Савет безбедности Уједињених нација
Из пројекта Википедија
Савет безбедности Уједињених нација је најважније тело Уједињених нација. Задужена је за одржавање мира и безбедности међу народима. Док остали органи Уједињених нација само дају препоруке владама земаља чланица, Савет безбедности има овлашћења да доноси одлуке које владе земаља чланица морају поштовати, како стоји у Повељи Уједињених нација. Одлуке Савета су познате као резолуције Савета безбедности. Председавање Саветом безбедности се ротира и траје један месец.
Садржај |
[уреди] Чланице
Представници чланица Савета безбедности морају увек бити присутни у седишту Организације у Њујорку како би било могуће одржати саставак Савета у свако доба. Овај захтев је усвојен у повељи Уједињених нација, јер њен предходник, Лига народа је често била у немогућности да одговори на време у кризним ситуацијама.
Улога председавајућег Савета безбедности укључује постављање дневног реда, председавање састанцима и надгледање кризних жаришта. Мења се према алфабетском реду имена чланица на енглеском.
Постоје две категорије чланства у Савету безбедности УН: сталне чланице и изабране чланице.
[уреди] Сталне чланице
 |
За више информација погледајте [[]]. |
Савет има пет сталних чланица које потичу од пет сила победница после Другог светског рата: Република Кина, Република Француска, Савез Совјетских Социјалистичких Република, Уједињено Краљевство Велике Британије и Северне Ирске, Сједињене Америчке Државе. Две изворне чланице, Република Кина и Совјетски Савез, касније су замењене међународно признатим земљама наследницама (Народна Република Кина, Руска Федерација), иако члану 23 повеље Уједињених нација није измењен сходно томе.
Током 1971, Народна Република Кина је добила столицу у Уједињним нацијама према Резолуцији Генералне скупштине УН 2758, а Република Кина је (која је изгубила копнени део Кине и ограничена на Тајван од 1949. године) ускоро изгубила чланство у свим органима УН. Током 1991. године, Русија је добила столицу у Уједињеним нацијама на чијем се месту оригинално налазио Совјетски Савез, укључујући и стално чланство у Савету безбедности.
Тренутних пет сталних чланица Савета безбедности су једине земље којима је дозвољено поседовање нуклеарно наоружање према споразуму о неширењу нуклеарног наоружања, коме недостаје универзална правоснажност, пошто нису све нуклеране силе потписале овај споразум. Овакав нуклерани статус није последица њиховог чланства у Савету безбедности, иако се понекад користи као савремено оправдање за њихово континуирано присуство у том телу. Индија, Пакистан, а вероватно Северна Кореја и Израел (иако Израел никада није признао поседовање никлеарног наоружања) поседују нуклерано наоружање ван оквира споразума о нешурењу тог наоружања. од 2004. године, четири од пет сталних чланица Савета су су такође и четири највећа светска извозника оружја мерено према вредности наоружања; Кина је на 7. месту.
све сталне чланице поседују право вета, које се може искористити како би се спрешило изгласавања било које резолуције. Један глас вета сталне чланице надјачава сваку већину. Ово у ствари технички и није вето, већ само „не“ глас; међутим сваки „не“ глас сталне чланице може да доведе у питање изгласавање резолуције.
[уреди] Изабране чланице
|
За више информација погледајте Изабране чланице Савета безбедности Уједињених нација. |
Осталих десет чланица бира Генерална скупштина на период од 2 године почевши од 1. јануара, са заменом пет чланица сваке године. Чланице се бирају према регионима потврђују на заседању Скупштине. Афрички блок даје три члана; Јужна Америка, Азија, Западна Европа и остали дају по два члана; и Источна Европа једног члана. Такође, једна од чланица је из Арапских земаља, из Азијског или Афричког блока. [1]
Тренутне (2006) изабране чланице су:
- Аргентина (Ј. Америка)
- Rепублика Конго (Африка)
- Данска (З. Европа)
- Гана (Африка)
- Грчка (З. Европа)
- Јапан (Азија)
- Перу (Ј. Америка)
- Катар (Азија, Арабија)
- Словачка (И. Европа)
- Танзанија (Африка)
[уреди] Право вета
Одлуке у петнаесточланом Савету безбедности о свим значајним питањима, нпр. одлука о спровођењу директних мера везаних за решавање сукоба, захтева потврдан глас девет чланица. Негативан глас — вето — од стране сталне чланице спречава усвајање предлога, чак иако има потребан број потрвдних гласова. уздржаност се не сматра за вето. Од оснивања Савета безбедности, Кина (РК/НРК) је 5 пута користила вето; Француска, 18; Русија/СССР, 122; Уједињено Краљевство, 32; и Сједињене Државе, 80. Већина вето гласова СССР-а је приложена у првих десет година постојања Савета, а број вета од 1984. године је: Кина, 2; француска, 3; Русија, 4; Уједињено Краљевство, 10; и Сједињене Државе, 42.
[уреди] Статус нечланица
држава која је чланица УН, али не и савета безбедности, може учествовати у одлукама Савета безбедности за које се Савет сложи да делимично могу утицати на интересе те земље. У новије време, Савет је слободније се односио према овом праву, омогућавајући многим земљама да узму учешће у њеном одлучивању. Нечланице се уобичајено позивају да узму учешће у одлучивању када су оне већ учеснице размирица и сукоба о којима разматра Савет.
[уреди] Улога Савета безбедности
Према члану VI Повеље УН, „Решавање сукоба мирним путем“, Савет безбедности „може испитати сваку размирицу, или ситуацију која може довести до међународних сукоба или још већих размирица“. Савет може „предложити одговарајућу процедуру или метод усаглашавања интереса свих страна“ ако установи да дата ситуација може угрозити међународни мир и безбедност. Ове препоруке нису обавезујуће на чланице УН.
Према члану VII, Савет има већа овлашћења да одлучује које мере треба предузети у ситуацијама „претњи миру, кршењу мира, или чинова агресије“. У таквим ситуацијама, Савет се не ограничава на давање препорука већ може предузети одлучније мере, укључујући и употребу оружаних снага „како би се сачувао међународни мир и безбедност“. Ово представља основу за војну акцију УН предузету у Кореји током 1950. године за време Корејског рата као и коришћење коалиционих снага у Ираку и Кувајту у 1991. Одлуке донете према члану VII, као што су економске санкције, су обавезујуће за чланице УН.
Улога УН у међународној колективној безбедности је дефинисана у Повељи УН, чиме се Савет безбедности овлашћује да:
- испита сваку ситуацију која прети међународном миру;
- препоручује процедуру за мирно решавање размирица;
- утиче на остале земље чланице да делимично или у потпуности прекину економске односе као и поморске, ваздушне, поштанске, и радио-везе, или да раскину дипломатске односе; и
- спроводи своје одлуке војним путем, ако је потребно.
Уједињене нације су помогле у спречавању да многи случајеи избијања међународног насиља прерасту у шире конфликте. Отворила је пут за решавање многих спорова постављајући себе у центар расправе и преговора, као и преко многих мисија за утврђивање чињеница спонзорисаних од стране УН, посредника, и мировних посматрача. Мировне снаге Уједињених нација, сачињавају трупе и опрема које обезбеђују земље чланице, обично су биле у могућност да одраниче или спрече даље сукобе. Неки конфликти, међутим, су се показали да су изван утицаја УН-а.
Савет може оптужити грађане земаља које нису потписнице статута Међународног кривичног суда на суђење пред судом. Зимбабвеански преседник Роберт Мугабе је пример могућег случаја, чије је суђење затражила Аустралија и Нови Зеланд.
[уреди] Резолуције
|
За више информација погледајте Списак резолуција Савета безбедности Уједињених нација. |
Правно обавезујућа природа резолуција Савета безбедности представљала је тему појединих контраверзи. Генерално је договорено да су резолуције правно обавезујуће ако су настале према члану VII (Акције у складу са мировним споразумима, кршењем мира, и актима агресије) Повеље УН. Савет је такође овлашћен да доноси резолуције према члану VI (Решавање сукоба мирним путем); већина влада не сматра те резолуције правно обавезујуће. Међународни суд правде је предложио у случају Намибија да друге резолуције осим оне према члану VI могу такође бити обавезујуће, чиме су се неке земље чланице противиле. Изван је сваке сумње међутим да резолуције настале према другим члановима Повеље које се баве међународном управом организације (као што је пријем нове чланице) су правно обавезујуће, где Повеља даје овлашћење Савету безбедности за њихово доношење.
[уреди] Реформа чланства
|
За више информација погледајте Реформа Савета безбедности Уједињених нација. |
Јављале су се дискусије о увећању броја сталних чланица. Земље које су најгласније у захтевима за стално чланство су Јапан, Немачка, Бразил и Индија. Заиста, Јапан и Немачка су на другом и трећем месту по финансирању буџета УН, респективно, док су Бразил и Индија два највећа доприносиоца војних трупа за мировне мисије УН.
генерални секретар УН Кофи Анан затражио је од тима саветника да сачине препоруке за преправљање Уједињених нација до краја 2004. Предложено решење је да се повећа број сталних чланица на пет, које, у већини предлога, чиниле Јапан, Немачка, Индија, Бразил (познате у као Г4 нације), једно мести из Африке (највероватније или Нигерија или Јужна Африка), и/или једна земља из Арапске лиге. Дана 21. септембра 2004, Г4 нације су издале заједничку изјаву којом међусобно подржавају право сваке од њих за сталним чланством, заједно са Афричком земљом. Француска и Уједињено Краљевство су подржале ове захтеве. Предлог још није прихваћен двотрећинском већином Генералне скупштине УН; тј. са 128 гласова.
[уреди] Јапан
Јапан је други највећи доприносиоц редовном буџету УН-а. Њене исплате чак надмашују оне од Уједињеног Краљевства, Француске, Кине, и Русије. Стога, Јапан се сматра за највероватнијег кандидата за стално место у Савету.
Нестрпљивост Јапана да постане стални члан Савета безбедности суочава се са јаким противљењем многих Источноазијских земаља, нарочито Народна Република Кина, Јужна Кореја, и Северна Кореја. Монголија је, међутим, подржала јапанску кандидатуру. Одржавани су бројни протести на копненом делу Кине и у Јужној Кореји после одобрења јапанске владе да се штампају школски уџбеници у којима се умањују јапански злочини пре и за време Другог светског рата.
Неки Јапанци сматрају да ове земље, нарочито Кина, мотивишу други проблеми као што је неслагање око поделе територија. Крајем априла 2005, избили су масовни анти-јапански протести широм Кине. Разлози за протест су различити, укључујући јапанску ревизионистичку читанку из историје коју је подржала влада, посета премијера Коизумија Јасукуни светилишту у коме се налазе 14 ратних злочинаца, и територијалне размирице око острва које захтевају и Кина и Тајван. иако протесте није званично санкционисала НР Кина, неки аналитичари сматрају да је влада НРК дозволила протесте како би пољуљала јапанску кандидатуру за Савет безбедности. Други сматрају да кинеска влада није хтела да се бес демонстраната усмери на њих, јер би спречавање ових демонстрација било сматрано као подршка Јапану. Међутим, влада НРК је забранила даље протесте када је постала забринута даби такве демонстрације могла да се посвете и домаћим проблемима.
неке азијске нације су изразиле јаку подршку јапанској кандидатури, међу њима Камбоџа, Индија, Индонезија, малезија, Сингапур, Филипини, и Вијетнам - све већи примаоци јапанске економске помоћи или страних инвестиција. Друге земље као што је Аустралија, Бразил, Француска, Немачка, и Уједињено Краљевство су такође подржале јапанску кандидатуру.
Иако Сједињене државе снажно подржавају јапанску кандидатуру за чланство у Савету безбедности, и даље одбијају Г4+један понуду за чланство у селини, која је Јапану потребна да би задржала велику подршку. Док је Русија заинтересована да створи противтежу Кини, такође је свесна јаких веза Јапана са САД-ом.
[уреди] Немачка
Немачка је трећи највећи доприносиоц редовном буџету УН-а, и као таква, тражи место у Савету безбедности одмах поред Јапана.
француска је изричито захтевала стално место у Савету безбедности за Немачку: „Немачко ангажовање, њен положај велике силе, њен међународни утицај—Француска би волела да јој се ода признање сталним местом у Савету безбедности“, рекао је француски председник Жак Ширак на говору у Берлину 2000. године. Бивши немачки канцелар, Герхард Шредер је такође означио Русију, међу осталим земљама, као земљу која подржава немачку кандидатуру. Италија и Холандија са друге стране, предлажу заједничко место ЕУ у Савету уместо да Немачка постане трећа европска чланица поред Француске и Уједињеног Краљевства. Бивши немачки министар спољних послова Јошка Фишер, изјавио је да би Немачка прихватила и заједничко европско чланство, али све док постоје мале назнаке да би се француска и УК одрекле својих места, Немачка, много већа земља, би такође требало да добије стално чланство. Постојали су и предлози да би Еу требало да „дели“ постојећа два места која већ има, без стицања трећег - предложено је да [2] Францска требало да дели своје место са Немачком у складу са Франко-Немачком интеграционистичком традицијом, а да би УК требало да представља мање интеграционистичке ставове ЕУ. Стога, је немачка кампања за сталним чланством интензивирана током 2004. Бивши канцелар Герхард Шредер јасно је назначио своје ставове у августу, 2004: „немачка има право на стално чланство“. Њену кандидатуру су подржали Јапан, Индија, Бразил, Француска, Уједињено Краљевство и Русија, између осталих. Тренутни немачки канцелар, Ангела Меркел се још није изјаснила по овом питању.
[уреди] Индија
Индија , једна од нуклеарних сила, представља отприлике шестину светске популације и највећу светску републику. Такође представља и четврту светску економију у смислу једнакости увоза и извоза и трећа је на свету по броју оружаних снага. Индија је један од највећих доприносиоца оружаним снагама УН за мировне мисије. Њену кандидатуру су недвосмислено подржале сталне чланице, Француска, Уједињено Краљевство, и Русија.
Г. Шаши Тарур, Генерални подсекретар Уједињених нација за односе са јавношћу у својој књизи Нехру - Настанак Индије“, пише да је Џавахарлал Нехру „одбио понуду Сједињених Држава“ да Индија „заузме стално место у Савету безбедности Уједињених нација“ око 1953. Нехру је одбио ту понуду отприлике у исто време када је „са подсмехом“ идбио подршку Џон Форестера Дулиса за Индијску Монро доктрину. Нехру је предложио уместо тога да се место у Савету безбедности које је држао Тајван понуди Пекингу.
Иако је у почетку постојало противљење Народне Републике Кине због гео-политичких разлога (Кина је била савезник са Пакистаном, старим Индијским супарником, а такође је размишљала о вођењу рата са Индијом током 1962), у скорије време кинеска став према индијској кандидатури се променио од негативног преко неутралног до позитивног. Дана 11. априла 2005. године, кина је објавила да ће подржати индијску кандидатуру за сталним чланством, али без вета. Право вета, међутим, је најзначајнија карактеристика сталне чланице и у очима Г4 нација, забрана давања права вета је само начин да 5 тренутних сталних чланица задржи своју надмоћност. Иако САД званично не подржава индијску кандидатуру - из више разлога, неке од њих остају крајње нејасни - незванично жели да ради са Индијом и да је подржи (али без вето права). узимајући у обзир њену огромну популацију и растућу економију и политички систем, Индија представља јакод такмичара за стално место. Други фактор који подупире индијску кандидатуру је чињеница да је она једна од оснивача Савета безбедности као и да је учествовала у више наврата у њеним активностима, укључујући операције УН у ДР Конго, Кипру, Камбоџи, Јемену, Сомалији, Руанди и Намибији, између осталих.
Чак до дана данашњег, говор који је Кришна Менон (Индијски представник у СБУН) одржао је најдужи икада представљен у Савету безбедности (СБУН). дана 23. јануара 1957. године, одржао је говор без преседана од 8 часова бранећи Индијска права на Кашмир [3].
[уреди] Бразил
Бразилска кандидатура за стално чланство у Савету безбедности илма неколико јаких разлога:
- Бразил је слао трупе у борби против Сила осовине током Другог светског рата и требало је да добије стално место у Савету безбедности при оснивању Уједињених нација.
- Сваки континент би добио по 2 стална члана (иако Америка добила само једног а Европа и Азија по 2), а Бразил је највећа земља у Јужној Америци по броју становника, економији и површини.
- сједињене Државе подржавају кандидатуру Бразила за сталним чланством; али ипак, без права вета. Бразил је добио подршку и других земаља као што је Русија.
- Члан је алијансе Г4 нације (коју чине још Немачка, Индија и Јапан). Свака Г4 земља подржава кандидатуру остале три за сталним чланством.
- Има традицију вођења УН трупа у мировне мисије, нпр. Хаити.
- Бразил представља значајног политичког лидера међу земљама у развоју, нарочито у комерцијалним преговорима у Светској трговинској организацији.
[уреди] Исламско чланство
Од распада Отоманског царства предоминантни исламски Блиски Исток је био област сталних међународних конфликта, и ти периодични сукоби су били тема многих дебата и резолуција Савета безбедности. Стога, могућност увођења сталног Исламског члана у Савет безбедности је веома осетљиво питање, нарочито ако се том члану дозволи право вета.
Ван муслиманског света, коментатори углавном из Сједињених Држава, су забринути да би Исламски члан са правом вета могао ограничити способност УН да делује присилно на Блиском Истоку или у границама Исламског света (нпр. Кашмир и Чеченија), предочавајући неспособност УН у тим регионима. Услед недостатка демократије у блискоисточним државама које углавном чине Муслимани је други разлог које користе западни коментатори који се противе идеји укључивања ових земаља у клуб сталних чланица, са правом вета.
У исто време, нацрт предлога Г4 реформе може оставити преко 1.2 милијарде Муслимана широм света без сталног представника у Савету безбедности УН. Ово је веома контраверзно питање у Исламском свету и неповољно ће утицати на кредибилитет УН у тим кризним жариштима на Блиском Истоку и у Исламском свету. У јуну 2005, министар спољних послова Организације исламске конференције (ОИК), апеловао је на добијање сталног Исламског представника у Савету безбедности.
Скорашњим отпорима предлогу нацрта реформи који проистиче од Г4 земаља може користити овако осетљиво питање, нарочито Сједињеним Државама. САД и неколико других Западних земаља противе се било каквом предлогу који даје новим чланицама право вета, а у оквиру Афричке уније, Египат се противи предлогу Нигерије за усвајање Г4 предлога којим се укида право вета новим чланицама, што би омогућило стварање реформисаног Савета који не поседује сталног члана са већинским муслиманским становништвом.
[уреди] Африка
Тренутно, ниједна земља из Африке има стално место у Савету безбедности па је ово један од већих разлога за покретање реформи, како би једна од Афричких нација добила то место. Постоји неколико значајних разлога зашто Африка има добре шансе за стицање сталног члана у Савету безбедности:
- Африка је други по величини и насељености континент, одмах иза Азије (у чијем случају, Кина већ поседује стално чланство, а Јапан и Индија конкуришу за место).
- Африка има више чланова у Уједињеним нацијама него било који други континент.
- Африка, у целини, се несматра претњом међународном миру и безбедности.
- Тренутно има подршку већег дела Јужне Америке и Индије (Алијанса Југ-Југ) и Јапана од Г4 нација. Такође постоји јака подршка Уједињеног Краљевства и Француске за више политичких представника из Африке.
Иако ниједна држава из Африке није још формално представљена као кандидат за чланство у Савету безбедности, Јужна Африка и Нигерија се већ сматрају за јаке кандидате. Јужна Африка је највећа и најразвијенија економија на континенту, а Нигерија је најнасељенија земља и велики доприносиоц трупама УН за мировне операције.
[уреди] У популарној култури
Преводилац је филм из 2005. године чија радња говори о измишљеном Афричком државнику, по свему судећи заснована на Зимбабвеанском председнику Роберту Мугабеу, који настоји да избегне оптужницу од стране Савета безбедности Уједињених нација за суђење пред Међународним кривичним судом (МКС) под оптужбом за злочине против човечности. Аустралија, Нови Зеланд, и међународне организације за људска права су подржале позив за подизање оптужнице против Мугабеа. Пошто Змбабве није потписница статута МКС, за суђење је потребно или оптужба од стране Савета безбедности, или да Зимбабве прихвати надлежност Међународног кривичног суда.
