Глагољица
Из пројекта Википедија
| Историја писма |
|---|
|
Wadi el-Hol 19. век пне.
|
| Грузијско 5. век пне. |
| Јерменско 405. |
| Orkhon 6. век |
| Ogham 6. век |
Г Л А Г О Љ И Ц А је добила свој назив од свештеника који су вршили словенску службу, у којој старословенски глагол »глаголати« (говорити) често долази (њих су називали у тим крајевима »глагољашима«). Код нас је ушао у обичај назив Глагољица можда према употреби звука лј код споменутог глагола у садашњем времену и у неким другим његовим облицима.
Г. се употребљавала у најстаријим и можда најљепшим по чистоти језика старословенским споменицима, како оним за које је несумњиво да су се употребљавали у Моравској и Чешкој (Кијевски листови, Прашки одломци), тако и у оним за које је вјероватно да су у својим преписима дошли из Македоније или околних словенских земаља , нпр. у Зографском јеванђељу, Маријину јеванђељу, Асеманову јеванђељу, Клочеву глагољашу и сл. Тако је исто несумњиво да је из Паноније Г. прешла и у западни дио Балканског полуострва, нарочито међу становништво по Хрватској, Далмацији и другим областима. Допирала је Г. и до Русије (исп. глагољске натписе на зидовима саборне цркве у Новгороду, остатке од глагољице у руском запису попа Упира). - Али већ врло рано, свакако од почетка 10 вијека, ћирилична азбука, која се једно вријеме употребљавала споредно са Г., почела је потискивати Г. у Бугарској, Русији и Србији, тако да је од краја 11 вијека Г. остала у сталној употреби само код католика примораца у сјеверној Далмацији и у Хрватској на сјевер до водомеђе Купе, заузимајући и њу, на кварнерском острвљу и у Истри (в. Глагољско богослужење). Ту се Г. сачувала у неједнакој употреби све до краја 18. и до четрдесетих година 19. вијека. Према тој употреби, разликујемо старословенску (облу) Г. и хрватску (угласту) Г.
Г. се разликује од ћирилице у самом обиљежавању гласова: Г. има исти знак за е и је, међутим ћирилица има два знака: тако исто Г. има један знак и за ја и д; Г. има три знака за и, ћирилица — два; Г. има нарочити знак за умекшано г у грчким ријечима, старославенска ћирилица га нема. Али међу њима има и много сличности.
Г. се налази у старословенским споменицима са најстаријим језиком (као што је Зографско јеванђеље), а нарочито у одличним старословенским споменицима, такођер врло старим, свакако из 10. вијека, за које је несумњиво да су писани у Чешкој или Моравској (Кијевски листићи), тако да се може рећи да су је ту могли донијети само Браћа Просвјетитељи; друго, — она је примитивнија и сложенија од ћирилице.
Код примораца, врло је рано поникла легенда да је Г. створио Св. Јероним, познати преводилац Вулгате (умро 420). То су вјероватно измислили свештеници, како би принудили папу да је не забрањује (и заиста папа Иночентије IV у своме акту од 1248, којим се словенска служба допушта у приморским мјестима, гдје се дотле Г. традиционално употребљавала, спомиње такођер ту легенду). У 18. вијеку та је легенда разбијена, и послије тога времена многи слависти дали су своје прилоге за ријешење извјесних страна питања о Г. Понајвише се по том питању бавио Јагић. Друго је питање о поријеклу Г. И ту се дуго лутало (историјски преглед свих покушаја може се наћи код Јагића), док није Исак Тејлор (Isaac Taylor), испитивач поријекла азбука 1880. изнео мишљење да је Г. сачињена према грчком брзопису 9. вијека. Он је сматрао да су се Словени већ прије Ћирила и Методија служили грчким писменима, комбинирајући их по 2—3 када је требало представити неки нарочити звук који није познавала грчка азбука. На тај начин добивене су његове комбинације о постанку различних глагољских слова од неколико грчких слова, које је допунио касније Јагић, и нема сумње да су те комбинације биле тачне за велики број слова. Али је, наравно, Св. Ћирил извео и стилизацију цијеле азбуке.
Велики број слова могао је бити на тај начин лако и природно објашњен. Код других су била потребна или велика натезања или се претпостављало да је шаре за та слова Св. Ћирил могао узети из какве источњачке азбуке, јер је он добро познавао различне источне језике. Тако су настале теорије о позајмици извјесних слова из авестијског (Вс. Милера), јерменског и грузинског (М. Гастера, Абихта), јеврејског и самаританског (Шафарика, Вондрака), коптског (Фортунатова, Ламанског). Неки су мислили, као Фортунатов, да се у самом стилизирању Г. Св. Ћирил угледао на источњачке азбуке (на коптску), које су и саме представљале у извјесном правцу стилизирану грчку азбуку. Али је ипак и даље остајао довољан број оних (Лескин, Дилман, Таyлор, Амфилохије, Фр. Милер, Јагић, Бељајев) који су сматрали, да се само из грчке азбуке могу извести (или из простих шара или из комбинације већег броја шара) сва глагољска писмена. У 15. вијеку (1483) штампана је (у Млецима) прва глагољска књига. Касније су штампане чешће у Сењу, Млецима и другдје. У 17, а нарочито у 18. вијеку вршени су поправци текстова (Главинић. Леваковић, Караман, Совић), према црквеноруским текстовима. У овом правцу се нарочито одликовао Змајевићев Семинар у Задру, гдје су у 18. вијеку глагољаши добивали потребну спрему. У 19. вијеку, око четрдесетих година, глагољашки рад (уосталом, стално ометан од стране аустријске државне власти) престаје сасвим. Било је покушаја да се подигне у другој половини 19. вијека. Овамо долази ново издање мисала, које је 1893. приредио Драгутин Парчић, а тако исто раније и рад Брчићев (исп. његову читанку, Хрестоматију, Уломке Св. Писма итд.) да се познавање Г. подигне код хрватског свештенства. Још у 18. вијеку почели су се текстови глагољски замјењивати писаном латиницом (шћаветом). На острву Крку подигнута је »Старословенска академија« (од 1903), која издаје старе глагољске текстове (особито Ј. Weissa) у ћириличној транскрипцији.
[уреди] Литература
- Fucic, Branko: Glagoljski natpisi. (In: Djela Jugoslavenske Akademije Znanosti i Umjetnosti, knjiga 57.) Zagreb, 1982. 420 p.
- Fullerton, Sharon Golke: Paleographic Methods Used in Dating Cyrillic and Glagolitic Slavic Manuscripts. (In: Slavic Papers No. 1.) Ohio, 1975. 93 p.
- Gosev, Ivan: Rilszki glagolicseszki lisztove. Szofia, 1956. 130 p.
- Jachnow, Helmut: Eine neue Hypothese zur Provenienz der glagolitischen Schrift - Überlegungen zum 1100. Todesjahr des Methodios von Saloniki. In: R. Rathmayr (Hrsg.): Slavistische Linguistik 1985, München 1986, 69-93.
- Jagic, Vatroslav: Glagolitica. Würdigung neuentdeckter Fragmente, Wien, 1890.
- Kiparsky, Valentin: Tschernochvostoffs Theorie über den Ursprung des glagolitischen Alphabets In: M. Hellmann u.a. (Hrsg.): Cyrillo-Methodiana. Zur Frühgeschichte des Christentums bei den Slaven, Köln 1964, 393-400.
- Miklas, Heinz (Hrsg.): Glagolitica: zum Ursprung der slavischen Schriftkultur, Wien, 2000.
- Steller, Lea-Katharina (geb. Virághalmy): A glagolita írás In: Paleográfiai kalandozások. Szentendre, 1995. ISBN 9634509223
- Vais, Joseph: Abecedarivm Palaeoslovenicvm in usum glagolitarum. Veglae, [Krk], 1917. XXXVI, 74 p.
- Vajs, Josef: Rukovet hlaholske paleografie. Uvedení do knizního písma hlaholskeho. V Praze, 1932. 178 p, LIV. tab.
