Аргентина

Из пројекта Википедија

Координате: 37° 11′ ЈГ Ш, 67° 22′ ЗГД

Аргентина латинска држава која се налази у јужној Амирици између Анди и атлантског океана. Граничи са Парагвајом и Боливијом на сјеверу, Бразилом и Уругвајом на сјевероистоку и Чилеом на западу. Укупна површина је 2.766.890 квадратних километара. Главни град државе је Буенос Ајрес. Укупно становништво је 37.812.817. Од тих, више од 97% су белци.

[уреди] Историја

Подручје данашње Аргентине било је ријетко насељено прије доласка европских колониста. Индијански народ Диагуита живио је на простору сјеверозападне Аргентине, уз руб Царства Инка, а нешто источније народ Гуарани.

Први Европљани под водством Америга Веспућија долазе 1502. Шпанци успостављају сталну колонију на мјесту данашњег Буенос Ајреса 1580, као дио Поткраљевства Перу. Након успостављања Поткраљевства Рио де ла Плата 1776. које је обухватало данашње државе Аргентину, Парагвај, Уругвај и већи дио Боливије, Буенос Ајрес постаје важна лука. Због производње привредних добара и из политичких разлога поступно се развија у један од најважнијих трговачких центара у регији.

Поткраљевство се након кратког времена распало због унутрашњих неслагања и мањка потпоре из Шпаније када је Наполеон Бонапарте срушио Шпанско краљевство.

Неуспјели британски покушај инвазије 1806.-1807. оснажио је самопоуздање становништва. Буенос Ајрес 1810. формира сопствену хунту и позива остале покрајине да се придруже. Различити политички погледи одуговлаче формалну објаву независности, а у међувремену Парагвај проглашава сопствену независност. Коначно 9. јула 1816. Конгрес проглашава независност од Шпаније.

У другој половини 19. века Аргентина се развија захваљујући модернијим пољопривредним техникама и изласку на свјетско тржиште. У то вријеме заједно са Бразилом и Уругвајом води рат против Парагваја (1865 - 1870).

Већим дијелом касније историје измјењују се власти и војне диктатуре. Социјалне и политичке прилике доводе до успона Хуана Перона који долази на власт 1946 и проводи агресивну политику оснаживања државе. Велику подршку добива од супруге Еве Перон, познатије као Евита Перон. Перонов други мандат прекида војна група предвођена Едуардом Лонардијем 1955. и Перон одлази у прогонство но остаје популаран у Аргентини.

Током 1960их година измјењују се војне и цивилне власти, покушавајући се носити са смањеним економским растом и социјалним проблемима. Цијелу деценију трају сукоби перониста и антиперониста. Уз потпору присташа Перон се враћа из прогонства и осваја побједу на изборима 1973. Умире 1974. а власт убрзо преузимају милитаристи. Држава остаје под притиском економских проблема и растућег тероризма.

Поново слиједи раздобље диктатуре у којем војска проводи оштре мјере против свих који јој се противе. Процес је познат под називом "прљави рат" и односи велик број живота уз кршење људских права. Конзервативније листе наводе између 10 000 и 30 000 "несталих" особа - ухапшених и потајно убијених без суђења у раздобљу 1976.-1983. Милитаристички режим осим противљења становништва долази у кризу и због нерјешавања економских проблема, корупције, те пораза од Уједињеног Краљевства у рату за Фалкландске отоке 1982. Под притиском јавности дозвољава се оснивање политичких странака, полако враћају политичке слободе, те 1983. расписују демократски избори.

[уреди] Привреда

Привреда Аргентине ослања се на богате природне ресурсе, извозно оријентирану пољопривреду и разнолику индустрију. Због политичких превирања у прошлости је биљежила велике успоне и падове. Од краја 1970их нагомилан је огроман спољни дуг, а висока инфлација је достизала максимум у раздобљу 1989.-1991. Због економске кризе влада је покренула процесе либерализације, дерегулације и приватизације. Радикалним монетарним реформама 1991. аргентински песо је везан уз амерички долар и усвојена нова монетарна политика.

Економија се почела опорављати 2002. боље него шпто су предвиђали страни и домаћи аналитичари. Након деценије тржишних реформи постижу се добри резултати, нарочито у извозу, но још увијек остаје питање велике задужености.

[уреди] Становништво

Аргентинци су мјешавина различитих националних и етничких група, доминантно потомака италијанских и шпанских досељеника који заједно чине око 88% популације. Таласи досељавања из многих европских земаља стигли су у Аргентину крајем 19. века и почетком 20. века: Велшани, Немци, Французи, Британци, Ирци, Пољаци, Руси, Украјинци, Хрвати, Срби и други, те мањи број азијских досељеника.

Изворно индијанско становништво броји око 700.000 припадника концентрираних углавном на сјевероистоку, сјеверозападу и југу земље. Но и у тим крајевима већи утјецај имају местици мијешаног европског и индијанског поријекла иако чине око 40% становништва у домородачким подручјима.

Међу религијама превладава католичанство, које држава подупире иако није службена религија. Осим католика, постоји и већи број припадника жидовске религије и протестаната.