Димитрије Туцовић

Из пројекта Википедија

Димитрије Туцовић (1881-1914) је био један од најистакнутијих вођа и теоретичара социјалистичког покрета у Србији, оснивач Српске социјалдемократске партије, покретач и уредник Радничких новина и Борбе. Био је родом Златиборац из села Гостиља на Златибору.

Кад је 1899. године дошао у Београд да заврши гимназију био је већ присталица социјалистичких идеја. Са Радованом Драговићем, који је на њега извршио велики утицај, приступа пропаганди социјализма. Кад се 1901. године обнавља Београдско радничко друштво, Туцовић поново формира социјалистичку групу великошколаца и улази у управу Друштва. Настојао је да створи модерне синдикате.

1902. године је организовао демонстрације студената у Сенату против Николе Пашића. Уз помоћ Туцовића и Драговића обнавља се ранији "Одбор за вођство покрета" и ствара "Централни одбор", који је имао задатак да све припреми за стварање партије. Туцовић је био на челу мартовких демонстрација против краља Александра Обреновића 05. марта 1903. године. Послије тога је морао да емигрира у Земун, па у Беч.

Послије мајског преврата у Београду је 02. августа 1903. године одржан Оснивачки конгрес српцке Социјал-демократске партије. Њихов лист преко којих су износили своје идеје се звао Радничке новине, чији је уредник био Туцовић. На Другом конгресу Радничког савеза ССДП (1904. године) Туцовић је одржао посебан реферат о синдикалним организацијама.

1906. године је завршио права на Београдском универзитету са одличним успјехом. По повратку из Берлина, не стигавши да оствари свој сан о докторату, посвећује се раду у социјалистичком и радничком покрету (1908. године) као секретар ССДП.

1910. године партија покреће теоријски часопис Борба, чији је главни уредник такоће био Туцовић. Учествовао је на Међународном социјалистичком конгресу у Копенхагену исте године и на њему је одржао значајан говор у коме је указао на неправилан став вођа аустријске социјал-демократије у националном питању, поготово о случају анексије Босне и Херцеговине. У полемици са Карлом Ренером однио је побједу и указао је на колонијално-поробљивачку политику Аустро-Угарске царевине и на став аустро-угарске социјалдемократије која је подржавала своју владу.

Погинуо је као припадник Моравске дивизије у новембру 1914. године у борби против аустроугарске војске у Првом светском рату на обали Љига.

[уреди] Новински чланци, дјела и преводи

Преводио је дјела Маркса, Бебела, Клауцког и др.

Штампао је:

брошуре: Законско осигурање радника, За социјалну политику, Закон о радњама и социјална демократија, У изборну борбу!, Социјал-демократски агитатор, Порези: једна жалосна глава у политици српске буржоазије;
збирке репортажа: Србија и Албанија (гдје критикује планове Пашићеве владе, дајући им назив "империјалистичке"), Са пута (говори о положају индустријског пролетеријата у Србији), Јединство покрета...