Никола Радоња
Из пројекта Википедија
Никола Радоња je најстарији син севастократора Бранка Младеновића и брат Вука Бранковића. Био је ожењен са рођеном сестром моћних Мрњавчевића, Угљеше и Вукашина, која се звала Јелена. Са њом је имао и две ћерке, али доживљава трагедију пошто му жена и обе ћерке нагло умиру. Разочаран он се током 1364. године замонашио и сместио у Хиландару под именом монах Роман. Касније (1376.) је узео строжи монашки завет и постао великосхимник Герасим. За време свога боравка у Хиландару успео је да за свој манастир прибави многа имања и стога је често путовао. Током свога дугог живота одржавао је присне односе са царем Урошем, својим братом Вуком, кнезом Лазаром, а на крају и деспотом Стефаном Лазаревићем. Вероватно његов највећи успех је био у добијању манастира Св. Павла (1380.) на Светој Гори који је у то доба био потпуно запуштен. Привучен легендом да се у томе манастиру некада подвизавао Павле Ксиропотамски, човек који је први проповедао хришћанство међу Србима, Радоња се потрудио да га обнови. Манастир је утврђен, саграђене су ћелије и храм, а подигнути су и виногради у околини. Дуго након тога овај манастир су Бранковићи сматрали својим породичним. Ту, у манастиру Св. Павла, Радоња (Герасим) је и умро 3. децембра 1399. године.
