Лика
Из пројекта Википедија
Лика је средње планински део Републике Хрватске. Најчешће се спомиње са Горским котаром. Уз Кордун и Банију, чинила је некадашњу Војну крајину за време Аустро-Угарске монархије. Најлепши део Лике чине Плитвичка језера која се састоје од 16 мањих и већих језера из којих настаје река Корана.
Садржај |
[уреди] Географски положај
Лика је континентална регија, омеђена планинама Велебитом на западу и југу те Пљешивицом на истоку. Сјеверна граница је прилично неодређена јер Огулинско подручје представља пријелаз између Лике и Горског Котара. Читаво подручје може се окарактерисати као планинска зараван подијељена мањим планинским ланцима у више цјелина (Гацко Поље, Крбава, Личко Поуње и др.). Има велики стратешки и саобраћајни значај јер представља међу континенталног и приморског дијела Хрватске. Кроз Лику пролазе магистрални путеви Загреб - Сплит и Загреб -Задар, аутопут Загреб - Сплит, те жељезничка пруга Загреб - Книн - Сплит.
[уреди] Име
По једној легенди, Лика је добила име по лîку. Лîк је у икавици ријеч за - лијек.
По другој легенди, Лика је добила име по грчкој ријечи ликос што значи вук, а Лика је позната по томе да у њој живи много вукова.
[уреди] Управа
Највећи дио Лике налази се у саставу Личко-сењске жупаније, најрјеђе насељене и економски најнеразвијеније хрватске жупаније. Административно је Лика подијељена на два града (Госпић и Оточац) и седам општина (Бриње, Доњи Лапац, Ловинац, Перушић, Плитвичка Језера, Удбина и Врховине). Мањи дијелови личког простора припадају другим жупанијама: на сјеверу су општине Плашки и Саборско у Карловачкој жупанији, а на југу Грачац у Задарској жупанији.
[уреди] Становништво
На подручју Личке регије, односно предратне Заједнице општина Госпић, одн. општина Оточац, Госпић, Кореница, Доњи Лапац и Грачац , по попису становништва из 1991. године, живело је 82.883 становника и то следећег националног састава:
Лика је кроз цели XX век била изложена депопулацији узрокованој различитим факторима - аграрном пренасељеношћу, затим Првим и Другим свјетским ратом (усташки покољ Срба, а било је и доста људи у ослободилачим покретима, четницима и партизанима), потом исељавањем становништва у развијенија подручја и на крају у ослободилачком рату 1991-1995 на крају ког је у акцији "Олуја" протјерано или убијено скоро све српско становништво. Посљедица свега тога је да данас на подручју Лике живи свега око 50.000 становника, док је прије само 80 година тај број износио приближно 200.000 становника.
Након поновног насељавања у 18. веку Лика је постала национално изразито мјешовито подручје, с готово подједнаким бројем хрватског и српског становништва. По етничкој структури могу се издвојити два основна подручја: западни дио (Бриње, Госпић, Оточац и Перушић) у којем доминирају Хрвати, те источни дио (Доњи Лапац, Грачац и Кореница), гдје су већину становништва чинили Срби. Упркос сталном исељавању и промјенама током рата 1991-1995, та се подјела и данас може уочити. Срби су и према попису из 2001. године већина у опћинама Доњи Лапац и Врховине, а чине значајан удио у општинама Грачац, Плашки, Плитвичка Језера и Удбина. Насупрот томе, на подручју Госпића и Оточца Хрвати чине преко 90 % становништва.
[уреди] Историја
У античко доба подручје Лике насељава илирско племе Јаподи. Њих је у I веку пре нове ере покорила римска војска, али су и даље задржали своју племенску аутономију, бавећи се номадским сточарством. Романизација овог простора је била само површна, јер је Римљанима било најважније осигурати путне комуникације. До већих промјена долази распадом царства и сеобама народа, кад се на личко подручје досељавају словенска племена (Срби и Хрвати). Они успостављају своју управну организацију, оснивајући племенске жупе Гацку, Крбаву и Лику. Постоје теорије да су након устанка Људевита Посавског у слабо насељену Лику франачки владари преселили знатан број Авара, који су се касније стопили с Хрватима. С развојем и јачањем хрватске државе, долази до пораста становништва и већег степена друштвене организације, а с тим и до подјеле старих родовских жупа у Лици. Тако настају нове жупе Бужане, Хотуча, Лапац, Пласе и друге. О порасту значења Лике унутар Угарско - хрватског краљевства говори и оснивање Крбавске бискупије 1160. године, са сједиштем прво на Мрсињу изнад Коренице, а затим на Удбини. Материјални остаци из тог раздобља су незнатни, јер су већину цркви и утврђења уништили Турци. Доказ тадашњег степена развоја је и постојање штампарије у Косињу крајем 15. века.
Турски продори на ово подручје почињу након пада Босне (1463), да би кулминирали Крбавском битком 1493. године, у којој је уништена хрватска феудална војска. Између 1522. и 1524. турска војска заузима читаво подручје Лике, с изузетком Гацке долине и Бриња. Старосједилачко хрватско становништво тада готово у потпуности нестаје, а на њихово мјесто досељавају се православни Срби из других српских подручја, углавном из Босне, тако је у Лици знатно повећан број Срба (које су називали Власима, тако су Србе називали Турци што се је до данас одржало) те мањи број Хрвата који су прихватили исламску вјеру. Турци су за овај простор 1580. основали Лички (Крчки) санџак са сједиштем у Книну и главним личким упориштем на Удбини. Такво стање је потрајало све до великог аустријско - турског рата (1683-1699) у којем је под водством свештеника Марка Месића ослобођена читава Лика осим Личког Поуња.
Након протјеривања Турака , Хабсбуршка монархија ју је ставила под непосредну власт своје дворске Коморе, а затим 1714. године под управу Карловачког генералата. Тако је Лика дошла у састав Војне крајине у чијем ће саставу остати све до њезиног укидања 1881. године.
Како је Лика ослобођена од Турака у њој је било доста Срба досељених за турског времена. Сад се у Лику досељавају и Срби из Далмације, а многи који су раније пребегли испред Турака на сјевер поновно се враћају у старе насеобине. Тако Срби из околине Оточца насељавају Вребац и комић. Пресељеници из Брлога сада насељавају Пећане и Јошан. Једна група српских породица сели се из прокика у Западној Лици у Мутилић на Удбини. Срби из Далмације насељавају Зрмању, Грачац и Медак. Мјеста у Крбави насељавају Срби из Купреса, Грахова и Кнезпоља. Велику Попину и Мазин насељавају Срби из Книнске крајине у Далмацији. У Брувно се преселила једна група породица из Дивосела и околине Госпића. Манојло Грбић помиње докуменат из ког се види како Јурај Крижанић, повјереник карловачког генерала за Лику дозвољава косињском кнезу Вукашину Милеуснићу да се са 40 српских кућа пресели у Широку Кулу.
Како су Личани у почетку пружали отпор строгом војном режиму, 1746. је основан посебна војно-управна територија Личке регименте (пуковније), да би се учврстила контрола над овим крајем. Општа милитаризација Лике, у којој је све било подређено потребама сталног ратовања, знатно ће утицати на менталитет њеног становништва.
[уреди] Привреда
Лика је традиционално рурално подручје с развијеним ратарством ( узгој кромпира ) и сточарством. Индустрија је незнатна и ослања се углавном на прераду дрва. Та незагађеност би се могла показати као главна предност Лике у ближој будућности и туристичком развоју. За то постоје велики потенцијали - унутар Лике су два национална парка ( Плитвичка Језера и Сјеверни Велебит ), а важни су фактори и близина далматинских љетовалишта и добра прометна повезаност.
