Свети Фотије (патријарх цариградски)

Из пројекта Википедија

Овом чланку је потребно хитно чишћење. То подразумева граматичке, језичке, стилске и сличне исправке, да би се добио правовописно и граматички коректан, а тиме и квалитетан енциклопедијски чланак.
Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите.

Свети Фотије, цариградски патријарх до 867 и 877—886, био је најученији Византијац од IX вијека па овамо, и највећи византијски патријарх.

Фотије чини епоху у византијској књижевности, у којој је с њим почела обнова класичних грчких студија, и уопште књижевни полет у већем стилу. Међу књижевним радовима Фотија нарочито је позната његова Библиотека, велика збирка есеја о многобројним дјелима из старогрчке и старије хришћанске прошлости, од којих су нека данас или сасвим изгубљена или непотпуно очувана, тако да ми о њима знамо поглавито из тих есеја. У овим есејима Фотије се истиче као писац од великог укуса и као сјајан старогрчки стилист. Осим Библиотеке, од Фотија нам је остало још много других, махом исто тако сјајних, списа о богословским питањима о његовој догматичкој и црквеној борби с папством; многи говори, писма, црквене пјесме, један грчки ријечник итд. Предавао је и на обновљеном цариградском универзитету царевог ујака, а свога рођака, Варде, а и код своје куће, једном кругу ученика и пријатеља, међу које је спадао и словенски апостол Свети Ћирил.

Фотије је најдубље урезао своје име у историју својом борбом с римским папством. У тој борби Фотије је постао отац грчког православља, насупрот папинско-латинском католицизму, управо отац онога, што се у ствари подразумијева под Византијом, који је тек од Фотија посебан национални грчки логор, на вјерској основи, одијељен од латинско-римског логора. Сукоб Фотијев с папством избио је поводом начина доласка Фотија на пријесто цариградског патријарха. Његов претходник Игнације био је насилно збачен од цара Михаила III и од Михаилова ујака Варде, јер је Игнације био човјек царице-мајке Теодоре, коју су Михаило и Варда свргли с власти. Игнације је оптужен као велеиздајник, извучен из патријаршије и затворен. Али упркос свим притисцима, он није хтио дати оставку. Напротив, затражио је интервенцију папства. Ствар је напосљетку удешена тако, као да Игнације није тобоже прописно ни био изабран. На његово мјесто су онда Михаило и Варда кандидовали свог ученог рођака, дотадашњег вишег официра и царског секретара. Само за шест дана Фотије је посвећен у све црквене чинове, изабран и за цариградског патријарха и на Божић 858 свечано устоличен. У писму, којим је цар по старом византијском церемонијалу, извијестио папу о избору Фотија, Папа је уједно позван да пошаље у Цариград легате на црквени сабор због искрслих питања о иконоборству. Тиме се папи намијештала замка, јер ако би његови легати дошли на тај сабор и отишли с Фотијем, то би био мучки Папин пристанак на збацивање Игнацијево и на избор Фотија. Папа Никола I, који је више него икоји његов претходник подигао моћ папства на западу, одлучио је да скупо прода Византијцима свој благослов на неправилан избор Фотија. Хтио је од Византије изнудити признање, да је папство патријархат над патријархатима, и да има право суђења у свим патријаршијама; хтио је на тај начин да себи потчини и грчки исток, као што је држао под собом и латински запад. Осим тога, желио је да Византија врати папинској дијецези западни Балкан (Илирик) и јужну Италију, које је од папе био одузео цар Лав III. Тек по ту цијену био је папа Никола вољан да призна Фотија.

У том смислу одговорио је цару и Фотију; јавио је да шаље легате, али да они могу на цариградском сабору рјешавати само о питањима иконо-борства, док ће у питању Фотија само извршити истрагу, а Папа ће сам, као суверени арбитер над свима патријархатима, одлучити да ли обарање Игнацијево и избор Фотија вриједе канонски или не. Уједно је Никола, између редова, наговијестио да ће његова одлука зависити од спремности цареве и Фотија да се покоре Папиној пресуди и да врате Папи западни Балкан и јужну Италију. Али Никола је већ упао у мреже византијске дипломације, чим је пристао да пошаље у Цариград своје легате. Цар Михаило, Фотије и Варда доказали су тим легатима, помоћу 72 свједока а и помоћу богатих поклона, да Игнације тобоже никад није ни био изабран за Патријарха, него да је просто натурен од Теодоре. Легати су тада, без обзира на папина упуства, заједно са осталим саборским учесницима, и сами прогласили Игнација за збаченог, а Фотија за законитог Патријарха (861). Али Никола је свргао са власти своје непослушне легате и рјешењем латеранског сабора изопштио Фотија из цркве. Ускоро затим почео је он сам повраћати у папинску дијецезу балканске земље. Папиној је страни баш тада, због питања о црквеној аутокефалности, пришла Борисова Бугарска (866), коју су мало прије тога били покрстили цар Михаило III и Фотије. На молбу Борисову Никола је послао два своја бискупа у Бугарску, који су тамо замијенили византијску вјероисповијест и обред латинском, и истјерали отуда византијске мисионаре. Међутим, Папа је својим деспотским ставом према Византији и грчким патријархатима, а нарочито својим продирањем у Бугарску баш помогао Фотија, умјесто да га сруши. Продирање Кима у Бугарску, тј. у византијску балканску духовну сферу, дирало је у живац не само Фотијевце, него и Игнацијевце, и уопште цијели грчки свијет. Фотије се тиме одмах окористио и прешао енергички у напад. Он је Николи објавио рат за самосталност цариградског и свих осталих патријархата од Папе и за неповредивост цариградске дијецезе. Борбу је пренио на оно осјетљиво поље, на коме су се Византија и папство, још од прије четири вијека поглавито носили око првенства у хришћанству, тј. на поље вјерских догма и обреда. Фотије је први истакао вјерске и обредне разлике, које су већ одавно дијелиле папинско-латинску цркву од грчко-бизантске, али на које се досад слабо обраћала пажња. У договору с Фотијем, цар Михаило и његов нови сувладар, убица Вардин, цар Василије I - Македонац, сазвали су у Цариграду сабор свих грчких патријарха, на коме је Фотије бацио анатему на Николу и на цијелу западну цркву због »херетичких« догма и обреда, и нарочито због ширења тих »хереза« у православну Бугарску. Дотле је већ био скован план да се Никола сруши и на западу. Византијски двор се споразумио са западним императором Лудвиком да му призна императорску титулу а да Лудвик, који је и сам имао послова с Николом, потјера тог »јеретика« из Рима. Цариградски је сабор изгласао и ту Лудвикову титулу, и Лудвику је послан препис саборског записника.

Али умјесто Николе, Фотије је пао промјеном режима у Византији. Михаилов сувладар Василије је смакао и Михаила (867), као раније Варду. Василију је Фотије био сумњив, као рођак и присталица старе династије, а био му је потребан и мир са Папом, како би он својим благословом посветио крваву промјену на византијском пријестолу. Фотије је одмах збачен а враћен је Игнације. Василије је вратио и посланике, упућене Лудвику, одузео од њих препис саборског записника и покупио и остале преписе. Затим је сазвао у Цариграду нов црквени сабор, који католичка црква броји као осми општи (869—870). Саборски су оци, под предсједништвом папиних легата, осудили и проклели Фотија, а потврдили су као правог цариградског патријарха Игнација. Уједно су анатемисали пређашњи сабор заједно с његовим одлукама, и спалили записнике тог сабора. Али је папинство у питању Бугарске претрпјело пораз. Бугарски кан Борис, у хришћанству назван Михаило, био се наљутио на Николу, и послао је своје делегате у Цариград, баш за вријеме засиједања сабора. Пуномоћници триију грчких патријархата, као судије између Игнација и легата новог папе Хадријана II.. саслушали су бугарске посланике, и изрекли су пресуду да Бугарска припада цариградској, а не римској дијецези (870). Игнације је затим послао Борису, као првог бугарског архиепископа, Византијца Јосифа. Међутим наскоро је и Василије I повео према папи некадашњу чисто грчку политику Фотија и Михаила III. Он је обновио византијску флоту и војску, и снажно је одбијао мухамеданске Арапе, па је том ратном славом утврдио и себе и своју династију на византијском пријестолу. Папинство пак, све је чешће страдало од афричко- сицилијанских арапских гусара, и затражило је византијску помоћ. Василије је искористио те папинске неприлике, довео је Фотија из изгнанства и по смрти Игииацијевој (877) вратио га на патријаршку столицу. Папа Иван VIII.. не желећи вријеђати Византију чију је помоћ требао, признао је Фотија, под условом да се Фотије на новом сабору покаје за прошлост и да са царем и сабором уступи папи Бугарску. Василије је сазвао тражени сабор у Цариграду, на који су дошла и три папина легата. На том сабору (879 до 880), који католичка црква одбацује, а православна често рачуна као осми општи, папини су делегати једнодушно с пуномоћницима грчких патријархата, поништили све дотадашње саборе против Фотија, и прогласили тај сабор за осми општи. Иванови легати осудили су, с осталим саборским очима, филиоqуе и папино старјешинство над осталим патријархатима, примивши ничејско вјеровање и прогласивши првенство цариградског патријархата! Папини легати остали су равнодушни и када је Фотије одбио да тражи од сабора опроштај за незаконитост свог првог патријарховања и када ни цар, ни сабор, ни Фотије нису хтјели дати папи Бугарску. Код католика је касније забиљежено, да је папа Иван свечано проклео Фотија, али је вјеројатније, да су тек насљедници Иванови обновили против Фотија анатему Николе I. и Хадријана II. Друго патријарховање Фотија продужило се до смрти цара Василија I. (886), а тада је Василијев син, цар Лав VI. Мудри, коначно оборио Фотија. Он се онда повукао у манастир, и ту је и умро, у дубокој старости (897). Грчка црква је Фотија све више поштовала, па га је прогласила и за свеца и црквеног оца.

Лав VI и нови цариградски патријарх, Лавов брат. Стефан, измирили су грчку цркву с римском, склопивши прву »унију« између папе и Византије, Но она је, као и касније уније, спајала само папинску и византијску дипломатију, па и њих само привремено, док су латински и грчки део Христове пастве остали за навијек одвојени. Из борбе Фотија и Николине никла је и код Грка и код Латина огромна богословска полемичка књижевност, која је множећи се кроз вијекове, све јаче дубила вјерски ја између хеленизма и латинизма.

После Грка и Латина пошли су у вјерску свађу Фотија и папе и други хришћански народи, па и Словени. Словенску већину успио је Бизант да привуче у Фотијево православље, мањину пак одвојио је латински Рим у Николин католицизам.

Но Фотије има још једну, тако исто дубоку везу с историјом Словенства. Још за вријеме његовог патријарховања, а свакако на његову иницијативу, Византија је нагло стала обнављати своју стару живу дјелатност за покрштавање околних некрштених народа и за проширење грчке културне сфере. Византијци су тада покрстили Бугарску, покушали да покрсте Русију и послали западним Словенима Солуњане, Ћирила и Метода, са новосастављеном азбуком и са црквеним књигама, преведеним на словенски језик. Све је то организовано од Фотија, а при тој политици остали су чак и Василије I. и Игнације, и кад је оборен Фотије, само су промијенили тактику. Своје измирење с Римом употријебили су зато, да спољно вјерско ширење Византије још боље остваре. Помоћу тог мира они су успјели да и папа одобри повратак Ћирила и Методија међу западне Словене, а када је њихова мисија тамо пропала, због отпора папиних Германа, Василије I. опет је у духу идеја Фотија, прибрао оне ученике Методијеве, које је Светопук моравски продао у ропство Млецима и употријебио их на истом послу код Словена западног Балкана.