзистора или телевизијских звучника весели јецај Шабана Шаулића, Џеја Рамадановског или турбо-фолк-секс-бомбе Цеце Величковић... Но та вриска (или хропац) не настају на пашњацима пред колибама или сред пропланака у дрвеним столетним храстовим шумама, већ у радиофонским студијима и телевизијским емисијама многобројних, силним факултетима украшених Сербских градова.”

[уреди] Филмографија

• Живе воде (омнибус Капи, воде, ратници, 1962)
• Обруч (омнибус Град, 1963, забрањен)
• Непријатељ (1965)
• Повратак (1966)
• Буђење пацова (1967)
• Кад будем мртав и бео (1968)
• Заседа (1969)
• Црвено класје (1971)
• Лет мртве птице (1973),
• Песма (тв филм у 6 епизода, 1974),
• Хајка (1976)
• Довиђења у следећем рату (1980),
• Задах тела (1983)
• На путу за Катангу (1987)
• Дезертер (1992),
• Држава мртвих (1997).

[уреди] Библиографија

• Књиге приповедака
  • Кривудава река (1963, 1994)
  • Две вечери у јесен (1967)
  • Циганско гробље (1972)
  • Убијао сам бикове (1985, 1988)
  • Кришке времена (1993)
  • Блато (1999)

• Књиге новела
  • Дневник непознатог (1965)
  • Ветар у сувој трави (1976)
  • Кругови (1993)

• Књиге прозе
  • Белина сутра (1984)
  • Флогистон (1989)
  • Азбука (1990)

• Романи
  • Лутке; Лутке на буњишту (1965, 1991)
  • Каин и Авељ (1969, 1986)
  • Задах тела (1982, 1985, 1987, 1988, 1990)
  • Они више не постоје (1985, 1987)
  • Зид смрти (1985, 1986, 1987)
  • Лов на тигрове (1988)
  • Расло ми је бадем дрво (1988)
  • Вашар на Светог Аранђела (1990)
  • Траг дивљачи (1991)
  • Лапот (1992)
  • Биљна крв (1995)
  • Симетрија (1996)
  • Долап (1997)

• Књиге есеја
  • Филм у школским клупама (1964)
  • Ђавољи филм (1969, 1996)
  • О одвратном (1972, 1982)
  • Балкански џез (1989)
  • Давне године (1997)

• Књиге разговора
  • Језгро напетости (1990)
  • Лудило у огледалу (1992)

• Дневници
  • Испљувак пун крви (1984. забрањен, 1990)
  • Откуцаји (1998)
  • Дневници I-VI (2000)

• Књигa епистоларне прозе
  • Волтин лук (са Гораном Милашиновићем, 1996)

[уреди] Награде

• Филмске награде
  • Златна маска на I фестивалу медитеранског филма за филм ,,Непријатељ" (1965)
  • Златна арена за режију на филмском фестивалу у Пули за филм ,,Буђење пацова" (1967)
  • Сребрни медвед за режију на фестивалу у Берлину за филм ,,Буђење пацова" (1967)
  • Велика златна арена на филмском фестивалу у Пули за филм ,,Кад будем мртав и бео" (1968)
  • I награда за најбољи филм на фестивалу у Карловим Варима) за филм ,,Кад будем мртав и бео" (1968)
  • Златни лав на фестивалу у Венецији за филм ,,Заседа" (1969).
  • Велика златна арена и Златна арена за режију на филмском фестивалу у Пули за филм ,,Црвено класје" (1971)
  • Златна плакета за сценарио према литерарном делу на фестивалу у Берлину за филм ,,Црвено класје" (1971)
  • Златна арена за режију на филмском фестивалу у Пули за филм ,,Хајка" (1976)
  • Велика златна арена, Златна арена за режију и Златна арена за сценарио на филмском фестивалу у Пули за филм ,,Задах тела" (1983)
  • Златни гладијатор за филм ,,На путу за Катангу" (1987)
  • Сребрна мимоза за филм ,,Дезертер (1992)
  • Felix romuliana за животно дело
  • Златна маслина за најбољи филм на фестивалу медитеранског филма у Бастији за филм ,,Дезертер (1992)

• Књижевне награде
  • Награда Исидора Секулић за креативно списатељство за књигу приповедака ,,Две вечери у јесен" (1967)
  • Андрићева награда за приповетку за књигу приповедака ,,Кришке времена" (1993)
  • НИН-ова награда за роман године за роман ,,Зид смрти" (1985)
  • НИН-ова награда за роман године за роман ,,Лапот" (1992)

[уреди] Спољашне повезнице

• Живојин Павловић на ИМБД