Биоскоп

Из пројекта Википедија

Биоскоп је филмски театар у коме се приказују филмови на великом платну.

Филм су као технологију пронашли Браћа Лимијер, снимили су пар првих документарних филмова и приказали их на првим пројекцијама. Касније, филмови почињу да се масовно производе.

Биоскопске представе су се у почетку давале по кафанама а први биоскопи су били путујући. Александар Лифка први је почео на овим просторима да се бави тиме. Данас бисокоп у Суботици носи његово име.

Први неми филмови су имали и пијанисту који је гледајући филм пратио исти одговарајућом музиком.

• Први филм у Београду је приказан у Београду јуна 1896.
• Први домаћи филм је снимљен 1910, звао се "Карађорђе" а режисер и главни глумац је био Чича Илија Станојевић
• Први путујући биоскопи, у Србији, су се појавили око 1900 године а
• први стални биоскоп у Београду је почео са радом 1906. године

Ускоро, а поготову када је откривен тонски филм, граде се филмске дворане.

У филмским дворанама - биоскопима, пре филмова давали су се и "журнали" - претеча ТВ дневника. Вести су наравно биле старе најмање десетак дана.

Филм је био јефтина забава, па је посета биоскопима била велика. Било је "ин" одвести девојку у биоскоп. Нарочито у задње редове.

Напредком филмске технологије мењале су се и филмске дворане. Једна од првих је био "Синемаскоп".

Потом је уведено стерео озвучење, а развијени су и "тродимензионални" филмови које је публика гледала са специјалним картонским наочарима за једнократну употребу.

Затим су развијене биоскопске дворане где су се притиском на дугме тресла седишта (филмови катастрофе).

Последња иновација, јапански проналазак, су дворане у којима се током представе убацују различити цветни мириси.

На биоскопе је била велика навала, па се појавило и ново занимање "Тапкарош". Тапкароши су куповали карте у великим количинама и онда непосредно пред пројекцију продавали по вишим ценама. Имали и свој кодекс, карта се није смела продати "по цени" - ако је занимање било мање од очекиваног, карте су се цепале. Полиција их је, наравно, гонила.

У појединим земљама је било дозвољено пушење за време представа. Грицкање семенки од бундеве је такође било врло популарно, али не и дозвољено. Продавци семенки су били обавезни део миљеа пред биоскопску представу.

Многе дворане су грејане класичним пећима на дрва (није било централног грејања). За време представе раднице у бископу су посебним пумпама распрашивале у ваздух мирис на бази колоњске воде, пошто је и вентилација била недовољна, а представе су се давале једна за другом.

У приградским биоскопима су се скупљали локални момци, и сматрало се изузетном забавом, гласно коментарисати филм. Један од фазона је био да неко почне да виче "има ли у дворани доктора!!??" и када би се неки случајни доктор јавио, мислећи да је неком позлило, следило би питање "Докторе, како вам се свиђа филм?!". Секси сцене су посебно коментарисане.

У неким земљама су поподневне представе (за пензионере) биле јефтиније да би се смањио притисак на вечерње представе.

Постојали су и тзв. "нон-стоп" биоскопи. Куповином карте могли сте у било ком моменту да уђете и изађете из биоскопа. У западним земљама су постојали посебни биоскопи за порно филмове. Филмска представа, на сваки сат времена, је прекидана и једна стриптизета би из извела стрип-тиз уживо.

За филмове су штампани програми у виду летка, на којима је препричан филм, побројани глумци и ствараоци филма као и фотографије из најинтересантнијих делова филма. Многи су то куповали па чак и сакупљали!

Такође штампани су за сваки филм и филмски плакати који су се лепили по граду и налазили у излогу биоскопа. Ови плакати су такође били мета колекционара.

Појавом телевизије интересовање за посете биоскопима опада. Појавом видеа, ВХС-а и видео клубова, а поготову ДВД-а и "кућних биоскопа" класични биоскопи дефинитивно губе битку.

Пиратска издања су такође дала свој значајан допринос у процесу гашења биоскопа. Од 40 биоскопа колико их је било у Београду на врхунцу данас их ради мање од десетак. А Београд је тада имао упола мање становника.