Евалд фон Клајст

Из пројекта Википедија

Евалд фон Клајст (нем. Paul Ludwig Ewald von Kleist; 8. август 1881. - † 13. новембар 1954.) је био немачки фелдмаршал и носилац Витешког крста са храстовим лишћем и мачевима.

Садржај 1 Рани период 2 Први светски рат 3 Између два рата 4 Други светски рат 4.1 Пољска 1939 4.2 Западни фронт 1940 5 После рата 6 Интернет станице

[уреди] Рани период

Евалд фон Клајст је рођен 8 августа 1881. године у Хесенском граду Браунфелсу на Лани, у стари Пруски род Генерала и аристократа. Међу његовим прецима су се налазила три фелдмаршала, а један од њих, фелдмаршал Фридрих фон Клајст је ратовао 1814. године и против самог Наполеона. Тридесет и један човек међу његовим прецима био је носиоц Пруског одлоковања Pour la Mérit. Клајстов отац је био доктор филозофије Кристоп Албрехт Август Хиго фон Клајст и предавао је приватно математику у једној средњој школи.

Марта 1900. године Евалд фон Клајст је као подофицир приступио 3. коњичком пуку пољске артиљерије, да би већ 18. августа 1901. године добио чин потпоручника. Током 1907. године постаје пуковски ађутант. Након завршене коњичке школе у Хановеру (1908.-1909.), он добија 1910. године чин поручника и одлази на Војну академију у Берлин, где се оспособљава за Генерал-штабног официра. Касније у току те године он се жени Гизелом Вахтел у Хановеру.

Клајст 1912. године завршава Војну академију и постаје командир 14. хусарског пука у Каселу, на месту официра при Генерал-штабу. Мало пре почетка Првог светског рата дат му је чин ротмајстера (коњички капетан) и пребачен је на службу у штаб 1. хусарског пука.

[уреди] Први светски рат

Када је почео Први светски рат, ротмајстер фон Клајст је послат на Источни фронт где је провео наредне четри године. У бици код Таненберга, која се одвијала од 17. августа до 2. септембра 1914, године, командовао је коњичким ескадроном. На почетку битке Руска војска је успела да уђе на територију Источне Прусије, али се ситуација касније изменила и Руси су доживели тежак пораз (око 92000 заробљених и 50000 погинулих и рањених војника). Дана , 17. октобра 1915. године прелази као Генерал-штабни официр у штаб 85. ландвер пешадијске дивизије. Од 1. јануара 1916. године је бригадни ађутант а током јула исте године постаје дивизијски ађутант.

Крајем 1916. године пребачен је у службу артиљериско-техничког снабдевања 17. корпуса. Током 1917. године постављен је за начелника гардијске коњичке дивизије. Након капитулације Царске Русије 1918. године, дивизија је пребачена на Западни фронт и Клајст са њом учествује у биткама: код Ремса, у Шампањи и на реци Мези. При крају рата постаје командант у штабу 225. пешадијске дивизије. После потписивања примирја Клајст за кратко служи у Добровољачком корпусу, а након тога приступа Рајхсверу на месту начелника штаба дивизије.

[уреди] Између два рата

Од 1919. до 1931. године Евалд фон Клајст врши различите дужности у штабовима и војно-школским установама: 1920. - 1923. служи у 13. коњичком пуку; 1923. - 1926. предаје тактику у Хановерској коњичкој школи; 1927. - 1928. начелник штаба 2. коњичке дивизије у Бреславу (сада Вроцлав); 1928. - 1931. начелник штаба 3. пешадиске дивизије. Током 1931. године постављен је за команданта елитног 9. пешадиског пука у Потсдаму. Како су расле функције које је вршио, тако су му расли и чинови: 1922. - Мајор; 1926. - Потпуковник; 1929. - Пуковник и 1932. - Генерал-мајор. Дана, 1. фебруара 1932. године долази на чело 2. коњичке дивизије уместо Герда фон Рундштета који је постао командант трећег војног округа. Клајст 1935. године добија чин Генерал-потпуковникa.

Клајстова супруга Гизел Вахел је родила два сина. Јоханес Јирген Евалд фон Клајст се родио 1917. године и кренуо очевим стопама. За време Другог светског рата он је био капетан у коњици на Источном фронту. Други син фон Клајста, Хиго Едмунд Кристоф Хајнрих се родио 1921. године. И он је за време рата био на Источном фронту где је зарадео астму и био отпуштен из војске као неспособан за војну службу.

Када је започео брзи раст Вермахта, 2. коњичка дивизија је током 1936. године расформирана а Клајстов штаб је прерастао у штаб 8. војног округа. Дана, 1. августа 1936. године Клајст добија чин Генерала коњице.

Њему су тада биле подчињене 8., 18. и 28. пешадиска дивизија као и трећа и четврта погранична команда. До фебруара 1938. године под његовом командом тече развој и нарастање оружане силе Вермахта у Шлезији, услед чега га фон Браухич, који је косо гледао на промонархистички изглед фон Клајста, принуђује да поднесе оставку. У знак захвалности фон Клајсту је дато право да носи жуте коњичке еполете (мисли се на чин Генерала коњице). Те еполете фон Клајст ће да носи током целог Другог светског рата.

[уреди] Други светски рат

[уреди] Пољска 1939

Годину и по дана Евалд фон Клајст је живео на прекрасном имању у Вајделбруку у близини Бреслава. Иако су нацисти гледали са антипатијом на фон Клајста, његове војничке способности никад нису оспораване од Хитлера. Током августа 1939. године, уочи напада на Пољску, у 58. години живота он је враћен у војну службу. Клајст је добио команду над 22. корпусом, који са налазио у саставу 14. армије генерала Вилхелма Листа и дејствовао је на јужном делу фронта.

Прва три дана рата корпус је чекао у резерви да би 4. септембра 1939. године, Клајст са својим корпусом који је имао по једну оклопну, пешадиску и планинску дивизију, био послат у борбу. Фон Клајст се показао као изузетно способан командант приликом овладавања нафтног реона у близина Лавова. Дана, 17. августа његова војска се сјединила са војском генерала Гудеријана у близини реке Буг, разделивши територију Пољске на два дела.

[уреди] Западни фронт 1940

Пре почетка Француске кампање фон Клајсту је дат важан задатак. Дана, 29. фебруара 1940. године Хитлер је подржао предлог да се фон Клајст постави на место команданта тенковске групе на Западном фронту. Та група је у свом саставу имала: 41. оклопни корпус генерала Георг-Ханс Рајнхарда (6. и 8. оклопна дивизија), 19. оклопни корпус генерала Хајнц Гудеријана (1., 2. и 10. оклопна дивизија плус елитни моторизовани пук "Велика Немачка"), као и три моторизоване дивизије из 14. моторизиваног корпуса генерала Густав фон Витерсхајма. Од десет дивизија спремних за напад на Француску, Белгију и Холандију, пет су биле под командом фон Клајста, а још две су стајале у резерви. Тако је фон Клајст постао први командант једне "оклопне армије" (термин оклопна армија официјално ће бити уведена у употребу тек годину и по касније).

Штаб 22. корпуса добио је привремено име штаб "оклопне групе Клајст". Уствари Клајст никада није имао посебно наклоност према тенковским јединицама и увек је давао предност коњу над тенком. Главнокомандујући у Немачкој копненој војсци такође су гледали са сумњом на тенковски род као и на концепцију муњевитиг рата (Блицкриг).

Пред "оклопном групом Клајст" постављен је најважнији задатак за брзи успех на Западном фронту. По Манштајновом плану "оклопна група Клајст" треба да пробије линију одбране на реци Мези и да се устреми ка Ла Маншу, притом опкољавајући са југа савезничку војску. У случају успеха главнина савезничке војске би се нашла опкољена северно од Париза и рат може да се сматра решеним.

Сагласно Манштајновом плану Клајст треба да изврши пробој кроз тешко проходне Белгијске Ардене и брзо форсира реку Мезу. На тој реци одбрамбена линија је јако слаба, зато што су савезници сматрали да је на том терену немогуће извести крупну тенковску операцију. На северном крилу Клајстове групе налазио се 41. оклопно корпус генерала Рајнхарда а на јужном делу 19. оклопни корпус генерала Гудеријана. Корпус генерала Витерсхајма је остављен у резерви и он би требало да прати Гудеријана као предходница 12. армије генерала Вилхелма фон Листа.

Поред "оклопне групе Клајст" на Западном фронту је дејствовала још једна оклопна група, а њу је чинио 15. оклопни корпус. Дивизије из 15. оклопног корпуса (5. и 7. оклопна) под командом генералом Хермана Хота нису могле по снази да се мере са прејаком "оклопном групом Клајст", али су имале и лакше постављени задатак. У 18:00 сати 9. маја 1940. године "оклопна група Клајст" је почела да се помера ка реонима одрђеним за почетак напада. Сутрадан, 10. мај 1940. године, у 4:00 сата на граници Немачке са Холандијом, Белгијом, Луксембургом и Француском покренуо се "ураган". Ловци и бомбардери Луфтвафе (намачко ратно ваздухопловство) напали су аеродроме, војна складишта и објекте у дубини од 250 километара од линије фронта. Клајстови тенкови и пешадија просто су протчали кроз Луксембург и лако пробиле Белгијску граничну линију. Француски коњички корпус, који је требао да уђе на територију Белгије одмах након нарушавања Белгијске неутралности од стране Немачке, није се помакао са места све до половине јутра 11. маја: премештање француске војске ишло је доста споро, увече првог дана напада предњи делови Немачке 10. оклопне дивизије ступиле су у борбу са 2. коњичком и 3. колонијалном пешадијском дивизијом Француске и одбацили их ка реци Мези.

У то време Хитлер је тријумфовао, добијајући податке да британски експедициони корпус, а са њим 1. и 7. француска армија као и друге одбрамбене јединице, брзо надиру у Белгију и Холандију, погрешно одређујући правац немачког главног удара. Дакле, ако тенкови успеју да направе пробој и да избију на Ла Манш, немци могу сматрати победу сигурном.

Следећег дана Клајст је замало могао да направи погрешан потез. Француске коњичке јединице, наступајући из реона Монмедиа су покушале га изврше напад на лево крило нападача. Клајст наређује Гудеријану да прекине предвиђена дејства на левом крилу и да 10 оклопну дивизију обрне у правцу југа, како би спречио напад француза. Гудеријан је оштро протестовао, говорећи да ће тај потез да смањи снагу 19. оклопног корпуса за трћину и довести испуњење основног задатка - форсирање реке Мезе код Седана - у крајње несигуран ток операције. Клајст попуста притиску његових аргумената и наређује генералу фон Витерсхајму да организује одбрану на левом крилу од јединица 14. моторизованог корпуса. Напад Гудеријана је настављен.

Тог дана немачки тенкови су нанели тежак пораз француским коњаницима. Њихова 2. и 5. дивизија лаких коњаника, које су улазиле у састав 2. француске армије, делимично су се повукле ка главној одбрамбеној линији иза река Мезе а делимично се разбежале, што је дало као резултат да је десно крило 9. француске армије остало непокривено и она почиње да одступа.

Тек тада се код француског главнокомандујућег генерала Гамлена појавила сумња да арденски пробој може да буде и истински правац главног удара немаца. Његови извиђачи већ су установили намере четри од пет оклопних дивизија фон Клајста, дејствујући на северу. Гамлен наређује да се једанест француских дивизија максимално брзо предислоцира на угрожени део фронта. Тим јединицама је дат непрекидан "зелени сигнал" у једном правцу на железничкиј прузи. Проблем што су те дивизије требале да пристижу на одбрамбеној линији на реци Мези између 14. и 21. маја нису бринуле Гамлена, зато што је очекивао од Клајста, да ће да започне форсирање реке Мезе одмах по пристизању пешадије из 12. армије фон Листа, а то се требало очекивати рано ујутру 19. маја.

Дана, 12. маја преко река Мезе су се повукли и последњи остаци француских коњичких јединица и сви мостови на правцу наступања Клајстове оклопне група су минирани. Француска коњица није успела да изврши постављени задатак - задржати немце пет-шест дана. То је много забринула генерала Шарла Хјуцингера, команданта 2. француске армије, зато што баш његовој војсци предстоји да прихвати главни удар Гудеријана. Он тражи појачање и главна команда му додељује 3. оклопну и 3. моторизовану дивизију, а такође му додељује и 14. пешадијску дивизију из састава 9. француске армије. На северном крилу оклопне групе Клајст где су ове јединице требале да уђу у борбени контакт налазио се 41. оклопни корпус генерала Рајнхарда. Међутим за предислоцирање ових дивизија било је неопходно извесно време.

Истог дана, 12. маја у командном пункту фон Клајста пристигао је Хитлеров ађутант, пуковник Шмунд. Фирер је желео да зна имали намере Клајст да почне форсирање реке Мезе следећег дана или сматра да треба да чека пешедију из 12. армије генерала Листа. Клајст одговара да ће да изврши напад - "без чекања, да не изгубим на времену". Хитлер одобрава то решење и наређује да се напад осигура ваздушном подршком обрушавајућих бомбардера Ју 87 Штука из 8. ваздухопловног корпуса Волфрама фон Рохтхофена.

У то време Клајст је позвао у свој пункт генерала Гудеријана и наређује му да форсира реку Мезу и да нападне противника у реону града Седана. Операција треба да почне у 4:00 сати изјутра 13. маја. Гудеријан саопштава, да за спровођење те операције он располаже само са две дивизије, пошто је 2. оклопна дивизија на северном ктилу у то време била заустављена од упорне одбране француза у сектору Семуа. Он тражи да се форсирање одложи за неко време, док нема на располагању цео свој корпус. Такав одговор је био нетипичан за Гудеријана. Бојажљивост коју је показао дугује случајним околностима - мало пре разговора са Клајстом он је преживео смртну опасност. За време једног од малобројних ваздушних напада француза, једна бомба пала је на штаб генерала Гудеријана који се налазио у Булоњском хотелу "Панорама" и једва је избегао смрт. Парче од бомбе погодило је прозор кроз који је гледао генерал и он се изненада нашао под кишом стаклених парчића. Тај случај је избацио Гидеријана из одличне духовне равнотеже. Клајст одбија да се сагласи са приговором главног тенковског команданта Немачке и наређује му да започне напад са расположивом војском. Подобна наређења су дата и генералу Рајнхарду.

Гудеријан је одредио да напад изведе дивизија постављена у центру - 1. оклопна. Главни удар треба да се нанесе западно од Седана. Та дивизија појачана је моторизованим пуком "Велика Немачка". За артиљериску подршку 1. оклопне дивизије додељене су јединице корпусне артиљерије као и артиљериски пук из суседне дивизије.

Седан је брањен 55. и 71. француском пешадијском дивизијом, које нису показивале високи ниво борбене спремности. Француски генерал Грансар, командант 10. корпуса, задуженог за одбрану тог дела фронта, говорио је о војницима тих дивизија да су "одебљали и нежни мушкарци између 30 и 40 година који треба изнова да буду послати на курс борбене обуке". Од 450 официра из 55. пешадијске дивизије свега 20% је било из активног састава, осим тога дивизија је имала само 25% од предвиђених противтенковских топова 25мм, док се рецимо у складиштима налазило 520 тих топова, што је било довољно за опремање целих 10 дивизија. Што се тиче 71. пешадијске дивизије, и ту је ситуација била крајње жалосна. Попуњеност противтенковским топовима била је испод 50% а од 17000 војника и официра личног састава, 7000 се налазило на кућном одсуству или болничком лечењу. Борбени дух у те две дивизије био је крајње низак.

Пук "Велика Немачка" прелази реку на надувеним чамцима и понтонима, и распоређује се на западу покрајне Седан. Заобилазећи град пук овладава до 19:00 сати кључном висоравни Марфе. Након пука "Велика Немачка" на другу обалу прелази пешадија из 1. моторизоване бригаде 1. оклопне дивизије, која до 19;30 такође избија на висораван Марфе. После ових јединица, по мраку прелазе два пешедијска батаљона из 10. оклопне дивизије који форсирају реку Мезу југозападно од града. Нако тога посла се прихватају немачки инжењерци који изграђују понтонски мост за само 38 минута и први преко њега прелазе пешадинци са противтенковским топовима. До поноћи је подигнут шестнетотонски понтонски мост.

У пет сати изјутра на десном крилу појавили су се и предњи делови 2. оклопне дивизије генерала Рудолфа Фајела - 5. оклопна бригада и 2. мотористички батаљон. Гудеријан им одмах наређује да пређу реку. По преласку рекe јединице треба да се распореде на самој додирној тачци између 55. пешадијске дивизије и 102. тврђавске француске дивизије, а то је уједно била и додирна тачка 2. и 9. француске армије. Већ у 5:10, 55 пешадијска дивизија саопштава да је изгубила контакт са пешадијом на левој страни. Између 2. и 9. армије појавио се процеп који више није могао да се затвори.

У то врема међу француским артиљерцима почињу да круже гласине како су се немачки тенкови појавили на висоравни Марфе и достигли село Булсон које је само 5 километра јужно од Седана. Те гласине су биле лажне, јер у том моменту још није прешао реку ниједан немачки тенк. Мало касније гласине су почела да круже и међу пешадинцима. Пуковници, команданти тешког артиљеријског пука и групе за артиљеријску подршку 55. дивизије, наређују својим јегиницама да се повуку, а након тога су и сами нестали. У паници војници из 55. пешсдијске дивизије остављају већи део својих топова. Путеви су ускоро постали затрпани од француских војника, који су по речима генерала Гулера "обузети ужасом, ухваћени у клешта масовне хистерије".

Дивизија се распала без да је видела непријатеља. Неке од њених јединица су бежале без престанка чак до Ремса који је удаљен преко 80 километра од Седана. Ускоро се под контролом Гудеријана налазио мостобран од 10 километра ширине и дубине. Одмах по сванућу преко понтонског моста је прешла цела 5. оклопна бригада.

На француској страни настала је потпуна конфузија. Генерал Корап наређује 3. коњичкој бригади и 53. пешадијској дивизији да се приближе ка реци Бар западно oд Гудеријановoг мостобрана, но на предвиђено место је стигла само 3. коњичка бригада. Због неприлагођене команде, 53. пешадијска дивизија лутала је цeлу ноћ, вртећи се у круг, да би тек 14. маја успела да стигне до реке Бар. Чак и да је та дивизија успела да стигне раније, од ње би било мало користи. Војници у дивизији били су лоше извежбани и уморни, пошто су целе зиме правили фортификацијске објекте а након тога послати на пољопривреду.

У 7:00 сати изјутра, три сата пре одређеног времена, французи врше контра напад са војницима 231. пешадијског пука и два тенковска батаљона, подржан пешадијом из резерве 10. корпуса. Успевају да избаце из строја два немачка тенка да униште два топа 88мм. У борбама које су постајале све жешће тешко је рањен командант 1. оклопног пука. До 9:00 сати ујутру, већ је горело половина француских тенкова а погинуо је и командант 231. пешадијског пука. Јединице на левом крилу из 71. пешадијске дивизије, и поред тога што нису виделе ниједног немачког пешадинца, почињу са брзим повлачењем ка позадини. Ускоро су се појавили обрушавајући бомбардери Јункерс Ју 87 Штука и до мрака са малим прекидима нападали 71. пешадијску дивизију, тако да је она малте не престала да постоји као борбена формација. И поред тога генерал Шарл Хјуцингер шаље обавештење генералу Гамлену, да је мостобран окружен а висораван Марфе преузет и сад се налази у француским рукама.

Сутрадан ујутро (14. мај), на борбено поље пристигла је 3. француска оклопна дивизија, која је формирана свега шест недеља пре почетка немачког напада, али због несташице горива дивизија није дејствовала у првој половини дана. Већина француских тенкова је конструисано за подршку пешадији и због тога им је радијус дејства био три пута мањи од немачких тенкова. Дивизија је већ била спремна за контранапад заједно са 30. механизованом дивизијом у другој половини четвртог дана борбе код Седана, када се умешао генерал Флавини, командант 21. француског корпуса. Сходно француској тактичкој доктрини из 1940. године, која вуче корене још из Првог светског рата, Флавини гледа на тенкове и оклопне аутомобиле само као средство за подршку пешадије. Зато он спречава контранапад и распоређује те две дивизије на делу фронта у ширини од 20 километра. Генерал Шарл Хјуцингер се у то врема налазио на путу, премештајући свој штаб у Верден, и није могао да спречи наређење генерала Флавинија.

Решење фон Клајста да форсира Мезу без детаљне припреме, било је исправно. Током 14. маја Гудеријан муњевитим нападом прелази реку Бар. Група Шануан - 5. бригада лаких коњаника и 1. коњичка бригада из 2. француске армије - пружала је жесток отпор, али није успела да заустави немачке тенковске јединице. Са приближавањем ноћи француски коњаници започињу повлачење у јужном правцу а остаци разбацаних делова 53. пешадијске дивизије одступају у различитим правцима. Током ноћи у руке генерала Гудеријана се нашло више од 1000 заробљеника и преко 40 атриљериских оруђа.

9. француска армија почиње да се распада. Бенуа-Мешен ће касније да напише "на земљи, деморалисана армија генерала Корапа, уопште не личи на једну армију, изгубила је сваку дисциплину". Следећег дана, 15. маја организована одбрана француза против Гудеријанових јединица је потпуно сломљена и могао је почне "јуриш ка Ла Маншу". У то време генерал Морис Гамлен позива Хјуцингера и љутито му напомиње да му је 3. оклопна дивизија додељена за организовање контранапада. Шарл Хјуцингер губи неколика сати док није предао наређење генералу Фламинију, а пак и он губи немало скупоценог времена док није предао заповест генералу Антуану Брокару, команданту 3. оклопне дивизије. По рачуници генерала Флавинија, да се саберу раштркане јединице у једну ударну песницу, потребно је најмање 24 сата. Касније тога дана Хјуцингер ослобађа Брокара дужности команданта дивизије, пошто није успео довољно брзо да прикупи јединице. За то време на северу генерал Корап даје заповест за покрет 102 гарнизонске (посадне) дивизије. До тог момента ова лоше наоружана јединица, састављена од старијих резервиста, успешно је издржавала ударе целог 41. оклопног корпуса - подвиг достојан дивљењу !. Али пошто је 102. дивизија започела да одступа, остављајући због недостатка транспортних средстава велики део свог тешког наоружања и артиљерије, на њу се баца 6. оклопна дивизија генерала Франца Кемпфа. Тенкисти су изградили мост преко Мезе од приручних средстава и по преласку су кренули са гоњењем гарнизонске војске. Ускоро је 102. дивизија принуђена да се повлачи без да пружа отпор. Након дивизије Кемпфа преко истог моста прелази и 8. оклопна дивизија и пред вече предње јединице генерала Рајнхарда су напредовале у дубини од шездесет километара.

Те ноћи Клајст наређује Гудеријану да стане и сачека док и остале јединице не пређу на мостобран и организују адекватну одбрану. Хајнц Гудеријан се враћа назад да би се видео са пуковником Куртом Цајтцлером, начелником штаба оклопне групе, а након тога и са самим Клајстом. Након ватрене расправе, Клајст се сагласио да буде настављено наступање још 24 сата, како би се образовало довољно велико пространство за пребацивање целог пешадијског корпуса.

Дана, 16. маја предњи делови Гудеријана прелазе још шездесетак колометра и стају на даљини око сто километра западно од Седана. Рајнхард пребацује преко река остале јединице свог корпуса и напредује још неколико километра, уништавајући путем цели 41. француски корпус. Од штаба 9. француске армије, где је уместо генерала Корапа постављен генерал Жиро, био је удаљен свега петнаестак километра. Међутим и генерал Жиро је био немоћан да промени нешто. Ширина процепа у сектору 9. армије достигла је скоро сто километра. Као највећа трагедија за француски 41. корпус је немачко предвечерње уништење 2. оклопне дивизије. Тенкови те дивизије, пребачени су железничким вагонима у Син-ле-Абе, а оклопни аутомобили путем. Немачка 6. оклопна дивизија ухватила је французе на маршу и одсекла тенкове на железничкој станици од моторизоване колоне где су се налазили камиони са горивом (већ је речено да су француски тенкови имали изузетно мали радијус дејства). Дивизијска артиљерија није успела да се развије и бива уништена, а велики део тенкова је уништен на железничкој станици или у њеној близини. Поједини тенкови су уништени на самим железничким вагонима, Мање јединице које су требале да дејствују заједно са 2. оклопном дивизијом такође су добрим делом разбијене, тако да је командовање преосталим делом војске постало немогуће.

Када је почела кампања на западу, Француска је имала само четри оклопне дивизије. Прву је Хот уништио на северном крилу, а од друге су остали само јадни остаци. Трећа се налазила у саставу генерала Хјуцингера и одтупала је у југозападном правцу. Формирање четврте дивизије под командом Шарла де Гола једва је завршено. У Паризу се јавља паника, када влади постаје јасно да између наступајућих немачких тенкова и престонице нује остала ниједна француска дивизија, зато што је Гамлен послао целу стратегијску резерву у Белгију и Холандију још првог дана кампање. Зато влада, без гледања, да цела оклопна група Клајст иде ка Ла Маншу а не према Паризу, решава да своје кабинете евакуише у Тур.

[уреди] После рата

[уреди] Интернет станице

Овај незавршени чланак Евалд фон Клајст, везан је за ратнике. Користећи правила Википедије, допринесите допунивши га.