Зуб
Из пројекта Википедија
Зуби (dens, dentis) су калцификовани органи, који се налазе на почетку дигестивног тракта (усној дупљи) већине кичмењака, па према томе и човека. Усађени су у алвеоларне наставке горње и доње вилице и смештени у чашице (алвеоле). Зуби образују тзв. денталне лукове и горњи дентални лук (arcus dentalis superior) има облик полуелипсе, а доњи (arcus dentalis inferior) облик параболе. Заједно они чине зубик (dentura). Човек обично има 32 стална и 20 млечних зуба.
Садржај |
[уреди] Структура (грађа) зуба
Сваки хумани зуб је изграђен од три калцификована ткива: глеђи, дентина и цемента и специјализованог везивног ткива – зубне пулпе.
[уреди] Глеђ
Зубна глеђ (substantia adamantina s. enamelum) је чврсто минерално ткиво, које прекрива дентин у пределу анатомске круне зуба. Садржи 4-6% органских и 94-96% неорганских материја, а најбоље је развијена на гризној површини. То је најтврђи део зуба (и најтврђе ткиво у организму уопште), али је веома крта. Састоји се од глеђних призми, тј. великих и веома збијених кристала калцијумхидроксиапатита, за који су везани јони карбоната, Mg, Na, K итд. Ови кристали су уграђени у фину мрежу веома чврстих и готово потпуно нерастворљивих протеинских влакана, а спољашња површина глеђи је прекривена глеђном кошуљицом (cuticula dentis). Захваљујући свом саставу, глеђ је веома отпорна на дејство ензима, киселина и осталих корозивних материја и представља прву и главну линију одбране зуба од каријеса.
Глеђ је транслуцентна (делимично провидна), тако да боја зуба (која варира од жућкасте до светло сиве и беличасто-плаве) зависи од боје дентина и провидности глеђи. Што је глеђ мање провидна то су зуби бељи, а на транслуценцију утичу дебљина, густина, степен калцификације и хомогеност глеђи.
[уреди] Дентин
Дентин (substantia eburnea), или зубна кост, је чврсто ткиво које изграђује највећи део зуба. Не види се при инспекцији зуба in situ у устима, јер је покривен са глеђи (у пределу круне) и цементом (у пределу корена). Има приближан облик зуба, а у централном делу формира зубну шупљину.
По саставу је сличан костима и садржи 28% органских и 72% неорганских материја. Састоји се углавном од кристала хидроксиапатита, који су уграђени у чврсту мрежу колагених влакана, а соли калцијума га чине веома отпорним на притисак. Кроз дентин пролазе многобројни Хаверсови каналићи, кроз које се протежу Томасова влакна (огранци крвних судова и нерава) и фибра влакна (периферни продужеци ћелија одонтобласта које граде дентин). Дентин се ствара континуирано током целог живота (секундарни и терцијарни дентин), а боја му варира од жућкасте до белосиве.
[уреди] Цемент
Цемент (substantia ossea s. crusta petrosa) је чврсто везивно ткиво, које прекрива дентин у пределу анатомског корена зуба. По грађи је сличан костима и садржи 32% органских и 68% неорганских материја. Најдебљи је у пределу врха и рачвања коренова. Прожет је системом каналића и лакуна, кроз који пролазе танке фибриле (које одговарају Шарпејевим влакнима костију), а које фиксирају зуб за околну алвеоларну кост. Цемент се, слично дентину, ствара током целог живота а има и велики репараторни потенцијал.
[уреди] Пулпа
Зубна пулпа (pulpa dentis) испуњава унутрашњост зуба (cavum dentis), а састоји се од растреситог везивног ткива. Основни структурни елементи пулпе су везивно-ткивне ћелије, влакна и основна супстанца. У основној супстанци (која потиче из крвне плазме) налазе се колагена и еластична влакна, крвни и лимфни судови, нервна влакна и релативно мали број ћелија (одонтобласта, фибробласта, фиброцита, мезенхималних ћелија, хистиоцита, лимфоцита, мастоцита и сл).
Код старијих особа се пулпа постепено смањује због слабије прокрвљености, али се смањује и зубна шупљина због стварања нових слојева дентина. Пулпа има формативну, нутритивну, неуросензорну и одбрамбену улогу. Грана стоматологије која се бави терапијом оболеле пулпе назива се ендодонција.
[уреди] Формирање зуба
Формирање дентиције (одонтогенеза) обухвата три фазе:
- фазу раста и развоја зуба,
- фазу ерупције и
- фазу оклузалне адаптације.
[уреди] Фаза раста и развоја
Раст и развој зуба пролази кроз четири стадијума: стадијум заметка, стадијум капе, стадијум звона и стадијум формирања корена.
Стадијум заметка почиње у шестој недељи интраутериног живота плода. Ектодермални епител задебљава и формира епителну гредицу, која се развија и спушта у дубину мезодерма. Она се дели на спољашњи и унутрашњи сегмент (примарна дентална ламина) на којем се у осмој недељи почињу формирати замеци првих млечних зуба (који су уједно и глеђни орган).
У стадијуму капе започиње калцификација глеђног органа, пролиферација епителних ћелија заметка у околни мезодерм и инвагинација базалног дела глеђног органа.
У стадијуму звона се наставља пролиферација епитела и продубљивање инвагинације у базалном подручју глеђног органа. У удубљење ураста мезодерм и формира денталну папилу, од које ће настати зубна пулпа. Од мезенхимних ћелија развија се фоликуларна врећица, која са денталном папилом и глеђним органом чини зубну клицу.
Зубна пулпа са периферно распоређеним одонтобластима започиње стварање дентина (дентиногенеза), а глеђни орган помоћу амелобласта стварање глеђи (амелогенеза). Фоликуларна врећица формира фиброваскуларну капсулу око зуба у развоју, која је одговорна за нутрицију, а има и друге важне улоге. На крају стадијума звона почиње стварање кости у мезодерму, фоликул се трансформише у периодонтално ткиво, а од глеђног органа настаје секундарна дентална ламина (за супституентне зубе). Такође глеђ и дентин формирају зону која ће постати глеђно-дентински спој.
Стадијум формирања корена се карактерише стварањем структуре коренова од Хертвигове епителне овојнице, која настаје у стадијуму звона од унутрашњег слоја глеђног органа.
Дакле, глеђ зуба је ектодермалног, а остале структуре зуба (пулпа, дентин и цемент) мезодермалног порекла.
[уреди] Фаза ерупције
Ерупција зуба представља процес ницања зуба и може да се подели на фазу активне и фазу пасивне ерупције (оклузалне адаптације). Сматра се да је процес ницања завршен када зуб успостави контакт са антагонистом из супротне вилице.
Фаза активне ерупције обухвата три етапе: интраосеалну, трансгингивалну и супрагингивалну етапу.
[уреди] Фаза оклузалне адаптације
Оклузална адаптација представља пасивну ерупцију зуба, у чијој се основи налази процес абразије. Даље ницање зуба је онемогућено оклузалним контактима антагониста, осим у случају губитка зуба када се јавља екструзија његовог опонента из супротне вилице. У току ове фазе се завршава раст и развој коренова, успостављају стабилни оклузални односи и др.
[уреди] Анатомски делови зуба
На сваком зубу се разликују три основна дела: круна, врат и корен зуба.
Круна зуба (corona dentis) се означава са два термина: анатомска и клиничка круна. Анатомска круна је део зуба прекривен глеђу. Она се код интактног зубног низа не види цела, јер јој је вратни део прекривен деснима. Клиничка круна је видљиви део зуба и може, али не мора, да одговара анатомској круни. Она се обично мења током живота услед ресорпције околног коштаног ткива, повлачења гингиве и сл.
Врат зуба (collum s. cervix dentis) је сужење на граници глеђи и цемента, у облику плитког жлеба (цервикална линија или глеђно-цементни спој) и у физиолошким условима је прекривен оралном слузокожом.
Корен зуба (radix dentis) такође је означен са два термина. Анатомски корен је део зуба прекривен цементом и усађен је у зубну јамицу (alveola dentis). Клинички корен је онај део зуба који се не види при инспекцији у устима и може, али не мора, да одговара анатомском корену. Број и величина коренова варира од зуба до зуба.
Једнокорени зуби су секутићи, очњаци и преткутњаци (са изузетком горњег првог премолара). Двокорени су горњи први преткутњак и сви доњи кутњаци, а горњи кутњаци (први и други) су трокорени зуби.
[уреди] Класификација зуба
Зуби се могу поделити по: 1) периоду ницања, 2) морфолошком облику и 3) локализацији у денталном луку.
Човек има два периода ницања зуба (дифиодонција), па разликујемо примарну (млечну) и сталну дентицију. Млечна дентиција се састоји од 20 зуба (dentes decidui), чије ницање почиње у шестом месецу живота. Веома ретко, беба одмах по рођењу има изникле зубе, који се означавају као пренатални. Стална дентиција се обично састоји од 32 зуба (dentes permanentes s. adulti), а почињу да ничу од шесте године живота. Постоји и период тзв. мешовите дентиције (када су присутни и стални и млечни зуби у устима) и траје од 6 до 12 године живота.
Према морфолошким карактеристикама зуби се дела на: секутиће (dentes incisivi), очњаке (dentes canini), преткутњаке (dentes praemolares) и кутњаке (dentes molares). У примарној дентиције не постоје премолари, а због различитих облика зуба можемо рећи да је хумани зубик хетеродонт (што наглашава њихову различиту улогу у процесу ингестије).
Према месту у зубном луку зуби се деле на: горње и доње зубе (dentes superiores et inferiores); десне и леве зубе (dentes lateri dextri et sinistri); предње и бочне зубе (dentes anteriores s. intercanini, s. frontales et dentes posteriores s. postcanini, s. transcanini).
Фронтални зуби:
- секутићи (dentes incisivi) који секу храну,
- очњаци (dentes canini), који кидају храну,
- преткутњаци или мали кутњаци (dentes premolares), који гњече храну и
- кутњаци (dentes molares), који имају исту функцију као и премолари.
[уреди] Дентална формула
Две замишљене линије: хоризонтална (оклузална) и вертикална (сагитална) медијална линија деле зубик на четири симетрична квадранта. Дентална формула приказује број зуба, по класама, у одговарајућем квадранту. Пошто се у сваком квадранту налази исти број и идентичне класе зуба, конвенцијом је утврђено да се дентална формула односи на горњи леви квадрант (2-1-2-3). У њему, дакле, имамо два секутића, један очњак, два преткутњака и три кутњака. Дентална формула млечне дентиције гласи 2-1-2 (два секутића, један очњак и два кутњака).
[уреди] Хронологија ницања
| МЛЕЧНИ ЗУБИ | СТАЛНИ ЗУБИ | |||||||
| доњи | горњи | доњи | горњи | |||||
| време (мес) | редослед | време (мес) | редослед | време (год) | редослед | време (год) | редослед | |
| централни секутић | 6 | 1 | 7,5 | 1 | 6 - 7 | 2 | 7 - 8 | 2 |
| латерални секутић | 7 | 2 | 9 | 2 | 7 - 8 | 3 | 8 - 9 | 3 |
| очњак | 16 | 4 | 19 | 4 | 9 - 10 | 4 | 11 - 12 | 6 |
| први премолар | - | - | - | - | 10 - 11 | 5 | 10 - 11 | 4 |
| други премолар | - | - | - | - | 11 - 12 | 6 | 11 - 12 | 5 |
| први молар | 12 | 3 | 14 | 3 | 6 - 7 | 1 | 6 - 7 | 1 |
| други молар | 20 | 5 | 24 | 5 | 11 - 13 | 7 | 12 - 13 | 7 |
| трећи молар | - | - | - | - | 17 - 21 | 8 | 17 - 21 | 8 |
[уреди] Обележавање зуба
Постоји више начина (система) обележавања зуба: универзални нумерички систем (ADA-system), Палмерова метода, бинарни систем (FDI) итд.
Данас се у свету најчешће користи бинарни бројчани систем (FDI system), установљен у Букурешту 1970. године. Зубни лукови су подељени на четири квадранта који су обележени бројевима 1-4 за сталну дентицију (при чему 1 означава горњи десни, 2 горњи леви, 3 доњи леви и 4 доњи десни квадрант). Четири квадранта млечне дентиције су обележена бројевима 5-8. Други број означава положај зуба у квадранту, идући од медијалне линије. Тако нпр. горњи десни очњак се означава са 13 (један-три); доњи леви латерални секутић са 32 (три-два) итд.
|
|
[уреди] Потпорне структуре
Ткива која пружају потпору зубима називају се једним именом пародонцијум. Ту спадају гингива, цемент, периодонцијум и коштана алвеола.
Гингива (десни) је мастикаторна слузокожа која прекрива алвеоларне наставке горње и доње вилице. Дели се на слободну (маргиналну) и припојну гингиву. Слободна гингива облаже врат зуба, обично је светлољубичасте боје, таласаста је и висока око 0,5-2mm. Простор између гингиве и зуба назива се гингивални сулкус. У апикалном смеру слободна прелази у припојну гингиву, која је чврсто припојена за подлогу и нешто црвенија у односу на слободну гингиву.
Периодонцијум је ткиво које окружује корен зуба и причвршћује га за фасцикуларну кост. Простор између кости и зуба назива се периодонтални простор. У њему се налазе ћелије, крвни и лимфни судови, нерви и Шарпејева влакна. То су колагена, нееластична, таласаста влакна која су разапета између зуба и алвеоле и која ограничавају покрете зуба само у физиолошким границама. Груписана су у снопове и деле се на гингивалну и алвеоларну групу.
Алвеоле су зубне чашице, смештене у алвеоларним наставцима горње и доње вилице, а међусобно су одељене преградама. Преграде између алвеола суседних зуба се називају septa interalveolaria, а између коренова једног зуба septa interradicularia. Зид алвеоле назива се и права алвеолатна или влакнаста кост, пошто су у њу уграђени крајеви периодонталних влакана.
[уреди] Аномалије
Аномалије зуба су многобројне и разноврсне, а две најчешће су каријес и малоклузија. Под каријесом подразумевамо ерозије зуба, настале као последица бактеријског деловања (углавном Streptococcus mutans). Малоклузија је стање у коме горњи и доњи зуби не пристају својим квржицама тачно једни на друге и обично је последица наследног поремећаја, где зуби при расту заузимају абнормалан положај и не могу несметано да обављају своју функцију.
[уреди] Референце
Литература и препоруке за детаљније информације:
- Жељко Мартиновић: Основи денталне морфологије, II издање ("Службени гласник" Београд, 2000.) ISBN 86-7549-175-1;
- Олга Јанковић, Верица Вуњак: Морфологија зуба, VII издање ("Завод за уџбенике и наставна средства" Београд, 2001.) ISBN 86-17-08912-1;
- Arthur C. Guyton M.D, John E. Hall Ph.D: Медицинска физиологија, IX издање ("Савремена администрација" Београд, 1999.);
- Даринка Станишић-Синобад : Основи гнатологије, I издање ("БМГ" Београд, 2001.) ISBN 86-7330-139-4, COBISS-ID 94080780;
