Роза Луксембург
Из пројекта Википедија
Роза Луксембург (5. март, 1870. или 1871. - 15. јануар, 1919, на пољском Róża Luksemburg) је била марксистички политичар, социјалистички филозоф и револуционар. Била је социјал демократски теоретичар Социјал-демократске партије Немачке, а касније Независне социјал-демократске партије Немачке. Основала је новине Црвена застава, и била суоснивач спартакистичке лиге, марксистичке револуционарне групе од које је настала Комунистичка партија Немачке и суделовала у неуспешној револуцији. у Берлину, јануара, 1919. Устанак је започет упркос наредбама Розе Луксембург, а угушили су га остаци монархистичке армије и десничарске паравојне формације, Фрајкорпс, које је послала влада. Роза Луксембург, Карл Либкнехт, и стотине других су ухваћени, мучени и убијени.
Садржај |
[уреди] Живот
[уреди] Пољска
Роза Луксембург је рођена као Розалија Луксембург 5. марта, 1870. или 1871. у Замошћу (Zamość) близу Лублина. Извори варирају кад је реч о години њеног рођења - у својој биографији на Циришком универзитету је навела 1871. као годину рођења, али на њеној матурској дипломи стоји да је 1887. имала седамнаест година, у ком случају би била рођена 1870. Била је пето дете Јеврејина трговца дрвном грађом, Елиаса Луксембурга, и његове супруге Линее (девојачко - Левенштајн). Роза је имала поремећај у расту и била је физички хендикепирана целог живота.
Кад се са породицом преселила у Варшаву, Роза је тамо похађала женску гимназију од 1880. године. Чак и у тим раним годинама (од 1886.) била је члан пољске левичарске партије, "Пролетаријата". Пролетаријат је основан 1882, двадесет година пре руских радничких партија, и почео је са организовањем генералних штрајкова. Због тога је четворо вођа партије убијено, а патрија се распала. Неки од чланова су наставили да се тајно састају. Роза се придружила једној од ових група.
1887, Роза је положила матуру, а од 1889. године студира на Циришком универзитету, заједно са другим социјалистима попут Анатолија Луначарског и Леа Јошигеса. Студирала је филозофију, историју, политику, економију и математику. Специјалистички предмети су јој били Staatswissenschaft (наука о управљању државом), Средњи век и економске и берзанске кризе.
1890, су укинути бизмаркови закони против социјал-демократије, и Социјал-демократска партија Немачке је по закону могла да освоји мандате у Рајхстагу (парламенту). Али упркос својим про-револуционарним изјашњавањима, чланови парламента из социјалистичких редова су се више бавили стицањем додатних парламентарних права и материјалног богатства.
Роза Луксембург се пак држала својих револуционарних марксистичких принципа. 1893. године, заједно са Леом Јошигесом и Јулијаном Марчлевским (алиас Јулиус Карски), је основала новине "Справа Роботница" (Sprawa Robotnicza), као супротност националистичким политикама Пољске социјалистичке партије. Роза је веровала да до независне Пољске може доћи само кроз револуције у Немачкој, Аустрији, и Русија. Истрајавала је на идеји да борбу треба водити против самог капитализма, а не за независну Пољску. Луксембургова је одбијала право на самоопредељење држава (нација) у социјализму, што је касније довело до тензија са Лењином.
Са Леом Јошигесом је била суоснивач Социјал-демократске партије Краљевине Пољске (СДКП), од које је касније настала Социјал-демократска партија Краљевине Пољске и Литваније (СДКПиЛ) спајањем са литванском социјал-демократском организацијом. Упркос томе што је већи део свог живота као одрасла особа живела у Немачкој, Роза Луксембург је остала главни теоретичар пољских социјал-демократа, и водила је партију са Јошигесом, њеним главним организатором.
[уреди] Немачка
1898, Роза Луксембург је стекла немачко држављанство удајом за Густава Либека. Преселила се у Берлин. Постала је активна у левом крилу Социјал-демократске партије Немачке (СПД), где је повукла оштру границу између своје фракције и Ревизионистичке теорије Едуарда Бернштајна, нападајући га у брошури под насловом "Социјална реформа или револуција?". Њене говорничке способности су је убрзо промовисале у главну говорницу партије. Супротставила се све конформистичкијем парламентарном партијском курсу СПД-а уочи све очигледнијег рата. Инсистирала је да се главне разлике између капитала и радништва могу превазићи једино ако би пролетаријат преузео власт, и након свеобухватних револуционарних промена у целом окружењу производних метода. Желела је да ревизионисти напусте СПД. Ово се није догодило, али барем је руководство партије Карла Кауцког оставило марксизам у програму, иако је његов главни циљ био да се повећа број посланичких места у парламенту.
Од 1900, Роза Луксембург је истицала своје ставове о текућим економским и социјалним проблемима у разним новинским чланцима широм Европе. Њени напади на немачки милитаризам и империјализам су постали јачи како је рат био ближи, и трудила се да убеди СПД да скрене у супротном правцу. Луксембургова је желела да организује генерални штрајк како би поспешила радничку солидарност и спречила рат, али је партијско руководство ово одбило, и 1910. године се разишла са Кауцким.
Између 1904. и 1906, њен рад је три пута прекидан боравком у затвору због политичких активности.
Ипак, Луксембургова је наставила са политичким активностима; 1907. је учествовала у петом партијском дану Руских социјал-демократа у Лондону, где је срела Лењина. На Другом међународном (социјалистичком) конгресу у Штутгарту је предложила резолуцију (која је прихваћена), која је тражила уједињење свих европских радничких партија у покушају да се заустави рат.
У то време, Роза Луксембург је почела да предаје марксизам и економију у тренинг центру СПД-а у Берлину. Један од њених студената је био потоњи вођа СПД-а, и први председник Вајмарске Републике, Фридрих Еберт.
1912 је учествовала на конгресу европских социјалиста у Паризу. Са француским социјалистом, Жаном Журеом (Jean Jaurès), је договорила да би у случају избијања рата све европске радничке партије требале да организују генерални штрајк. Како је рат био ближи, она је организовала демонстрације (на пример у Франкфурту), позивајући на приговор савести за војну службу, и одбијање извршавања наређења. Због овога је оптужена за "позивање на непослуштност властима, закону и реду" ("enciting to disobedience against the authorities' law and order") и осуђена на годину дана затвора. Није одмах упућена на одслужење казне па је могла да учествује на састанку социјалистичке канцеларије у јулу. Била је јако погођена чињеницом да је у радничким партијама национализам био јачи од класне свести.
28. јула, 1914, Аустро-Угарска је објавила рат Србији, и тако је отпочео Први светски рат. 3. августа, Немачко царство је објавило рат Русији. Следећег дана је у Рајхстагу једногласно одлучено да се рат финансира емитовањем ратних обвезница. Сви представници СПД-а су гласали за овај закон, а партија је такође пристала на примирје ("Burgfrieden") са владом, обећавши да ће се суздржавати од штрајкова током рата. За Луксембургову је ово била лична катастрофа, због које је за кратко чак разматрала самоубиство: Ревизионизам, против кога се борила од 1899, је победио, и рат је почео.
Са Карлом Либкнехтом и другима попут Кларе Цеткин и Францом Мехрингом, Роза Луксембург је 5. августа 1914. створила групу Интернационалу. Од ње је настала Спартакистичка лига, 1. јануара, 1916. Објавили су бројне илегалне памфлете са потписом "Спартак" по трачком гладијатору који је покушао да ослободи робове у Риму. Роза Луксембург је узела име "Јуниус", по Луциусу Јуниусу Бруту, за кога се прича да је основао Римску републику.
Група је одбацила 'прекид ватре' између СПД-а и немачке владе под Вилхелмом II, и жестоко се борила против њега, залажући се за генерални штрајк. Због тога је 28. јуна 1916, Роза Луксембург осуђена на две и по године у затвору. За време боравка у затвору, била је двапут премештана, први пут у Познањ а затим у Вроцлав. У овом периоду је написала више чланака под именом "Јуниус", које су њени пријатељи прокријумчарили из затвора, и илегално отштампали. Међу њима је био и чланак Руска револуција. Овај чланак је критиковао бољшевике, и упозорио да постоји опасност да се диктатура развије из бољшевичке власти. (Ипак је наставила да позива на "Диктатуру пролетаријата" по бољшевичком моделу.) У овом контексту је написала своју чувену реченицу: ""Freiheit ist immer die Freiheit des Andersdenkenden" (Слобода је увек и искључиво за оне који мисле другачије.) Још једна публикација, јуна 1916. је била Die Krise der Sozialdemokratie (Криза социјал-демократије).
1917. године, када су САД ушле у рат, Спартакистичка лига се придружила Независној социјал-демократској партији Немачке (УСПД), такође групи анти ратних бивших чланова СПД-а, коју је основао Карл Кауцки. 9. новембра 1918. УСПД је лансирана на власт, као водећа партија нове републике заједно са СПД-ом, након абдикације кајзера. Ово се догодило након устанка (Немачка револуција) који је почео у Килу, 4. новембра 1918, када је четрдесет хиљада морнара преузело луку у знак протеста због одлуке Немачке поморске команде да се ступи у борбе са Британском морнарицом, упркос чињеници да је било јасно да је рат изгубљен. До 8. новембра, раднички и војнички савети су заузели већи део западне Немачке, постављајући темеље за такозвани Räterepublik ("Републички савет"), моделиран по систему Совјета из руских револуција 1905. и 1917.
Луксембургова је пуштена из затвора у Вроцлаву 8. новембра, а и Либкнехт је такође био ослобођен, и реорганизовао је Спартакистичку лигу. Они су сада заједно издавали новине Die rote Fahne (Црвена застава). У једном од својих првих чланака, Луксембургова је захтевала амнестију за све политичке затворенике, и укидање смртне казне.
Међутим, уједињени фронт се распао крајем децембра 1918, када је УСПД напустила коалицију у знак протеста због онога шта су они сматрали компромисима СПД-а са (капиталистичким) статусом кво. 1. јануара 1919, Спартакистичка лига је заједно са другим социјалистичким и комунистичким групама (укључујући Интернационалу комуниста Немачке, ИКД) основала Комунистичку партију Немачке (КПД), надасве по иницијативи Карла Либкнехта и Розе Луксембург. Луксембургова је подржавала учешће КПД-а у народној уставотворној скупштини, која је основала Вајмарску Републику; али је била надгласана. У јануару је други рефолуционарни талас прошао Немачком, а неки од вођа КПД, укључујући Розу Луксембург, су били неради да га подрже, предвидевши његов лош крај. Као одговор, социјал-демократски вођа, Фридрих Еберт је ангажовао националистичку милицију, Фрајкорпс, да сузбије устанак. Розу Луксембург и Карла Либкнехта су припадници Фрајкорпса ухватили у Берлину, 15. јануара 1919, и убили их истог дана. Луксембургова је испребијана на смрт кундацима пушке, и бачена у оближњу реку, а Либкнехт је упуцан у потиљак, и затим остављен као непознато лице у оближњој мртвачници. Стотине чланова КПД-а су на сличан начин убијени, и савети су уништени.
[уреди] Дијалектика спонтаности и организације
Централна особина њене мисли је била дијалектика спонтаности и организације, где се спонтаност може сматрати сродном "коренском" (или чак анархистичком) приступу, а организација бирократскијем или партијски-институционалном приступу класној борби. По овој дијалектици, спонтаност и организација нису две раздвојиве или чак различите ствари, већ само различити моменти истог процеса, тако да један не може постојати без другог. Ова теоретска уочавања произлазе од основне и спонтане класне борбе; а кроз ова уочавања, класна борба се развија у виши ниво.
"Радничке класе у свакој земљи уче да се боре у току својих самих борби... Социјална демократија.. је само напредна стража пролетаријата, мали део укупних радничких маса; крв њихове крви, и месо њиховог меса. Социјална демократија тражи и изналази начине, и поједине пароле, радничке борбе само у току развоје ове борбе, и добија смернице за напредовање кроз саму ову борбу." (У револуционарном часу: Шта даље?, Сабрани радови 1.2, p. 554)
Спонтаношћу увек посредује организација, управо као што организацијом мора да посредује спонтаност. Ништа не би било погрешније него тврдити да се Роза Луксембург залагала за апстрактни "спонтанизам".
Она је развила дијалектику спонтаности и организације под утицајем таласа масовних штрајкова широм Европе, а поготово Руске револуције 1905. За разлику од социјал-демократске ортодоксности Друге интернационале, она није сматрала организацију производом научно-теоријског увида у историјске императиве, већ производом борби радничких класа.
"Социјална демократија је просто отеловљење класне борбе модерног пролетаријата, борбе која је руковођена свешћу сопствених историјских последица. Масе су у реалности сопствене вође, дијалектички стварајући сопствени процес развоја. Што више социјална демократија расте, постаје јача, више ће просветљене масе радника преузети своје судбине, вођство над својим покретом, и одлучност правца у сопствене руке. И свеукупни покрет социјалне демократије је само свесни напредак заштите покрета класе пролетаријата, што у речима Комунистичког манифеста представља сваки појединачни моменат борбе сталних интереса за ослобођење и парцијалних групних интереса радне снаге против интереса покрета као целине, тако да су унутар социјалне демократије њени лидери моћнији, утицајнији, и јасније и свесније чине себе само гласом воље и стремљења просветљених маса, обичним агентима објективних закона класног покрета." (Политички вођа немачких радничких класа, Сабрана дела 2, p. 280)
и:
"Модерна класа пролетаријата не води своју борбу према плану написаном у некој теоријској књизи; модерна радничка борба је део историје, део друштвеног напретка, и у сред историје, у сред прогреса, у сред борбе, ми учимо како се морамо борити... То је управо оно шта је вредно хвале у вези њега, то је управо разлог зашто је овај колосални део културе, унутар модерног радничког покрета епохалан: то да радничке масе радних људи прво кују сопствену свест, сопствена убеђења, а из свог разумевања - оружја свог ослобођења." (Политика масовних штрајкова и синдиката, Сабрана дела 2, p. 465)
[уреди] Критика Октобарске револуције
У чланку објављеном непосредно пре Октобарске револуције, Луксембургова је окарактерисала руску Фебруарску револуцију 1917. као револуцију пролетаријата, и рекла је да је пролетаријат демонстрацијом своје моћи натерао у покрет либералну буржоазију. Задатак руског пролетаријата је сада био да оконча империјалистички рат, као и да се бори против империјалистичке буржоазије. Империјалистички рат је учинио Русију зрелом за социјалистичку револуцију. Стога је "немачки пролетаријат такође ... стављен пред питање части, и врло суштинско питање." (ibid., p. 245)
Њен оштар критицизам Октобарске револуције и бољшевика је унеколико умањен како је објаснила грешке револуције и бољшевика "Потпуним неуспехом међународног пролетаријата" (О Руској револуцији, GW 4, p. 334). Упркос свој критици, бољшевицима у прилог иде чињеница да су се уопште усудили да изврше револуцију.
"У овој ерупцији социјалних подела у самом средишту буржоаског друштва, у овом међународном продубљавању и расту класног антагонизма лежи историјска заслуга бољшевизма, и са овим подвигом — као и увек у великим историјским повезаностима — појединачни пропусти и грешке бољшевика нестају без трага. (Fragment on War, National Questions, and Revolution, Сабрана дела 4, p. 366)
Након Октобарске револуције, постаје "историјска одговорност" немачких радника да и сами изведу резолуцију, и да тиме окончају рат (Историјска одговорност, GW 4, p. 374). Када је револуција избила и у Немачкој, у новембру 1918, Роза Луксембург је одмах почела да агитује за социјалну револуцију:
"Укидање владавине капитала, остваривање социјалистичког друштвеног реда — ово, и ништа мање, је историјска тема тренутне револуције. Ово је велики подухват, и неће бити испуњен за трен ока простим издавањем неколико декрета. Само кроз свесну акцију радничких маса у граду и селу, ово се може остварити, само кроз највишу интелектуалну зрелост људи и неисцрпни идеализам се овај циљ може спровести кроз све олује безбедно до луке." (Почетак, Сабрана дела 4, p. 397)
Социјална револуција захтева да је власт у рукама маса, у рукама радничких и војничких савета. Ово је програм револуције. Дуг је, међутим, пут од војника — од "чувара реакције" (Gendarmen der Reaktion) — до револуционарног пролетера.
[уреди] Улога партије
Партија, напредна гарда радничке класе, треба само да да увид радничким масама да је социјализам неизбежан, и да покрене социјалистичку револуцију. Унутрашње контрадикције капитализма, антагонизам између капитала и рада, ће одржавати револуцију. Револуција ће, међутим, образовати масе, и начиниће револуционаре од њих, сматрала је Роза Луксембург:
"Историја има само једног правог учитеља, револуција је најбоља школа за пролетаријат. Они ће омогућити да "мала хорда" најклеветанијих и прогоњенијих постане, корак по корак, она чији ће их погледи на свет определити: борбена и победничка маса револуционарног, социјалитичког пролетаријата." (The National Conference of the Spartacist League, Сабрана дела 4, p. 478)
Задатак партије је само да образује заостале масе ка независности, да им омогући, да преузму моћ над собом. Учење о субјективном елементу револуције, је свест радничке класе о својој историјској мисији, коју партија може да оствари. До саме револуције може доћи само кроз радничку класу. Партија која говори у име радника, 'представља' их - на пример у парламентима - и делује уместо њих, ће се заплести, и сама постати инструмент контрареволуције.
[уреди] Последње речи: вера у револуцију
Последње познате речи Розе Луксембур, написане у вече кад је убијена, су биле о њеној вери у масе, и у неизбежност револуције:
"Вођство је заказало. Па ипак, вожство може и мора поново бити креирано из маса, и од маса. Масе су одлучујући елемент, оне су камен на којем ће бити изграђена коначна победа револуције. Масе су биле на висини; оне се развиле овај 'пораз' у један од историјских пораза који су понос и снага интернационалног социјализма. И то је разлог зашто ће будућа победа процветати из овог 'пораза'.
'Ред влада у Берлину!' Ви глупи лакеји! Ваш 'ред' је изграђен на песку. Сутра ће се већ револуција 'дићи уз буку' и објавити уз фанфаре, вашем терору:
Ја сам била, ја јесам, ја ћу бити!"
(Ред влада у Берлину, Сабрана дела 4, p. 536)
[уреди] Цитати
- Њен вероватно најпознатији цитат је: "Слобода је увек слобода за дисиденте" (Freiheit ist immer Freiheit der Andersdenkenden, који се обично цитира као "Слобода је увек и искључиво слобода за онога који мисли другачије"). Ово је део већег цитата:
- "Слобода само за чланове владе, само за чланове Партије — мада су они прилично бројни — уопште није слобода. Слобода је увек слобода дисидената. Суштина политичке слободе не зависи од фанатика 'правде', већ пре од снажних, корисних и прочишћујућих ефеката дисидената. Ако 'слобода' постаје 'привилегија', радилишта политичке слободе се сламају."
- "Марксизам је револуционарни поглед на свет који увек мора да се бори за нова откровења. Марксизам ничег не сме да се гнуша као могућности да очврсне у својој тренутној форми. Он је у свом најбољем издању кад се преже у самокритицизам, и у историјској грмљавини и муњама, он задржава своју снагу."
[уреди] Меморијали
Влада Источне Немачке је именовала Роза-Луксембург-плац и станицу подземног метроа на њему, у историјском центру Берлина, Мите, по њој. Volksbühne (Народно позориште) се налази на Роза-Луксембург-плацу. Ово име је остало непромењено и након уједињења Немачке.
[уреди] Радови
- Gesammelte Werke ("Сабрана дела"), 5 томова, Берлин 1970–1975.
- Gesammelte Briefe ("Сабрана писма"), 6 томова, Берлин 1982–1997.
- Politische Schriften ("Политички списи"), уредио и написао увод Осип К. Флехтхајм, 3 тома, Франкфурт на Мајни 1966 ff.
[уреди] Шира литература
- Stephen Eric Bronner: Rosa Luxemburg: A Revolutionary for Our Times, 1984
- Elzbieta Ettinger: Rosa Luxemburg: A Life, 1988
- Norman Geras The legacy of Rosa Luxemburg, 1976
- Klaus Gietinger: Eine Leiche im Landwehrkanal – Die Ermordung der Rosa L. (A Corpse in the Landwehrkanal - The Murder of Rosa L.), Verlag 1900 Berlin – ISBN 3-930278-02-2
- Peter Hudis (Editor), Kevin B. Anderson: The Rosa Luxemburg Reader, 2004
- Donald E. Shepardson: Rosa Luxemburg and the Noble Dream, New York 1996
[уреди] Спољашње везе
[уреди] Енглески
- Интернет архива Розе Луксембург на Marxists.org, бесплатна библиотека њених најзначајнијих дела.
- Биографија (Студија о Рози Луксембург) Тонија Клифа, 1959, такође на Marxists.org.
- Вебсајт задужбине Роза Луксембург
