Јованка Орлеанка

Из пројекта Википедија

За остале употребе, погледајте Јованка Орлеанка (вишезначна одредница).

Јованка Орлеанка, Девица из Орлеана (фра. Jeanne d`Arc, енг. Joan of Arc)је рођена у малом Шампањском селу Домремију 6. јануара 1412, а умрла (спаљена) у Руану 30. маја 1431.

Село Домреми се тада налазило под влашћу војводе Бургундије у заједници са Енглезима.

Потицала је из врло сиримашне породице. Мајка је била домаћица, а отац јој је био ситни сеоски земљопоседник, који се једино бавио земљорадњом. Имала је још два брата и две сестре који су умрли веома млади. Родитеље је изгубила по освајању Домремија од стране Енглеза. Бригу о њој је тада повео њен ујак и његова жена који су били нешто богатији.

Као млада девојка била је пастирка и сваки дан је тражила да је њени старатељи воде у цркву да се исповеда. Јованка Орлеанка никада није научила да чита и пише. Била је сиромашно одевена, а они који су је познавали су говорили да би по цео дан проводила по планини чувајући стадо и певушећи песме.

Било јој је 13. година када је чула прве небеске гласове који су је поручивали да дође у цркву и да се помоли јер ће отада почети њена божја мисија. То је несумњиво за њу представљало некакво предсказање и неки Божји задатак који је био поверен њој. Већ 1428. године, како ће то касније на суђењу изјавити добила је божји позив да помогне француском заповеднику Роберту Бадрикуру и француском дофену (регенту) Карлу VII Победнику у бици код Вакулера. То је мало месташце које се свега неколико километара налазило од њеног села. Орлеанка је полетела право у срж битке, одевена у бедну пастирску ношњу, а заповедник ју је одмах вратио натраг.

У међувремену, ситуација за дофена Шарла и његове феудалце се драстично погоршавала. Енглези су заузели Орлеан 12. октобра 1428, приближавајући се Шинону, где се налазило средиште дофенове резиденције. Орлеанка поново напушта своје село 1429. и поново одлази у Вакулеру. Француски заповедник је поново покушао да је удаљи. Орлеанка је изјавила да је Бог њу послао да помоге Французима да отерају Енглезе, да се Карлу VII Победнику стави краљевска круна и да се затим она повлачи. Она је Бадрикуру рекла:

"Ја не знам да јашем. Не знам ни да се борим. Бог је онај који ће ме водити и помоћи ми."

И поред све већег исмејавања од стране Француза, Орлеанка је остала у граду. Затим је почела да тражи престолонаследника јер му је по божјим заповестима она морала помоћи у рату против Енглеза. Поручила је да ће доћи да разговара са престолонаследником Карлом. Нашла га је у Шинону. Када је дофен чуо за њен долазак, ставио ју је на пробу. Преобукао се у бедног грађанина, а поставио свог најбољег сарадника да буде престолонаследник. Орлеанка га је одмах нашла и поклонила му се до земље. На ноћној вечери у замку феудалда Тремоја, сви су негативно мислили о дофеновој заштитници. Сматрали су да је енглески шпијун, да је вештица и чаробница. Орлеанка је примљена на разговор код дофена и успела је да тог слабашног регента натера на акцију за истеривање Енглеза из француске. Да би француска аристократија била сигурно да је Орлеанка девица, како се у писмима представљала, послала ју је у Поатје где су је прегладали већи број француских лекара и опатица не би ли установили да ли је девица или не. Када је утврђено да је заитса девица, враћа се у Шинону и припрема се за рат.

Истина, поред ње су се стално налазили француски команданти и велики број војних стратега, а Орлеанка је била само ту фактор који је давао својом упорношћу и жељом за истеривање Енглеза додатни подстрек Француској војсци.

Понуђен јој је мач дофена, али га је она одбила и једино је тражила да јој се донесе Божја слика пред којим је стално понављала молитву упућеној Девици Марији. Прва њена акција је било ослобађање Орлеана.

Издиктирала је писмо које је послато господину Ротслеру у Орлеану 22. априла 1429. године да мирно напусти Орлеан, или ће га она уз Божју помоћ сама истерати. 30. априла узјахала коња, а поред ње су се стално налазила два до три француска витеза и кренула је са њима ка тврђави. Ту је била и рањена посред груди, а Французи су 22. маја 1429. истерали Енглезе из града. После опоравка, као ритерка је поново узјахала и кренула са француском војском према Патају. Поставља се велико питање да ли је Орлеанка у борбама учествовала као ритер или само као вођа. Она је на суђењу изјавила да није убила ни једног противничког војника, већ да је само спроводила божје наредбе и да је духовно водила своју војску. Град Патај је пао 18. јуна 1429, чиме је отворен пут за Ремс.

У пратњи дофена и његове дворске камариле, одлази у палату у Ремсу где је 17. јула 1429. Карло VII Победник крунисан за краља. Орлеанка је стајала поред њега, поклонила му се и молила га је отпусти из војне службе јер је њена мисија завршена.

Нарочито су против тога били француски ритери јер им је она давала духовну снагу и просто их у свакој борби присиљавала само на победу.

Популарност Јованке Орлеанке није нимало лепо прихваћена од стране горњих слојева француског друштва. Она је била обична сељанка која је захваљујући француским ритерима уздигнута до неба. Нарочито је било интересантно занимање краља Карла за њу. После крунисања, он је једино новчано помагао њене најближе и ништа више.

24. маја 1430. учествовала је у одбрни Компињеа од Бургунда. Главни заповедник одбране града Гијом де Флази је направио велику грешку када је пред француским војницима, који су се повлачили према тврђави наредио да се затворе врата. Испред затворених врата нашла се и Орлеанка са својим ритерима. Бургунди су је оборили с коња и везали, а остале војнике побили.

Док је трајала опсада Компињеа покушавала је неколико пута да побегне из тамнице и да помогне браниоцима града. Веровала је да ће је споасити њен краљ Шарл и дати огроман новац за њен откуп. Међутим, уместо откупа, дата је на чување Јовану Луксембуршком који ју је за 100.000 златних фунти продао енглеском краљу Хенрику VI. Краљ Карло VII Победник није ништа учинио да би је ослободио.

Енглези су против ње организовали црквено суђење у граду Руану, који се тада налазио под протекторатом Бургундије. За главног судију је изабран еписком Бувеа Пјер Кошон (фра.Caushon=Свиња). Орлеанка је била заточена у старом замку у Руану. Тражила је да буде премештена у црквену тамницу и да јој се обезбеди свештеник да би се исповедала.

Први пут се појавила пред поротом 21. фебруара 1431. Оптужена је као лажни пророк, чаробњак, вештица и јеретик. Оптужена је да је извршила масовни злочин убијајући енглеске војнике у борби и да је наређивала зверства. 29. маја судско веће од 37 судија је одлучило да је прогласи кривом као јеретика и лажног верника. Пресуда је донесена 30. маја 1431. по којој је осуђена на ломачу. Пре самог чина спаљивања, у тамници су је посетили свих 37 судија и рекли јој да се њима може слободно исповедити. Тада је Орлеанка изјавила да више не чује божје гласове.

Спаљена је тачно у подне 30. маја 1451. на градском тргу пред масом људи. Била је обучена у посебну ношњу на којој су били ушивени црвени ђаволи, пошто је ту блузу носио сваки јеретик који је осуђен на ломачу. За време спаљивања, око ње су кружили црквењаци са књигама и читали молитве за спас људских душа од оваквих јеретика. Њени остаци су затим бачени у Сену.

Много година касније, покренут је нови поступак за њену рехабилитацију у Паризу уз сагласност Свете столице. После испитивања неких сведока и прегледа целокупног материјала, пресуда Кошона је била поништена и Орлеанка је била рехабилитована, али не и беарификована.

То ће се догодити 1920. године када ће папа Бенедикт XV канонизовати Јованку Орлеанку у Ватикану и прогласити је за свету и блажену.