Канон
Из пројекта Википедија
Канон (κανων, мера, правило, закон) - има више значења:
Садржај |
[уреди] Канон Светога Писма
Канон Светога Писма, или списак светих књига које је Црква прихватила и признала да су написане по надахнућу Светога Духа и да обухватају божанско Откривење. Ако је инспирација канонских књига учење које је откривено већ у Светоме Писму (2 Тим. 3,16), увођење и чување ових књига у канону, као и њихов број, били су установљени од Цркве преко Предања. Старозаветни канон формирао се коначно крајем првога века у кадру јудејске синагоге, одакле га је преузела Црква Христова. Прва Црква одабрала је Александријски канон или Септуагинту, који обухвата 39 књига подељених према њиховом садржају.
[уреди] Историјске књиге:
- Постање
- Излазак
- Левитска
- Бројеви
- Поновљени закон
- Исус Навин
- Судије
- Рута,
- I, II, III и IV Царства
- I и II Дневника
- Јездра
- Немија
- Јездра II
- Јестира
[уреди] Поучне књиге:
- Псалми
- Јов
- Приче Соломонове
- Проповедник
- Песма над Песмама
[уреди] Пророчке књиге:
- Велики Пророци
- Исаија,
- Јеремија,
- Језекиљ,
- Данило,
- Плач Јеремијин
- Мали Пророци
- Осија
- Јоиљ
- Амос
- Авдије
- Јона
- Михеј
- Наум
- Авакум
- Софоније
- Агеј
- Захарије
- Малахије
Поред ових богонадахнутих канонских књига, Православна Црква сматра добрим за читање и поучним за душу верних и других десет књига. које су се сачувале у Светоме Писму заједно са
[уреди] Канонским и које се употребљавају на богослужењу:
- Јудита
- Јездра III
- I Макавејска
- П Макавејска
- III Макавејска
- IV Макавејска
- Товија
- Премудрости Исуса сина Сирахова
- Премудрости Соломонове
- Посланица Јеремијина
- Варух
У одређеном тренутку, око 150. године, Црква је, на основу Предања, одредила канон списа који обухватају божанско Откривење Исуса Христа које су проповедали апостоли. Ови списи сачињавају Нови Завет. У једном писму за Пасху, 367. године, Св. Атанасије објављује први пут и списак 27 књига које хришћанска Црква прихвата и признаје за богонадахнуте и канонске.
[уреди] Четири Јеванђеља:
[уреди] Дела Апостолска; Павлове посланице:
- Римљанима, 1. и 2.
- Коринћанима
- Галатима
- Ефесцима
- Филипљанима
- Колошанима, 1. и 2.
- Солуњанима, 1. и 2.
- Тимотеју
- Титу
- Филимону
- Јеврејима
[уреди] Саборне посланице:
- Јаковљева, 1. и 2.
- Петрова 1., 2. и 3.
- Јованова
- Јудина
- Откровење
[уреди] Црквени канони или правила и одредбе хришћанске етике
Црквени канони или правила и одредбе хришћанске етике, богослужења, дисциплине клира, монаштва, црквене организације и јурисдикције, које су прогласили васељенски или помесни сабори. Уопштено, канони представљају црквено законодавство које формира предмет канонског права. Сем догмата, који чини предмет вере и указује на међе Традиције, а има карактер дефиниција (ορος, finis) је канони који треба да се поштују јер су сагласни са догматском традицијом, у духу су учења вере. Канон је облик или садржај у којем се примењује учење; стога се он не може посматрати теоретски нити као допунска власт. Црква има не само моћ да указује на дисциплину клира и пастирски живот лаика него и одговорност да се изјасни у различитим ситуацијама и моментима (Дела 15,26-29; 1 Тим. 3,15). Вршећи ту власт, Црква примењује икономију, то јест користи каноне у одређеним посебним условима и у својим сталним пастирским потребама. Мада постоје посебни канони, православна канонска традиција обрађивана је саборски, да би се очувало начело: канонска сагласност у духу и канонска сагласност у догмату. Канони се односе на: пост, поштовање икона светих, Пасху, брак, хиротонију, развод, владање клира и монаха, учествовање мирјана, јерархијске степене, поредак епархијских престола, међуцрквене односе, јавне односе итд. Канонски прописи које одређује Црква не треба да се мешају са законодавством цивилнога права које се односи на јавни религиозни живот и на хришћанску Цркву као правну институцију.
[уреди] Канони на Јутрењу:
Канони на Јутрењу: низ песама састављених на основу девет библијских песма које се певају на Хвалитним (други део Јутрења које обухвата псалме: 148, 149 и 150), а њихово уобличавање приписује се Андреју Критском (VII - VIII век).
