Рат у Босни и Херцеговини

Из пројекта Википедија

Неутрална тачка гледишта овог чланка је оспорена. Молимо Вас да погледате страницу за разговор овог чланка.

Рат у Босни и Херцеговини
Део
Зграда у Сарајеву, у пламену
Време: 1992. – 1995. Локација: Босна и Херцеговина Узрок рата: Резултат: Дејтонски споразум Промене у територији: подела на РС и Федерацију БиХ
Сукобљене стране
Заповедници
Јачина
Губици
{{{подаци}}}

Рат у Босни и Херцеговини трајао је од 6. априла 1992. до 14. септембра 1995. и највећи је војни сукоб на простору Европе од Другог светског рата. Национализам, те комплексном комбинацијом политичке, друштвене и сигурносне кризе, која је уследила након завршетка хладног рата и распад СФРЈ, довели су до кризе која ће се касније претворити у ратно жариште. Ескалација ратних сукоба је директна последица неуставног референдума за независност, који је покренула Бошњачка и Хрватска коалиција на челу са тадашњим предсједником Алијом Изетбеговићем, признавање БиХ од стране великих сила, без уважавања воље Срба, једног од конститувних народа, који су се противили одвајању Босне и Херцеговине. Завршен је званичним потписивањем дејтонског споразума.

[уреди] Политичко стање пре почетка рата

[уреди] Распад Југославије

Чувени говор Слободана Милошевића на Косову пољу, 28. јуна 1989. године.

Рат у Босни и Херцеговини је уско везан са распадом Југославије. Југословенска криза почиње слабљењем дотадашње комунистичке власти, а што се може окарактерисати као дио општих промена које су услиједиле завршетком Хладног рата у свету. У случају Југославије, комунизам је све више губио идеолошку снагу пред најездом националистичких и сепаратистичких идеологија крајем 1988. и почетком 1989. године.

[уреди] Ситуација у Босни и Херцеговини

Етничка композиција становништва у БиХ 1991.

Попис становништва на дан 31. марта 1991. године за БиХ наводи укупно 4.354.911 становника. Од тога су 1.902.869 становника (43.7%) били Муслимани, 1.364.363 (31.3%) Срби, 752.068 (17.3%) Хрвати, док су 7.7 посто чинили припадници других нација и Југословени. Муслимани су били већина у 45 општина (у 13 релативна, у 31 апсолутна), Срби у 34 општина (5 релативна, 29 апсолутна), а Хрвати су били већина у 20 општина (6 релативна, 14 апсолутна).

На првим слободним, демократским изборима у новембру 1990. године победила је коалиција три највеће националне странке у земљи, састављена од Странке демократске акције (СДА), Српске демократске странке (СДС) и Хрватске демократске заједнице (ХДЗ). (види Избори у Босни и Херцеговини)

Националне странке су, без обзира на повремена препуцавања и узајамне оптужбе око метода агитације (нпр. неретко везање зелене муслиманске заставе и хрватске шаховнице) и бојазан да се не направи политички савез Бошњака и Хрвата против Срба, ипак су успоставиле прећутни савез. Иако су се програмски и политички међусобно разликовале, основни разлог који их је повезивао и стварао идилу хармоније и толеранције био је антикомунизам, односно заједничка жеља да дотадашњој социјалистичкој власти у земљи дође крај.

Странке су поделиле власт по националном кључу, тако да је за председника Председништва Републике БиХ изабран Муслиман, за председника Скупштине Србин, а за председника Владе Хрват. Споразум о подели власти функционисао је за вријеме изборне утрке, у победи на изборима, те у подели функција, чиме је уствари и окончан.

Завршетак распада СФРЈ, започет словеначким проглашењем независности и краткотрајним ратом против ЈНА, наставио се интензивирањем напора Хрватске на стицању независности. У Хрватској су у љето 1991. године интензивирани ратни сукоби између ЈНА и Хрватске војске (тада републичког Министарства унутарњих послова /МУП/ и јединица Збора Народне гарде /ЗНГ/). Након истека тромесечног мораторија на проглашење независности, склопљеног уз посредовање представника Европске заједнице на Брионима у јулу 1991. године, ЈНА проглашава делимичну мобилизацију 3. октобра 1991.године, а Хрватска 8. октобра 1991. године проглашава прекид свих веза с остатком СФРЈ.

Скупштина БиХ је (без учешћа Срба), реагујући на догађаје, 15. октобра 1991. године донела "Акт о реафирмацији суверености Републике Босне и Херцеговине". Тим чином одлучено је да се повуку представници БиХ из рада савезних органа док се не постигне договор између свих република које сачињавају Југославију. На то су пристали представници СДА и ХДЗ, док су представници СДС-а одбили дјеловати по донесеном акту. Овај Акт је допринио стварању међунационалне напетости и БиХ и био увод у предстојеће ратне сукобе.

На скупштини Председништва и Владе БиХ донесена је одлука према којој се регрути и резервни састав неће слати у ЈНА. Уједно, Муслимани и Хрвати су мобилисали резервни састав МУП-а БиХ који су упућени према Босанској Градишки и Босанској Костајници.

Од средине септембра до средине новембра 1991. године, ослањајући се на општине у којима је освојио власт, СДС успоставља српске аутономне области (САО), које су у свим својим дјеловањима биле независне од централне власти. Као резултат Муслимансе и Хрватске жеље за отцепљење БиХ из Југославије и све веће међунационалне тензије уследио је референдум српског народа, 9. и 10. новембра 1991. године, на којем су Срби изгласали успостављање самосталне српске републике у границама БиХ, са намером останка у СФРЈ. Делови Владе у Сарајеву, састављени од Муслимана и Хрвата, су изнели је став да референдум сматра неуставним и неважећим, тако да није подузела никакве даље мере. ХДЗ БиХ је 12. новембра 1991. године прогласио Хрватску заједницу Посавине у Босанском Броду, а 18. новембра 1991. године у Грудама је проглашена и Хрватска заједница Херцег Босна (ХЗХБ).

Срби су 9. јануара 1992. године "аутономне области" формално прогласили Српску Републику Босну и Херцеговину (касније преименована у Републику Српску) пре него што је Скупштина БиХ 25. јануара 1992. Потом је уследило проглашење Хрватске заједнице Средишње Босне 27. јануара 1992. године.

[уреди] Почеци рата

Раст напетости у Републици БиХ довео је до масовног личног наоружавања и пораста броја инцидената.

Од јесени 1991. године до почетка рата, широм Босне и Херцеговине долази до бројних инцидената.

[уреди] Референдум 1992

Упркос противљењу Срба, једног од три конститутивна народа у БиХ, муслиманско-хрватска већина је расписала референдум о независности БиХ и тиме довела БиХ на руб грађанског рата. Референдум о независности БиХ проведен је 29. фебруара и 1. марта 1992. године, на којем је 64 до 67% од бирачког тела изашло на гласање, а готово 98% је гласало за независност. Као одговор на Референдум, Срби су у раздобљу од 1. до 5. марта подигли барикаде у Сарајеву и у другим босанскохерцеговачким градовима (Шамац, Дервента, Оџак).

Током марта национална руководства завршавају припреме за почетак рата. Поткрај марта бележе се местимична пушкарања (23. марта у Горажду; 29. марта у Купресу, Мостару и Дервенти), да би се сукоби од почетка априла 1992. проширили целом БиХ:

Ратни сукоби у Босни и Херцеговини почели су и пре службеног почетка рата, 6. априла 1992. године.

[уреди] Антиратни протести

За више информација погледајте Антиратни протести у Сарајеву 1992..

Народи Босне и Херцеговине против рата на улицама Сарајева 1992. године.

Иако су политчке и националне елите подгревале рат, било је и оних који су покушавали да га зауставе. Почетком 1992. године у Сарајеву и широм БиХ се јављају антиратни протести на којима народи Босне и Херцеговине покушавају да очувају братство и јединство и спрече грађански рат.

[уреди] Ток рата

[уреди] Напади Хрвата и Муслимана

У јесен 1995. бивши заменик командујућег НАТО снага Чарлс Бојд пише за часопис Спољна питања:

"...више од 90 процената Срба у западној Славонији етнички су очистиле хрватске трупе, упркос томе што је то подручје под заштитом УН... Чини се да су ове операције другачије од деловања српских снага у заштићеним зонама Сребренице и Жепе само по томе колико је Запад прао своје руке и Си-Ен-Еновим снимцима који су касније изашли на видело. Етничко чишћење изазива осуду само кад су извршиоци Срби, нипошто кад се врши над њима."

Операција Бљесак, која се догодила више од месец дана пре Сребренице, била је очигледан и директан напад на цивилно становништво - мушкарце, жене и децу - у заштићеној зони УН (УНПА), коју је директно одобрио амерички председник Бил Клинтон. "Многи Срби су нестали у нападу тешког наоружања и бомбардовању из ваздуха у понедељак и уторак, док су покушавали да побегну на југ, ка мосту на Сави, који дели Хрватску од Босне", писао је Роџер Коен за Њујорк тајмс. "Број од 450 мртвих Срба, који је изнео Гојко Сушак, хрватски министар одбране, изгледа да је умањен". Веома умањен. Званичници Српске православне цркве су саопштили да се број убијених српских цивила пре може изразити у хиљадама.

"Прихватањем хрватског освајања западне Славоније", наводи изасланик ЕУ Лорд Овен, "Контакт група (којом доминирају САД) у ствари је дала зелено светло босанским Србима да нападну Сребреницу и Жепу". Према тадашњој УН резолуцији, напад на заштићене зоне се могао искористити као оправдање за НАТО интервенцију. То је политика коју су САД искориштавале селективно, одбијајући захтеве (барем један од командујућег УНПРОФОР у Сарајеву) да се казне муслимани или Хрвати за кршење, али налажући НАТО снагама да започну бомбардовање кад су босански Срби одговорили на провокације изван "заштићених зона", које никада нису биле демилитаризоване. Генерал УН Френсис Брикмон пише 1994:

Муслиманске бригаде Бошњака Армије Босне и Херцеговине марширају кроз Зеницу, септембар 1995.

"Босанска армија напада Србе из заштићених зона, Срби узвраћају, углавном на линији разграничења, и босанско председништво оптужује УНПРОФОР да их не штити од српске агресије и захтева да се преузму ваздушни удари на позиције српске артиљерије."

У својој књизи "Балканска одисеја" Лорд Овен јасно ставља до знања да је успостављање "заштићених зона", без демилитаризације, била "најгора одлука у време његовог председавања Међународном конференцијом за Југославију."

Док су небројене злоупотребе људских права доследно документоване на свим странама у сукобу, муслиманска страна је била та која их је најбоље искористила као моћно оружје за добијање симпатија међународне заједнице. Кад је босански министар спољних послова Харис Силајџић изјавио на конференцији за штампу у Сарајеву да је "70.000 људи" убијено у близини Бихаћа у новембру 1994, његови захтеви упућени НАТО за напад из ваздуха добили су велику медијску пажњу. Међутим, УН истражитељи су касније изјавили новинару Би-Би-Сија Џону Симпсону да је "мање од хиљаду" људи убијено у околини Бихаћа, у бици коју су започеле муслиманске снаге, напавши Грабеж плато, који су држали Срби и тако их испровоцирали на контра-напад.

[уреди] Масакр у Сребреници

За више информација погледајте Масакр у Сребреници.

Видео-снимак који је приказан у Хашком трибуналу, наводно, приказује српску паравојну јединицу на Трескавици, која је погубила шесторицу муслимана, а употребљен је, без икакве логике, као "доказ" за ужасно претеране процене које наводе да су Срби убили 7.000 муслимана након освајања Сребренице у источној Босни.

У међувремену, у прве три године рата у Босни Сребреница је била утврђење муслиманског господара рата Насера Орића, који је репортеру Вашингтон поста Џону Помфреу и новинару Торонто сана Билу Шилеру показао снимке масакра које су његови војници извршили у српским селима. Шилер је написао да је Орић "најкрвожеднији ратник који је икада крочио на бојиште" и присећа се своје посете његовој кући, јануара 1994.

"Једне хладне и снежне ноћи, седео сам у његовој дневној соби, гледајући шокантне видео-снимке онога што би се могло назвати "Највећи хитови Насера Орића". Видео сам спаљене куће, мртва тела, откинуте главе и људе како беже. Све време Орић се церио, дивећи се сам свом "минулом раду". "Напали смо их из заседе", објашњава у једном моменту, кад се на екрану појави слика нагомиланих лешева, разнесена експлозивом. "Ове смо лансирали на Месец", хвалисаво каже Орић. За слику аветњски празног града с рупама од пушчаних зрна на кућама Орић каже да су ту "побили 114 Срба". После је била прослава, са певачима прозуклих гласова који су га славили."

Према бившем командујућем УНПРОФОР-а, генералу Филипу Мориону, Насер Орић је "изгледа поштовао политичке инструкције из председништва у Сарајеву", примедба коју је потврдио и генерал Сефер Халиловић, војни командант муслиманске армије БиХ. У првих неколико година рата српско становништво из Сребренице и околних села било је или убијено, или присиљено да побегне због Орића. Осмог маја један од војника Насера Орића убија једног од политичких лидера босанских Срба, Горана Зекића. Будући да је Зекић био председник Српске демократске странке у Сребреници и угледан судија, његовим убиством конфликт добија на замаху и то покреће егзодус 1.500 Срба из Сребренице. Тешко да је прошао иједан дан без спаљивања оближњих села и градова као што су Братунац, Сикирићи, Коњевић Поље, Глогова, Залажје, Факовићи, Лозница, Орлиће, Биљача, Црни Врх, Милићи, Каменица и Кравица. Масакр у Кравици десио се на православни Божић, највећи српски религијски празник. Репортерка лондонског "Јужнословенског журнала" Џоан Филипс процењује да је до 3. марта 1993. барем 1.200 Срба убијено, а још 3.000 рањено у Орићевим нападима.

"Данас буквално нема ниједног Србина у целој сребреничкој општини. Од 9.300 Срба колико их је живело овде, остало је мање од 900. Од 11.500 Срба у Братунцу, више од 6.000 је побегло. У сребреничкој општини око 24 села је сравњено до темеља. Последње велико српско село у области Братунца и Скелана нападнуто је и уништено 7. јануара 1993."

За разлику од тога, брза одлука да се лидери босанских Срба оптужбе за „геноцид” после освајања Сребренице одражавала је политичку коректност Трибунала, чији је кадар углавном биран од стране Мадлен Олбрајт, која је тада била на месту амбасадора САД у УН. У међувремену, извештај који ће ускоро да објави Група за истраживања о Сребреници, група новинара и научника са професором Едом Херманом са универзитета у Пенсилванији на челу, изазива озбиљне сумње у званичну верзију догађаја у Сребреници, укључују пристрасност, претерано увећан број жртава и сумњиву методологију која је коришћена да се оправдају процене направљене још пре него што је истрага и почела.

Значајно је и то што су приказ догађаја у Сребреници оспорили и високи званичници НАТО и УН који су се затекли у Босни на месту догађаја. Међу њима су, као што је раније наведено, заменик команданта НАТО Чарлс Бојд, који је био обавештајни директор НАТО; потпуковник Џон Среј; Координаор Ун за цивилна питања Филип Корвин: и Карлос Мартинс Бранко, УНМО (Војни посматрач УН) Заменик шефа за операције УНПФ (Фонда УН за становништво), који је испитивао војне посматраче УН у Сребреници. Корвин, највиши официр УН у Босни у време освајања Сребренице и аутор књиге „Сумњиви мандат”, лични доживљај последње године рата, тврди да је званична верзија догађаја у Сребреници „кампања дезинформисања која је са лешевима закопала и чињенице.”

Бранко, војни официр УН из Португала, тврди да су процене о 7.000 жртава „искоришћене и изманипулисане у пропагандне сврхе.” Он је 1998. написао да „нема сумње да је најмање 2.000 босанских муслимана погинуло у борбама са боље обученом и боље командованом БСА (Армијом босанских Срба)” током три године жестоких сукоба. То је приближно број тела (2.028) које је ексхумирао Међународни суд за ратне злочине у Југославији у овом региону до 2001. Велики број, а можда и већина тих људи, страдала је пре пада Сребренице, тврди Бранко.

Сведочећи у Хагу, генерал Сефер Халиловић, командант Армије Босне и Херцеговине, признао је да је „постојао велики број наређења да се саботирају операције из безбедних подручја.” Он је такође потврдио да је 5.500 чланова 28. дивизије било базирано у Сребреници пре њеног освајања и да је он послао осам хеликоптера муниције у Сребреницу и Жепу из Тузле, кршећи споразум о демилитаризацији. (Америчка влада је прекршила сопствени ембарго на оружје допремајући авионима тоне војне опреме, укључујући и стингер ракете муслиманским снагама тајним ноћним летовима Ц-130 до аеродрома у Тузли). Халиловић је такође признао да је Сребреница освојена малом јединицом од око 200 српских војника (четника), уз подршку пет тенкова.

Ипак, холандски војни посматрачи су рекли "Њујорк тајмсу" да је много већи број муслиманских војника једноставно побегао заједно са већином војно способних мушкараца два дана пре него што су Срби ушли у Сребреницу, улазећи 11. јуна 1995. у готово празан град. Жене, деца и старији људи су у међувремену побегли у суседне Поточаре, где је са УН договорен сигуран пролаз под надзором УН за цивиле до Тузле коју су држали муслимани, у аутобусима које су обезбедили босански Срби.

Британски војни аналитичар Тим Рипли написао је да су пре освајања Сребренице, холандски војници „видели босанске трупе како беже из града, пролазећи поред њихових осматрачница са потпуно новим противтенковским наоружањем. Овај и други слични извештаји изазвали су сумњичавост многих официра УН и међународних новинара. Карлос Мартинс Бранко је написао да „муслиманске снаге нису чак ни покушале да искористе предност своје тешке артиљерије, под контролом УН снага у време када су имали све разлоге да то учине... Војни отпор би угрозио имиџ жртве који је био пажљиво конструисан и који су се муслимани трудили да задрже."

Да ли су лидери у Сарајеву жртвовали Сребреницу како би изазвали интервенцију НАТО на муслиманској страни? То је мишљење Ибрана Муставића, шефа владајуће СДА партије у Сребреници, али и његовог противника Хакије Мехолића, који је био шеф полиције под командом Насера Орића. Мустафић је касније рекао "Слободној Босни" да су наређења из Сарајева о нападу на армију босанских Срба почетком јула 1995. била део смишљене стратегије да се изазове интервенција Запада:

"Сценарио за издају Сребренице био је свесно припремљен. Нажалост, босанско Председништво и Војна команда су били умешани у тај посао. Да сам ја добио наредбу да нападне српску војну из демилитаризоване зоне, без размишљања бих одбио ту наредбу и тражио бих од особе која је то наредила да одведе своју породицу у Сребреницу, па бих јој дао пушку и дозволио да изведе напад из демилитаризоване зоне. Знао сам да су ти срамни, прорачунати потези водили мој народ у катастрофу. Наредба је дошла из Сарајева."

Извештај УН „Пад Сребренице”, који је 1999. објавио генерални секретар УН Кофи Анан, негирао је да је био постигнут договор уз подршку САД да се Сребреница и још неке енклаве у источној Босни замене за Вогошћу код Сарајева коју су држали Срби. Заправо, ова размена је постала кључни циљ америчке политике још 1993, тврди Бранко.

У интервјуу за босански лист "Дани", Хакија Мехолић, шеф полиције у Сребреници, подсетио је да је на бошњачкој конференцији у Сарајеву у септембру 1993. Изетбеговић тврдио да је разговарао о различитим сценаријима за Сребреницу са председником Клинтоном. Овако прича Мехолић, савезник Насера Орића:

"Примио нас је председник Изетбеговић и одмах после добродошлице упитао: Шта ви мислите о замени Сребренице за Вогошћу? Наступио је тренутак тишине, а онда сам ја рекао: Господине председниче, онда није требало да нас позивате овде, јер ми морамо да се вратимо и суочимо са народом и да лично поднесемо терет те одлуке. Онда је он рекао. Знате, председник Клинтон ми је у априлу 1993 предложио да четници (погрдан термин за Србе) уђу у Сребреницу, изврше крвопролиће над 5000 муслимана и да онда дође до војне интервенције.”

Мехолић је такође препричао овај инцидент у једном холандском документарцу. Председник Изетбеговић је касније испитиван о овом инциденту од стране истражитеља УН и негирао је изјаву у вези са његовим разговором са председником Клинтоном. Иако не постоји начин да се потврди да је Клинтон заиста изнео тај предлог Изетбеговићу, ма колико хипотетички он био, било је најмање осам преживелих очевидаца кој су потврдили шта је Изетбеговић рекао делегацији из Сребренице. Не би било необично да је Изетбеговић одобрио план на основу којег би жртвовао животе људи за циљ, или да надува број жртава у пропагандне сврхе.

[уреди] Признање Алије Изетбеговића

Непосредно пред смрт 2003. Изетбеговић је признао Бернарду Кушнеру, из хуманитарне организације "Лекари без граница" и бившем америчком изасланику Ричарду Холбруку да је током рата погрешно оптужио Србе да су држали „логоре за истребљење", пише у најновијој Кушнеровој књизи. Током рата у Босни, све снаге - муслиманска, хрватска и српска - држале су логоре са ратним заробљеницима које је Међународни комитет Црвеног крста посећивао и критиковао. „Није било логора за истребљење, колико год да су била ужасна та места,” признао је Изетбеговић Кушнеру и Холбруку: „Мислио сам да ће моја открића да убрзају бомбардовање (Срба).”

„Поређења са холокаустом евоцирају снажне успомене и слике, али у овом случају постоје само у плодној машти сензација гладних медијских писаца,” написао је амерички војни аналитичар потпуковних Џон Среј. „Популарне перцепције о влади босанских муслимана (Бошњака, како воле да их зову) створила је обимна ратна машинерија... која укључује ПР фирме ангажоване од стране Бошњака, медијске зналце и заговараче у америчком Стејт департменту.” До лета 1995. „заступничка реторика према влади босанских муслимана у Сарајеву постала је толико јака да је увукла НАТО у грађански рат против босанских Срба.”

[уреди] Корисно средство - Хашки трибунал

Деветог јула 1995., два дана пре него што су босански Срби освојили град, председник Изетбеговић је позвао председника Клинтона да спречи „тероризам и геноцид” у Сребреници. Дана 27. јула 1995. Високи комесар УН за људска права Хенри Виланд, чији је тим провео пет дана интервјуишући велики број избеглица међу 20.000 преживелих из Сребренице, окупљених на аеродрому у Тузли, рекао је лондонском "Дејли Телеграфу": „Нисмо пронашли никога ко је својим очима видео злочине.”

Само три дана касније, међутим, Суд за ратне злочине је објавио оптужнице против генерала босанских Срба Ратка Младића и председника босанских Срба Радована Караџића за геноцид, а судија тог суда Антонио Касесе, остављајући по страни сваку претензију на објективност, назвао је оптужнице „великим политичких резултатом... Оптужница значи да ова господа (Младић и Караџић) неће бити у могућности да учествују у мировним преговорима.” Новине „Бостон глоуб” су још истог дана извештавале: „Клинтонова администрација није добила независну потврду о злочинима (у Сребреници), али не сумња да су се они догодили..."Најважније је да су су ови људи оптужени као ратни злочинци," рекао је портпарол Стејт департмента.”

„Схватио сам да је Суд за ратне злочине веома корисно средство,” рекао је Би-Би-Сију Ричард Холбрук. „Искористили смо га да бисмо два најтраженија ратна злочинца у Европи задржали изван Дејтонског процеса и употребили смо га да оправдамо све што је уследило.” А уследила је Операција Намерна сила, НАТО бомбардовање мета босанских Срба у Вогошћи и околини Горажда, предвођено Сједињеним Државама, које је очигледно било унапред добро испланирано. „Постали смо муслиманско ратно ваздухопловство,” рекао је један амерички официр бившем репортеру "Њујорк тајмса" Дејвиду Бајндеру. Непуних седам дана касније, покренута је операција Олуја, када су хрватске снаге уз подршку САД напале на свим фронтовима српско цивилно становништво Крајине, протеравши 200.000 Срба из својих домова, после чега су редом убијали углавном старије становништво које није успело да побегне.

Операција Олуја је по свему била до сада највећа операција етничког чишћења у бившој Југославији. Кршећи резолуције Савета безбедности УН, али уз снажну подршку и планирање САД, Хрватска армија је онда ушла у Босну и са муслиманским снагама покренула заједничку операција етничког чишћења против Срба у западној Босни, којом је расељено још 100.000 цивила српског порекла. У књизи "Како окончати рат", Ричард Холбрук, бивши амерички изасланик, хвали се како је чак давао савете хрватско-муслиманским снагама које српске градове у западној Босни да нападну.

[уреди] Питање геноцида

За разлику од напада хрватских трупа, уз подршку САД, на Зоне под заштитом УН у којима су живели Срби (Западна Славонија и Крајина), преузимање Сребренице од стране Војске босанских Срба било је предвидљив одговор на војне провокације.

За разлику од хрватских операција "Бљесак" и "Олуја", босански Срби су помогли да се организује операција сигурног пролаза до Тузле за хиљаде становника Сребренице, који су се определили да крену из суседних Поточара, где су били распоређени аутобуси. У току прве недеље августа 1995. године, 35,632 особе су регистроване код Светске здравствене организације и босанске владе као расељене, преживели из Сребренице. Да је циљ Срба био геноцид, или чак геноцидни чин, не би било сигурног пролаза за цивилно становништво. Према Карлосу Мартинсу Бранку, „да је било унапред смишљеног плана о геноциду, уместо да нападају само у једном правцу, од југа ка северу – што је оставило могућност бекства ка северу, Срби би направили опсадно стање како би се осигурали да нико не побегне.”

Претпоставка да су српске снаге убиле седам до осам хиљада људи „никада није била могућа”, тврди бивши новинар Би-Би-Сија Џонатан Рупер, који је на лицу места и кроз низ званичних извештаја током више година истраживао догађаје који су следили после освајања Сребренице, и чија су открића представљена у извештају Групе за истраживања о Сребреници који ускоро стиже. Он указује да има много извештаја из тог периода према којима су УН и други независни посматрачи били свеодци жестоких борби када су им се придружили 28. муслиманска дивизија и војно способни мушкарци.

Званичне расположиве бројке такође искључују могућност тако великог броја егзекуција. Осим 35,632 регистрована преживела, Међународни комитет Црвеног крста је приметио да је „неколико хиљада мушкараца”, најмање 3.000, који су побегли из Сребренице са 28. дивизијом преживело мукотрпно путовање кроз територије под контролом Срба и да су прераспоређени на друге фронтове „без знања њихових породица”. Холандски војни посматрачи и британски обавештајци из САС-а у Сребреници били су очевици жестоких борби између муслиманских фракција пре него што су Срби ушли у град. Ови посматрачи кажу да је у сукобу између муслиманских мушкараца који су желели да остану и бране град и оних који су следили наређења о евакуацији погинуло њих стотину, а да су њихова тела остављена тамо где су пала. Око 700 муслиманских војника пробило се до Жепе и били су безбедни када је тај град пао у руке Срба у последњој недељи јула 1995.

„Узимајући у обзир све ове факторе, да је масакрирано 7.300 људи из Сребренице, становништво ове облсти пре него што је пала у руке Срба требало је да буде много више од 46.000 – што је велико претеривање у односу на било коју веродостојну бројку из тог времена,” каже Рупер. Патриша Волд, једна од судија Трибунала који су осудили генерала босанских Срба Радислава Крстића за злочине у Сребреници, написла је 2003. чланак о овом случају за "Журнал о правној етици" који излази у Џорџтауну, у којем наводи да је, пре напада, Сребреница била село са око 37.000 становника.

„Судија Волд је очигледно била потпуно несвесна да је према податку који је сама навела потпуно немогуће да су се догодили злочини за које је Крстић осуђен,” наводи Рупер. Према Мајклу Менделу, професору међународног права на Јорк универзитету у Торонту.

Трибуналове тврдње о геноциду који се догодио у Сребреници нису поткрепљене чињеницама које је открио или законом на који се позивао. Чак и закључак из суднице да су "снаге босанских Срба убиле неколико хиљада босанских муслимана, а да коначан број жртава ... вероватно износи између 7.000 и 8.000" није поткрепљен изнетим доказима.

Мандел указује да је Трибунал само „сугерисао” пре него доказао, да је већина (од 2.028) тела која је Трибунал заиста ексхумирао страдало у егзекуцијама пре него у бројним борбама између снага босанских Срба и колоне 28. муслиманске дивизије која се после пада Сребренице повлачила према Тузли. Међународно признат војни стручњак за судску медицину др Зоран Станковић, који је прегледао открића шест експерата ангажованих од стране Трибунала, написао је да нису поштоване стандардне процедуре, да неки од експерата нису имали много искуства за ранама нанетим у борбама и да су неки делови извештаја „у супротности са општеприхваћеним форензичким стандардима.”

Према др Станковићу, многа тела ексхумирана из 17 гробница била су поодмаклом стадијума распадања, „сам костур, непрепознатљива и распаднута,” без меког ткива и телесних делова који би помогли да се утврди узрок смрти. „Утврђивање узрока смрти у случајевима распаднутих тела углавном је крајње тешко и у већини случајева немогуће... Није дозвољено да експерти Трибунала дају своје мишљење о томе и износе претпоставке без основа у открићима аутопсије.”

Неке егзекуције су вршене и то од стране паравојних формација и плаћеничких група предвођених Драженом Ердемовићем, који је ухапшен у Новом Саду и предат Хагу 1996. Између 200 и 300 повеза за очи и конопаца ископано је са телима, а то су као што указује др Станковић, јасни знаци егзекуција. „То је злочин, било да је на тај начин убијено 300 или 30 особа, али користећи нетачан број од 7.000 и називајући то „геноцидом” значи да се Сребреница и после 10 година користи као политичко питање,” каже Филип Корвин, координатор УН за цивилна питања у Босни у време када је Сребреница освојена.

[уреди] Лажни сведоци, непоуздана сведочења

Међутим, остали извештаји о масакрима долазе од неколицине појединаца блиских Насеру Орићу, укључујући његовог рођака Мевлудина Орића, чије су тврдње да је био очевидац тих догађаја непоуздане јер је више пута давао контрадикторне изјаве различитим репортерима. Један од сведока, Самил Хоџић, рекао је Александри Штиглмајер из „Ди Вошеа„ да је заробљен и одведен на „кошаркашки стадион близу Братунца”, а потом на „велику пољану недалеко од шуме”. Хоџић је, међутим, другом новинару Роју Гутману рекао да су га држали на фудбалском стадиону у Новој Касаби, али да су их онда одвели да их убију, „вероватно у место које се зове Грбавице”. У трећем интервјуу са Аидом Черкес из Асошиетед Преса Хоџић је тврдио да је прошао кроз исто искуство као Мевлудин Орић, и да су их држали у „једној школи у Крижевићима” пре него што су га одвели на егзекуцију недалеко од Каракаја.

Неки од ових наводних очевидаца рекли су репортеру Луису Бренсону из "Сандеј тајмса" и Роберту Блоку из "Индепендента"; контрадикторне ствари – да су хиљаде мушкараца убијене, по једној верзији у школи, а по другој у оближњем спортском комплексу. "Хјуман рајтс воч", који је признао да није у стаању да уђе у траг преживелима ових злочина, затражио је „детаљнију истрагу”. Међутим, холандски официр УН капетан Шуте, који је био једини официр УН у Братунцу у периоду у ком се наводно догодило крвопролиће, рекао је холандском листу Хет Пароол 27. јула:

„Сви свашта брбљају, али нико не показује чврсте доказе. Примећујем да холандски народ жели по сваку цену да докаже да је геноцид почињен... Ако је било егзекуција, Срби су их онда проклето добро сакрили. Зато ја у то уопште не верујем. Дан после пада Сребренице, 13. јула, стигао сам у Братунац и тамо остао осам дана. Могао сам да идем где год сам хтео. Имао сам сву помоћ на располагању; нигде ме нису заустављали.”

Суђење генералу Радиславу Крстићу је показало да су Срби, суочени са изгледом вишегодишњег затвора, спремни да лажно сведоче како би подржали званичну верзију о догађајима у Сребреници, исто колико и Муслимани. Током суђења, српски војни официр по имену Момир Николић тврдио је надзирао масакр више од хиљаду босанских Муслимана у једном магацину у Кравици, али у унакрсном испитивању адвокта одбране Мајкла Карнаваса, Николић је признао да не само да није дао наређење, него није ни био присутан.

„Било је потребно да му дате оно што (тужилац) није имао, зар не?” питао је адвокат одбране Мајкл Карнавас. „Хтели сте да ограничите време у затвору на 20 година, то је био део договора, је ли? Quid pro quo?”

„Нисам говорио истину кад сам то рекао,” признао је Николић. „Лагао сам.”

Кључни сведок кога је Трибунал употребио да подржи тврдњу да су лидери босанских Срба наредили егзекуције у Сребреници био је Дражен Ердемовић, лидер плаћеничке групе који је ухапшен у Србији 1996. пошто је повређен приликом пуцњаве на једној теревенки у којој је учествовао још један члан његове групе. Из низа разлога, било би тешко наћи мање поузданог сведока од Ердемовића, Хрвата из Тузле, који тврди да се неколико пута борио у саставу армије Босне и Херцеговине и босанско-хрватске ХВО.

Ердемовић тврди да је његова осмочлана група добила наредбу о погубљењу муслимана на војној фарми Брањево недалеко од места Пилица од једног потпуковника, али том официру никада није утврђен идентитет. Ердемовић наводи да су чланови његове групе исплаћени са 12 kg злата, али није могао да се сети ко је обезбедио средства. Жељан да искористи његово сведочење, али не желећи да га изложи унакрсном испитивању, Трибунал је 27. јуна закључио да Ердемовићево ментално здравље не допушта његово даље учешће у процесу.

Ипак, на основу погодбе са тужиоцима, Ердемовићу је касније те године дозвољено да учествује у фарсичном претресу Пресуда 61 против лидера босанских Срба Караџића и Младића, процесу „медији ти суде” у којем је дозвољено да се износе непоткрепљена сведочења без унакрсног испитивања. Правни експерти су јадиковали над овим поступком. Би-Би-Си га је назвао „циркусом”, али главни судија Касесе је рекао: „Попуштам под притиском јавног мњења” да оправдам оптужнице против српских лидера.

„Мало ко изван српства би се противио суђењу Караџићу и Младићу,” приметио је бивши помоћник генералног секретара УН Седрик Торнбери у лето 1996 у "Спољној политици". „Али, да ли је вероватно, обзиром на њихову општу демонизацију и висока места са којих су их се одрекли и осудили их, да би имали фер суђење?” Торнбери је тврдио да су "судија Касесе и остали у Трибуналу позивима на политичку акцију „растегли своју судску улогу”. Крсташење и суђење су две различите (и некомпатибилне) делатности,” приметио је он, упозоравајући да би „суд могао да остави отровно наслеђе.” Некадашњи колумниста Џорџ Жамуели, такође из Групе за истраживања о Сребреници, написао је да је Међународни суд у Хагу „нека врста обрнутог Нирнберга. Принцип који је требало да буде установљен суђењима за ратне злочине после Другог светског рата – да спровођење наређења надређених није никаква одбрана – окренут је наглавачке. Трибунал проглашава да војници нижег ранга који су чинили злочине уистину нису договорни за своја дела зато што су само спроводили наредбе надређених. А шта је доказ да су спроводили наредбе? Па разумљиво је да не би радили оно што су радили да им није било наређено."

Пропуст да се осуди и подигне оптужница за сличну војну операцију хрватских снага у Западној Славонији која је претходила освајању Сребренице, и много обимнију операцију „Спржена земља” којом је 200.000 Срба протерано из Крајине, показује изузетну недоследност упоредних моралних стандарда. Трибунал је са задршком и невољно судио хрватским војним официрима средњег ранга умешаним у операције "Олуја" и "Бљесак", али због америчке подршке овим ратним злочинима, није се макло даље од оптужница, нити је озбиљно размотрена могућност да се суди Американцима умешаним у те операције. Пентагон је одбио да преда сателитске снимке, али чланак који је недавно објављен у хрватском часопису "Национал", аутора Иве Пуканића, тврди да је амерички председник Бил Клинтон лично умешан у војне припреме тих напада на цивиле у зонама под заштитом УН.

Високи званичник УН Седрик Торнбери не гаји баш симпатије према Србима, које оптужује да су га бомбардовањем протерали из неколико различитих резиденција у Сарајеву, али изражава жаљење због пристрасности која је отежала решење ситуације у Босанском рату. „Почетком 1993, створен је консензус – посебно у Сједињеним Државама, али и у неким западноевропским земљама – да су Срби једини зли момци у целој Југославији и да су жртве у највећој мери или чак у потпуности Хрвати и муслимани. Овакво становиште није у складу са запажањима високих представника УН који су се смењивали и који су били у контакту са дневним догађајима у целом региону; како ме је упозорила једна љубазна особа у седишту УН у Њујорку, блиска поверљивим димпломатским изворима: "Склањај се – све је договорено."

[уреди] Дејтонски мировни споразум

За више информација погледајте Дејтонски мировни споразум.

Дејтонски мировни споразум је договор потписан у ваздухопловној бази Рајт-Патерсон код Дејтона, у америчкој држави Охајо, којим се званично прекинуо рат у Босни и Херцеговини (1991-1995).

Конференција је трајала од 1. новембра до 21. новембра 1995. године. Главни учесници су били тадашњи председник Србије Слободан Милошевић, председник Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић, председник Хрватске Фрањо Туђман, амерички посредник Ричард Холбрук и генерал Весли Кларк. Споразум је званично потписан у Паризу, 14. децембра.

[уреди] Улога међународне заједнице

Венс Овенов план 1994

Под међународном заједницом у рату и Босни и Херцеговини се првенствено убрајају УНПРОФОР, НАТО, Европска унија, УН и САД као и друге државе и међународне паравојне формације које су имале релативно значајан допринос у ток збивања у Босни и Херцеговини.

Улога међународне заједнице у рату у Босни и Херцеговини се данас у многим круговима, локалним и међународним, карактерише као највећа колективна грешка у модерној историји ². Ова грешка подразумјева став иницијалне неодлучности и апатије на политичком нивоу коју је међународна заједница заузала а који се превасходно одржавао на нивоу УН-а и Европске уније. Та грешка је проузроковала отезање и компликовање конфликта те даљња разарања и жртве. Свакако се не може занемарити да су међународне снаге претрпјеле и значајне губитке (320 погинулих војника УНПРОФОР-а и бројни рањени).

Један од првих потеза који многи данас карактеришу као иницијална грешка која је значајно допринијела процесу распада Југославије је била унилтерална одлука Немачке о признању Хрватске независности. Тај потез је ставио Босну и Херцеговину у изузетно незгодну позицију.

Погоршање кризе у Југославији међународна заједница је примила са половичним реакцијама и мерама као што је било имплементација мировних посматрача по мандату УН-а који нису имали капацитет да предузму значајне мере како би ублажили или побољшали ефекте кризе. Сама импотентност међународне заједнице је охрабрила националистичке вође и оне којима је пут у рат већ био зацртан као дугорочни циљ. Читав низ резолуција које су изгласане при УН-у нису имале метод примјене осим резолуција које су успоставиле ембарго оружја за све државе бивше Југославије и економски ембарго против Југославије. Обе резолуције су у мањој или већој мери такође кршене током рата.

[уреди] Види још

• Распад СФРЈ
• Напад на колону ЈНА у Тузли
• Напад на ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву
• Масакр у Сребреници
• Масакр на Маркалама
• Кравица
• Ратко Младић
• Радован Караџић
• Алија Изетбеговић
• Попис становништва у БиХ 1996. године

[уреди] Спољашње везе

• Опис Хрватско-босанског сукоба
• Смрт Југославије - текст
• Институт за извештавање о рату и миру - Дневник Трибунала - Chris Stephen, Подела БиХ
• Фото документација рата у средњој Босни, James Mason

Овај чланак је део  Портала о Распаду СФРЈ  више о Распаду СФРЈ