Дубровачка књижевност
Из пројекта Википедија
"У Дубровнику, ако и не од првога почетка, а то од памтивијека говорило се српски; говорило, како од пучана, тако од властеле, како код куће, тако у јавном животу..."
(Натко Нодило, хрватски историчар).
Дубровачка књижевност
Дубровник је све до пада под Наполеонову власт био самостална република. Док је био слободан Дубровник је зрачио на читавом јужнословенском простору, а поготово у српском залеђу. Све до Другог светског рата сви српски историчари књижевности и многи страни сматрали су дубровачку књижевност саставним делом српске књижевности. У Титовој Југославији тако се већ није могло сматрати. Да би на рационалан начин њен нови статус оправдали, нови српски историчари књижевности су смислили одговор који би укратко овако гласио: Јесте, дубровачка књижевносг се стварно развијала као самостална, али се накнадно интегрисала у хрватску књижевност. Тако је и вук остајао сит и козе на броју.
Такав одговор на један старни проблем, међутим, није и прави научни одговор. Како изгледа интеграција дубровачке у хрватску књижевност изгледа најбоље се види из 'Повјести хрватске књижевности до препорода' Миховила Комбола (1945). Комбол је, без икаквог отварања проблема, представио дубровачке писце у оквиру хрватске књижевносги. То јесте била интеграција, али интеграција "одозго", од стране филолога. Исто такву интеграцију дубровачке књижевности у оквире српске извршио је и Павле Поповић у свом 'Прегледу српске књижевности' (1909). Разлика је у томе што књига Павла Поповића после Другог светског рата није смела да се прештампава, а Комболова, мада је изашла још за време НДХ, смела је. Интеграција дубровачке књижевносги у хрватску потврђена је политичким средствима, дакле нелегитимно.
Баш у време кад се о дубровачкој књижевности није смело говорити као о сегменту српске литературе, у делу српске филологије учињена су испитивања која бацају ново светло на њено место у српској култури. Повод истраживањима је била прослава 600. годишњице оснивања Крушевца и симпозијум који је тим поводом одржан. На симпозијуму је Мирослав Пантић поднео реферат о одјецима косовске легенде на тлу Дубровника и Боке Которске. Сврха реферата је била да покаже распросгирање косовске легенде, али је реферат рађен тако темељно да је, узгред, и ненападно, показао да су Дубровник и Бока били интегрални делови српског етничког простора.
Следећи корак у том погледу учинио је Миодраг Поповић у књизи 'Видовдан и часни крст' (1975). Поповић са још више аргумената показује како у стварању косовске легенде учествују римокатолици. Он их не лоцира и не назива их Срби римокатолици (то је незванично забрањено), али по свему што каже сагласан је са Пантићем: да се косовска легенда гради не само међу Србима православцима, већ и међу Србима римокатолицима.
Готово истовремено те резултате ће потврдити и Јелка Ређеп у својој докторској дисертацији 'Прича о боју косовском' (1975). Госпођа Ређеп је још два пута потврдила да је Дубровник био интегрални део српског духовног простора и то у радовима који се зову 'Прича о краљу Звонимиру' (1989) и 'Развој косовске легенде' (1991). У првом раду је показала да и Хрвати имају причу сличну оној о боју косовском. Али се из осветљења види да та хрватска прича нема никакве везе са Дубровником. У другом раду је још јасније показала оно што је већ као резултат исграживања било видно у и њеној докторској дисертацији: да се без учешћа Дубровчана не може објаснити не било шта у српској култури - већ сама косовска легенда, односно косовски мит, дакле оно што се налази у сржи српског идентитета.
Обнова српске државне идеје, сгварање модерне националне мисли почиње међу Србима у Угарској крајем 17. века и почетком 18. века. Али ни тај чин није протекао без пресудног удела Дубровника. Гроф Ђорђе Бранковић је своју свест о немањићкој држави, Лазару и Бранковићима, односно о трима главним српским средњовековним династијама, градио на историјској визији пре свега једног Дубровчанина, бенедиктинског свештеника Мавра Орбинија, аутора знамените књиге 'Краљевство Словена' (1601). Ту књигу је један други гроф, руски дипломата Сава Владиславић Рагузински, пореклом из Требиња, био превео на руски и објавио у скраћеном издању. Мада је Аустрија забранила да се та књига уноси из Русије, она је ипак допрла до српских читалаца 18. века и пресудно је утицала на свест о старој српској држави и њеној старој слави. Кад извадите из српске историје један стуб, стуб који се зове Дубровник, правите лажну историју Срба. Српска историја, као ни српска култура, без Дубровника једноставно не може. Стари Дубровчани су много држали до своје посебности, али и до свог припадања словенском свету. А ко им је најближи у словенском свету, пре свега код оних највећих, као што су Орбини и Гундулић, није тешко уочити. И Орбини и Гундулић су били католици. Они, као и други дубровачки ствараоци, представљају ону карику која повезује Србе из времена Немањића, Лазаревића и Бранковића са Србима модерних времена. (Петар Милосављевић)
