Петровићи

Из пројекта Википедија

Петровићи-Његоши
од Црне Горе

Држава	Црна Гора
Звања	Војвода, Владика, Господар, Кнез, Краљ
Оснивач породице	Владика Данило
Еноблирање	1696.
Порекло	српскo
Данашњи потомци	Петровић-Његош

Као што су скоро све угледније породице црногорске током времена досељене у Црну Гору из другијех српскијех земаља, тако је досељена и породица Петровића Његоша, и то, према предању које се у тој породици чува, из Босне, из мјеста Зјенице. То се њихово досељење односи добу владавине Ивана Црнојевића (1471-1490.). По досељењу они се настанише на Његушима у Катунској нахији.

О поријеклу и животу ове породице прије њихова досељења у Црну Гору мало је позназнатог, осим што предање казује, да су за неко кратко вријеме прије досељења боравили у Требињу, а затијем у Његошу планини, у мјесту Церовици. Судећи по једном потпису владике Данила, гдје се он назива "Војводић српске земље", можемо се с правом закључивати, да је то била једна од старих угледнијих властелинских српских породица, која је, као и многе друге, због прилика које настадоше у Босни, пошто је Турци заузеше, напустила своје старо сједиште.

Три до четири нараштаја прошла су, може бити, док се је у тој породици родио Петар, по којему се и назваше Петровићи.

Унук овога Петра, а отац владике Данила, Шћепан, био је кнез Његушки, а осим тога често је изашиљан био по народним пословима код Патријарха у Пећ и тако је народне ствари заступао, да је због тога, као и због своје правичности и одлучности стекао велик глас и поштовање у народу.

Шћепан је, поред друге дјеце, имао сина Николу (доцније владику Данила), који се је као младић васпитавао и учио у цетињском манастиру, али пошто Сулејман-паша скадарски разруши овај манастир, 1692. године, Никола се опет поврати кући својих родитеља.

Крај XVII. вијека био је у опште најкритичнији тренутак у историји Црне Горе. С потоњијем каменом манастира Ивана Црнојевића порушен је и потоњи основ оне Црне Горе, коју Црнојевићи засновали бјеху. Крајем године 1696. Црногорци се скупе на сабор, да бирају себи Господара и владику, те је њихов избор пао на Николу (Данила) Петровића Његоша.

Та породица дала је Црној Гори до данас седам владалаца, пет од овијех владалаца били су у исто доба и црквени поглавари - митрополити. Они су бивали владаоци прије, него што су узимали на себе то високо црквено достојанство, у којем је била сједињена власт црквеног и државног поглавара. Тако н. пр. владика Данило био је три године од народа изабрани Господар, па је тек послије тога времена примио митрополитско достојанство. Између 1830. и 1833. владика Раде називао се је: "Божјом милошћу, ја ђакон Петар II. Петровић-Његош, Господар Црногорски", па је тек доцније постао митрополит. Осим тога, они се нијесу ни носили, изузевши св. Петра Цетињског, као црквени поглавари, већ су носили народно руво и оружје. И св. Петар у доба рата носио је народне хаљине и оружје.

По хронолошком реду они су слиједили овако: