Aleksandar Sergejevič Puškin
From Wikipedia
Aleksandar Sergejevič Puškin (ruski: Александр Сергеевич Пушкин) (1799-1837) je bio ruski književnik, a mnogi ga smatraju za najboljeg ruskog pesnika i oca moderne ruske književnosti. Puškin je među prvima u Rusiji počeo da piše narodnim jezikom i distancirao se od romantičarske književnosti popularne u zapadnoj Evropi. Napravio je stil koji je mešao satiru, romantiku i dramu.
Sadržaj/Садржај |
[edit] Rani život
Puškin je rođen u Moskvi 6. juna 1799. (26. maja po starom kalendaru) u neimućnoj obrazovanoj aristokratskoj porodici. Pradeda po majci mu je bio crni Etiopljanin, Ibrahim Petrovič Ganibal, koji je stigao u Rusiju kao rob, ali je postao usvojeno kumče Petra Velikog. U ranom detinjstvu o Puškinu su se starale dadilje i učitelji francuskog jezika. Znanje jezika je razvijao među članovima nižih slojeva. 1811. godine je primljen u elitnu gimnaziju u Carskom selu, koju je pohađao do 1817. godine.
Nakon škole, obezbedio je mesto u Savetu spoljnih poslova u Sankt Peterburgu. Puškin je brzo uplivao u liberalne političke vode i zbog revolucionarnih pesama je poslat u egzil u južnu Rusiju (zvanično je samo premešten po dužnosti), gde je ostao od 1820. do 1823. Nakon toga je godinu dana proveo u Odesi, gde mu je cvetao društveni život, a upustio se i u dve afere sa udatim ženama. Međutim, pošta mu presreće pismo u kojem iskazuje pozitivan stav prema ateizmu. Puškin je po drugi put proteran, ovaj put u severnu Rusiju, na seosko imanje svoje majke - Mihajlovsko.
[edit] Kasniji život
Decembra 1825. godine u Sankt Peterburgu su se održali protesti i kod puno učesnika su pronađene Puškinove pesme. Iako on sam nije učestvovao u protestima, spalio je sav materijal za koji je smatrao da može da ga kompromituje. 1826. Puškin je napisao peticiju za puštanje na slobodu i nakon prijema kod cara Nikolaja I pušten je. Car Nikolaj je odlučio da on postane cenzor Puškinovih dela. Iako je dobio de jure slobodu, Puškin nije dobio slobodu kretanja i pisanja.
Od 1826. do 1831. godine Puškinov društveni život se uozbiljio. Znalo da se da Puškin traži ženu i da cilja na neke od najlepših Ruskinja. 1829. godine upoznao je Nataliju Gončarevu, kojom se i oženio 1831. Dve godine kasnije, Puškin je proglašen za Kamerjunkera. U pitanju je dvorski čin koji se obično dodeljuje mladim aristokratama. Ovo je uvredilo Puškina, između ostalog zato što je verovao da mu je taj čin dodeljen da bi njegova supruga mogla da odlazi na dvorske balove.
Puškin je ubrzo zapao u lošu finansijsku situaciju, u velikom delu zbog rashoda svoje supruge. Uspeo je da dobije pozajmnicu da izda svoj žurnal 1836. godine, ali od njega nikada nije napravio adekvatnu zaradu. Konačno, 1837. godine Puškin je izazvao D'Antesa na dvoboj zbog sumnje da je flertovao sa njegovom suprugom.
[edit] Dvoboj
Dvoboj je održan 8. februara 1837. Dvoboji su bili česta pojava u Rusiji i prihvatljiv način, iako godinama nezakonit, branjenja časti među ruskom aristokratijom. Prvo bi pucao jedan učesnik, pa zatim drugi, ukoliko je u stanju.
Prvi metak je opalio D'Antes i pogodio Puškina u stomak. Ovaj se uhvatio rukom za ranu i pao napred u sneg. Rukama se pridigao na kolena, uperio pištolj i pokušao da opali. Međutim, pištolj je bio pokvašen, te je Puškin zatražio da zameni pištolj, što mu je i dozvoljeno. Opalio je, ali je metak je samo okrznuo D'Antesa. Puškin je ubrzo prenet u krevet, gde je doktor pokušao da mu sanira ranu. Ipak, Aleksandar Sergejevič Puškin je preminuo dva dana kasnije, 10. februar 1837. (29. januara po starom kalendaru).
[edit] Izabrana dela
Puškin je objavio prvu pesmu sa 14 godina, kao učenik u carskoj gimnaziji, u časopisu Evropski glasnik. Tokom školovanja je počeo da piše i svoje prvo veliko delo, Ruslan i Ljudmila, izdato 1820. Delo je bazirano na bajkama koje je čuo od svoje babe.
Od 1817. do 1820. njegova politička aktivnost je uticala na njegova dela. Između ostalog, napisao je delo Oda slobodi. Zbog ovih dela je prognan. Tokom prvog izganstva (1820-1823) napisao je dela Kavkaski zatvorenik, Braća razbojnici i započeo je Česmu Bahčisaraja. Takođe je započeo rad na jednom od svojih najpoznatihijih dela: Evgenije Onjegin.
Tokom kratkog perioda slobode, završio je rad na Česmi Bahčisaraja, i napisao je Cigane. Tokom drugog perioda u egzilu (1824-1826), započeo je rad na Borisu Godunovu. To delo je izdao tek 1831. i pravo na to je dobio kao poklon za venčanje. Evgenija Onjegina je izdao 1833. godine.
Belkinove priče (puno ime: Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina), izdate 1931, nisu postale posebno popularne za vreme Puškinovog života, ali su danas veoma cenjene. Smatra se da je ovim pričama Puškin pokazao šta misli o dotadašnjoj ruskoj prozi i da namerava da napravi novu rusku književnu tradiciju.
