Златиборски говор
Из пројекта Википедија
|
Златиборски говор (такође зван ужички говор) је дијалекат српског језика који се говори на Златибору и у околини (Ужице, Тара, Ариље…), и матерњи је дијалекат за отприлике сто и по хиљада људи (од тога око 20 хиљада Златибораца и око 70-80 хиљада Ужичана). Златиборски говор је један од говора који чине источнохерцеговачки дијалекат, дијалекат који је узет за основу књижевног српског језика. Златиборски говор је најсличнији сјеверним црногорским говорима (нпр. народни говори Дурмитора), који такође чине источнохерцеговачки дијалекат.
Златиборски говор има новоштокавску акцентуацију, те је један од ријетких дијалеката који по мјерилима стандардног језика правилно акцентују ријечи.
[уреди] Особености и разлике у односу на књижевни језик
Говор је препознатљив по свом самогласничком саставу. Самогласници a, e, и, o и у могу бити дуги или кратки, и могу имати узлазну или силазну интонацију. Глас р може бити и сугласник и самогласник.
Златиборски је сачувао већину падежа из старословенског језика (претходника свих словенских језика): номинатив, генитив, датив, акузатив, вокатив и инструментал. Локатив из старословенског језика поклопио се са дативом и користи се за одређивање мјеста. Именице имају један од три рода: мушки, женски или средњи. Падеж, род и број (једнина и множина) одређују се додавањем наставка на именицу. Глаголски облици су презент, футур I и футур II, перфекат и плусквамперфекат. Златиборски говор је такође сачувао још једно прошло вријеме из старословенског: аорист. У златиборском говору такође постоје и радни и трпни глаголски придјев, садашњи и прошли глаголски прилог и начини императив и потенцијал. Међутим, за разлику од књижевног језика, у ужичком говору нема имперфекта. Садашње вријеме глагола бити у ужичком говору разликује се од књижевног облика, и гласи овако:
|
број - >
V - лице |
једнина | множина |
|---|---|---|
| 1. | бид(н)ем (књиж. будем) | бид(н)емо (књиж. будемо) |
| 2. | бид(н)еш (књиж. будеш) | бид(н)ете (књиж. будете) |
| 3. | бид(н)е (књиж. буде) | бид(н)у (књиж. буду) |
Златиборски језик има 24 сугласника (укључујући и р). Сугласника ф и х, који се налазе у књижевном језику, нема у златиборским ријечима. Та слова се или потпуно губе из ријечи (љеб умјесто хљеб, рана умјесто храна...), или се замјењују словима ј и в (сувомеснато умјесто сухомеснато, дуван умјесто духан, мада је и дуван у употреби у књижевном језику, уво умјесто ухо, затим тијо умјесто тихо, смиј умјесто смијех итд.). Глас ф замјењује се са в: кава умјесто кафа и сл. У страним ријечима које су одскора ушле у ужички говор, ф се не замјењује (фармација, фотографија итд.), док се у страним ријечима које су одавно ушле у ужички говор и осјећају се као домаће, ф може, а и не мора се замјењивати са в (нпр. фамилија и вамилија). Други сугласници се могу наћи и у већини осталих народних говора, док се самогласник шј (меко ш) осим у златиборском налази само још у црногорским народним говорима. Овај сугласник се налази у ријечима у којима се слово јат налази послије сугласника с. Пошто су ужички говор и црногорски говори ијекавски, јат се у кратким слоговима замјењује са је. Ј је предњонепчани сугласник, а по правилу, с испред предњонепчаних сугласника прелази у ш. Затим се у говору ш и ј споје, и ш омекша, тј. јотује се са ј. Тако настаје сугласник меко ш. У златиборском говору постоји укупно 29 гласова (5 самогласника и 24 сугласника).
У златиборским ријечима догађају се многе гласовне промјене, попут сажимања самогласника, упрошћавања сугласничких група, губљења самогласника а, преласка л у о, јотовања, једначења сугласника по звучности и мјесту изговора. Сажимање (асимилација) самогласника је посебно карактеристично за прво лице једнине радног глаголског придјева, гдје се група ао сажима у једно дуго о наглашено послијеакценатском дужином: пјево умјесто књижевног пјевао, сачуво умјесто књижевног сачувао итд. Асимилација се појављује и у именицама попут мисо мјесто мисао, посо мјесто посао, пепо мјесто пепео и слично, али и у другим ријечима, попут ко умјесто као. Сажима се и група ае у е: једанес намјесто једанаест, итд. Такве ријечи попут једанаест које се завршавају на сугласничку групу ст (углавном су то именице женског рода: умјетност, вјечност, радост и др.) у златиборском говору губе крајње т, па тако гласе умјетнос, вјечнос, радос и сл. У ту групу спадају и неке именице мушког рода: мост (златиборски мос), пост (златиборски пос) и др. Будући да је златиборски говор ијекавски, у њему се догађа и једна гласовна промјена карактеристична само за неке ијекавске народне говоре, која није призната у књижевном језику, а то је ијекавско јотовање. Оно подразумијева да гласови д и т испред кратког слога са словом јат, које се у том случају замјењује са је, прелазе у ђ и ћ, стапајући се, тј. јотујући се, са словом ј. Тако се у ужичком народном говору каже ђевојка умјесто књижевног дјевојка и ћерати умјесто књижевног тјерати, и сл. Непостојано а се у народном ужичком говору скоро обавезно јавља у страним ријечима мушког рода које се завршавају на неки од карактеристичних наставака језика из ког су дошле. Такве ријечи су апартмАн (такође и у књижевном језику), континенАт (насупрот књижевног континент), детерџенАт (насупрот књижевног детерџент), итд. Карактеристични наставци су у овим примјерима -ман(т) тј. -мент, -нент, -џент тј. -гент као у контигент (златиборски контигенат) итд. Они су у језику из ког потичу наглашени, и тај свој нагласак доносе и у српски језик. Пошто је у српском језику правило да посљедњи слог у ријечи не може бити наглашен, акценат се помјера на претходни слог, па се у књижевном језику каже апàртман (као и у златиборском народном говору), контùнент, детèрџент... Међутим, у ужичком говору акценат остаје на наставку, али да то не би био посљедњи слог (пошто овај говор поштује правила акцентовања ријечи и има новоштокавску акцентуацију), убацује се самогласник а који се у осталим облицима ријечи, осим у генитиву множине, губи.
У мушком роду трпног глаголског придјева, наставак на основу у златиборском је -т умјесто књижевног -н, ако се основа завршава на а. Тако се на златиборском говору каже зват умјесто зван, написат умјесто написан, знат умјесто знан, дат умјесто дан (мада се и дат среће у књижевном језику) и слично, али ту има и изузетака, како у народном златиборском говору, тако и у књижевном српском језику, па се у књижевном језику каже нпр. познат, признат и сл. Ако се основа завршава на е, онда је наставак за мушки род трпног глаголског придјева и у књижевном језику и у народном златиборском говору -н (изгубљен, освојен, створен), али и ту и у народном ужичком и у књижевном језику има изузетака, попут отет, снет и др.
У златиборском говору чува се потпуна ијекавштина, па се каже овијем умјесто овим, или нпр. златиборскијем умјесто златиборским, или златиборскије умјесто златиборски(х).
Сугласничка група ch из ријечи грчког и латинског поријекла у српском књижевном језику се обично замјењује са х (Христос, хемија, хроника, хронологија, Христина, али и Кристина итд.), док се у ужичком народном говору она замјењује са к: Крист(ос), кемија, кроника, кронологија, Кристина и слично, као у хрватском и бошњачком језику.
За златиборски народни говор је такође карактеристично и да се уобичајени латински и грчки наставци губе кад се нека ријеч грчког или латинског поријекла асимилира у златиборски. Тако се, на примјер, не каже Кристос (Христос), него Крист, јер је -ос наставак карактеристичан за грчки језик, и не каже се Родос (острво у Грчкој), него Род. Затим су ту примјери аустралопитек намјесто аустралопитекус (врста прачовјека), јер је -ус такође карактеристичан латински наставак, па магнезиј умјесто магнезијум (врста метала), јер је и -ум наставак који карактерише неке латинске ријечи. Да се примијетити да су ове ријечи углавном везане за научне појмове, па се као такве ријетко могу наћи у народном говору.
У златиборском говору постоји свих десет врста ријечи карактеристичних и за књижевни језик: именице, замјенице, придјеви, глаголи, бројеви, везници, рјечце, узвици, приједлози и прилози.
Деклинација је у златиборском говору потпуна и одговара књижевном језику, као и конјугација, што није случај са неким говорима источне Србије. Међутим, датив личне замјенице ви у златиборском ипак не гласи вам као у књижевном језику, већ ви: Да ви кажем…, Шта ви је то? и сл. Такође и дативи личних замјеница ја и ти не гласе мени и теби као у књижевном језику, већ мене и тебе.
У златиборском говору постоји и једна неодређена замјеница које нема у књижевном језику. То је замјеница наки (нака, нако, наки, наке, нака). Она је паралелна замјеници неки (нека, неко...), с тим што се неодређена замјеница неки користи за нешто што је сасвим непознато, а наки за нешто што је такође непознато, али је ипак на неки начин одређено (попут руских замјеница какой-то и какой-нибудь, али опет та подјела није толико изражена као у руском), нпр. Неко куца на врата. (сасвим је непознато и неодређено ко куца на врата) и Нако дијете куца на врата., а не Неко дијете куца на врата као у књижевном језику, јер, иако није познато ко куца на врата, ипак се зна да је то дијете, и зато је то донекле одређено.. Такође, замјеница наки обавезно стоји уз именицу, док неки може, а и не мора стајати уз именицу. У савременом златиборском говору замјеница наки потпуно потискује замјеницу неки ако стоји уз именицу. Неки се у савременом говору користи само ако нема именице.
Златиборски рјечник такође у неким примјерима одступа од рјечника књижевног језика. У њему се наилази на неке ријечи карактеристичне само за овај крај. Такве ријечи су листопад, што у ужичком говору не означава мјесец у години, већ вјетар који дува с јесени, затим гаће, што се овдје користи у значењу панталоне, или чак и врста кошуље која је дио овдашње народне ношње, итд. Мушки и женски полни орган се у ужичком говору називају народним именима која је Вук Караџић унио у Српски рјечник, а која се у књижевном језику сматрају ружним ријечима. У златиборском рјечнику има и доста ријечи турског, персијског и арапског поријекла. У оригиналном златиборском говору нема персирања, док се у новије вријеме оно ипак појављује.
Златиборски говор има и писану и богату усмену традицију. Овим и њему сличним источнохерцеговачким говорима писана је српска народна књижевност, попут пјесама, прича, пословица и изрека итд. Посебан извор за проучавање народног ужичког говора је књига „Креманско пророчанство“, зборник предвиђања видовите златиборске породице Тарабића из села Кремана. Прва књига штампана у овом крају било је једно православно четворојеванђеље из манастира Рујно на сјеверним обронцима Златибора. Штампао га је самоуки монах Теодосије, и завршио га је 1537-ме године. Слова су на њему груба и неуједначена и била су направљена од дрвета. Јеванђеље је штампано црном бојом, осим иницијала и почетка Јеванђеља, гдје је употријебљена црвена. Данас златиборски књижевници (Михаило Ћуповић, Љубивоје Ршумовић, Добросав Обрадовић…) пишу књижевним језиком, мада се у дјелима неких од њих ипак налазе неки утицаји локалног говора, ијекавштине, као и доста локализама. Локални говор је развио и своју локалну књижевност. Посебно карактеристичне за њу су народне пјесме („Милош у Латинима“, „Јован Мићић и Ломигора Јусо“…) и анегдоте („Еро с онога свијета“, „Еро и кадија“…). За Златиборце, поријекло златиборских презимена и назива мјеста на Златибору везује се и доста народних предања (види чланак Златиборске легенде).
[уреди] Види још
- Златибор
- Ужице
- Тара (планина)
- Креманско пророчанство
- Љубивоје Ршумовић
- Михаило Ћуповић
- Добросав Обрадовић
- златиборске легенде
- српски језик
- источнохерцеговачки дијалект
 |
Овај чланак је дио википортала Златибор - више о Златибору |
