Златни бор

Из пројекта Википедија

Борови су веома распрострањена врста шумског дрвећа. Постоји неколико десетина врста ових четинара, по некима чак и преко 90. Такође су бројни и варијетети ових врста. На Златибору постоје само три врсте бора: црни бор, бели бор, бор муника. Можемо додати и четврту врсту - златни бор.

Црни бор (Pinus nigra) достиже висину око 40, а у повољним околностима чак и 50 метара. Кора му је танмосиве боје. Четине, по две у пару, су круте, дебеле, мало савијене и тамнозелене.

Бели бор (Pinus silvestris) је висок до 40 м, кора у горњем делу стабла је црвенкастожућкаста или светлосмеђа, иглице су плавичастозелене, по две у пару, нешто краће и тање од иглица црног бора. Најупадљивија разлика ове две врсте бора је боја њихових стабала, која је, условно речено, код црног бора - тамна, код белог -светла. То је вероватно разлог што се један зове бели, а други црни бор.

Муника (Pinus heldreichy) је трећа врста бора који је од природе присутан на Златибору. Заступљен је у малом броју стабала у селима Негбина и Сјеништа, где претставља задње остатке некадашњих шума овог бора на Златибору.

Постоји, међутим, и златни бор. Основна видљива карактеристика златног бора (по којој се златни бор разликује од претходних) јесте боја иглица - четине. Код златног бора, око 80% иглица је зелене боје, а око 20% једногодишњих иглица је жуто или жутозелено и оне су на гранчицама које су те године израсле. Жуте иглице имају краћи век од зелених и крајем прве године се суше и опадају. На месту где су биле развиће се нове гранчице од којих ће само мањи део бити са жутим иглицама. По том својству, по жутим младим иглицама (четини) такав бор је добио име златни бор.

Појава жуте и жутозелене боје борових иглица је настала услед мутације, тј. променом неког опажљивог својства јединке која је условљена наглом генетском променом. Јединка са таквом променом у гену зове се мутант.

Златиборски златни борови. Обично говоримо о златном бору у једнини као да је у питању један бор а права је истина да се ради о три до сада идентификована бора.

Први златни бор који ће добити тај епитет је у ствари варијетет црног бора. Тај бор је Панчић видео 1875. године када је са својим студентима (лицејцима) путовао по овоме крају (Панчић је исте године на Тари у месту Заовине идентификовао и посебну врсту оморике која је по њему добила име Панчићева оморика). О том бору, који су мештани звали златни бор, он је писао у »Додатку флори Кнежевине Србије«:

»Златан бор што у једном комаду у близини села Негбине расте није ништа друго него обичан црни бор који је са било кога квара закржљао, те му се врх накривио а четина нешто пожутела«.

Дрво се налазило при крају јужне стране Златибора између села Негбина и Сјеништа на једном голом брду на висини око 950 метара. По Панчићевом мишљењу, жута боја иглица није генетски условљена, већ је у питању дејство неког срединског фактора («са било ког квара», каже Панчић). Панчићев наследник на Великој школи проф. Л. Адамовић је проучавао ово стабло и утврдио да је у питању посебан варијетет црног бора и назвао га Pinus nigra var. Zlatiborica. Професор биологије из Ужица Коста Урошевић дао је детаљан опис овог првог златног бора: Чешки ботаничар Новак га је 1926. године фотографисао. Према шум. инж. Салиху Омановићу бор се 1934. године осушио. Захваљујући фотографији ботаничара Новака, а нарочито опширном опису који је дао К. Урошевић ми имамо јасну слику тог првог црног бора.

Други златни бор је варијетет белог бора и познат је под именом Pinus silvestris var. Zlatiborica Omanović. Њега је открио сарајевски шумарски инж. Салих Омановић 1937. године. Он је утврдио да је у питању посебан варијетет белог бора јединствен у свету по изгледу и лепоти. Нису дали резултат покушаји да се из семена добију биљке са истим својствима. При самом крају 20. века, тј. 17. децембра 1999. године ово се стабло извалило (по процени стручњака тада је било старо око 80 година). Ипак, захваљујући залагању, ентузијазму и стручном знању др М. Тошића, бор је спасен. У априлу 2000. године овај је генетичар на срушеном стаблу пронашао неколико још живих гранчица. Накалемио их је на младице белог бора које је имао у свом дворишту. (Према досадашњим сазнањима једино се тако може размножавати). Тако ће бор наставити свој живот.

Постоји, коначно, и трећи златни бор, знатно млађи. Он је познат под именом Pinus silvestris var. aurea Zlatiborensis Tosić. Проучавајући борове на Златибору, др М. Тошић је 1994. године пронашао у селу Негбина још једно стабло белог бора са жутим иглицама. Четине овог бора се доста разликују од ранијег златног бора јер су краће и многобројније. А најважније је да се боја иглица разликује од ранијег златног бора. Наиме, четине су жутозелене боје у току лета, златножуте ујесен и тамножуте зими. Ради се о знатно изразитијим својствима по којима ови борови добијају своје име. Нажалост, тај најновији златни бор није под заштитом и сасвим је могуће да је непажњом уништен.

Дакле, до сада су позната три златна бора, од којих је један био црни а два бела.

Вреди имати на уму чињеницу да су се сви ови борови јавили у приближно истом подручју, на јужним падинама Златибора.