Готфрид Вилхелм Лајбниц
Из пројекта Википедија
Готфрид Вилхелм Фрајхер (барон) фон Лајбниц, (Leibniz, Gottfried Wilhelm Freiherr, (baron) von Leibniz; Лајпциг, 1. јул 1646. - Хановер, 14. новембар 1716.) био је немачки филозоф, математичар, проналазач, правник, историчар, дипломата и политички саветник. Дао јe значајан допринос у оптици и механици. Сматра се последњим човеком енциклопедијског знања западне цивилизације.
| Западна филозофија Филозофија 17. векa |
|
|---|---|
 |
|
| Име: | Готфрид Вилхелм Лајбниц |
| Рођен: | 1 јул, 1646 - Лајпциг, Немачка |
| Умро: | 14. новембар, 1716 - Хановер, Немачка |
| Школа/традиција: | Рационализам |
| Главна интересовања: | Метафизика, Епистемологија, Наука, Математика |
| Значајне идеје: | Калкулус, урођено сазнање, оптимизам, монада |
| Утицаји од: | Платона, Аристотела, Схоластичке филозофије, Декарта, Кристијана Хјујгенса |
| Утицао на: | Многе касније математичаре, филозофе Кристијана Вулфа, Имануела Канта, Бертрана Расела, Абрахама Робинсона |
Садржај |
[уреди] Живот
Син лутеранског професора моралне филозофије Фридриха, Лајбниц је преко библиотеке свог оца развио интересовање за широк круг предмета.
Са само 16 година је уписао унивезитет у Лајпцигу, а потом учио у Јени и Алтдорфу, где је 1666. стекао докторат из права са само двадесет година. Лајбницов таленат ће се показати како у праву, религији, државним пословима, историји, књижевности и филозофији, тако и у математици.
[уреди] Рад
Каријеру је започео као донекле сумњив адвокат и дипломата, у почетку радећи за изборног кнеза од Мајнца године 1667. и на том послу извршио је и кодификацију законских прописа града. Радио је и за војводе Брауншвајг-Линебург као библиотекар и саветник (1676-1716). Године 1700. помогао је при оснивању Берлинске академије наука и постао њен први председник. Иако је много писао мало је тога објављено.
Током његова два путовања у Лондон, 1673. и 1676, Хајгенс и Бојл су га заинтересовали за текући рад у математици и Лајбниц се бавио овим радом у својим слободним тренуцима, да би остварио сјајна открића како у инфинитезималном рачуну (независно од Њутна), тако и у комбинаторичкој анализи.
У исто то време Лајбниц је био веома заузет успостављањем законских права легитимних и многих нелегитимних чланова домаћинства три изборна кнеза којима је редом служио. Често у покрету и помно бележећи своје мисли о многим предметима, он се истовремено бавио дипломатијом и прављењем планова за француску инвазију на Египат. Своје је таленте расипао на прљаве послове свог господара. Такође се ангажовао у неуспешном покушају да уједини католичку и протестантску цркву 1683, као и на оснивању Берлинске академије наука 1700. године. Када је његов први послодавац, изборни кнез од Хановера, био на путу да постане Џорџ И од Енглеске, Лајбниц је отпуштен и остављен да пише историју породице Брунсвик.
[уреди] Филозофија
У Лајбниц-волфовoј школској филозофији проистекао је појам analogon rationis, грч.-лат. "нешто што одговара уму", који казује да су у подручју предрационалног присутне структуре које имају сличност с умом. Њему у основи лежи разликовање између verite de raison и verie de fait, као и теорија ο petites perceptions, у којој се јасни садржаји свести поимају само као пажњом испуњен део бескрајно мноштвених несвесних опажаја (упор. Нови огл. (Nouv. ess.)
Лајбниц даје увид "да једна супстанција уопште не може на природан начин бити неделатна"
Према Лајбницу неко сазнање је или тамно или јасно, а јасно, опет, или адекватно или неадекватно, симболичко или интуитивно; савршено сазнање је истовремено адекватно и интуитивно.
Лајбниц је категорије омеђио на шест: супстанција, квантитет, квалитет, релација, акција и пасија (трпљење).
Лајбниц је, већ 1663. (касније под насловом De principio individui) бранио номиналистичку тезу. као чије прве заступнике наводи Петруса Ауреолуса и Дурандуса: "оно што јесте -јесте самим својим постојањем индивидуа".
[уреди] Монаде
У метафизици познат је по учењу о монадама, према коме се реалност састоји од једноставних супстанци (монада), а свака од њих састоји се од перцепција и жеља. Иако је свако стање монаде узрок њеном следећем стању, а истовремено последица претходног, не постоје узрочно-последични односи међу монадама; појава оваквих односа међу материјама темељи се на претпоставци harmonia preestabilita „успостављене хармоније" између перцептивног стања различитих монада.
Лајбниц назива људску душу духовним аутоматом, јер она сва своја стања развија из саме себе .
Лајбниц је појам душе изразио с идеалистичког становишта, а њему су се придружили сви други новији идеалисти. - Према Лајбницу се стварност састоји из једног бесконачног броја бестелесних простих појединачних супстанција, чија је унутарња суштина снага представљања. Али, такве суштине су душе, а Лајбниц их отуда назива аmes или, на основу њихове јединствености, монаде. Отуда код Лајбница само душе чине стварност: све монаде је путем темељних разлика снаге представљања и мањег и већег савршенства које почива на њој творац довео у једном заувек успостављену хармонију (престабилизована хармонија); свака је створена с обзиром на другу. Ако је у једној монади толико савршенства колико у другима несавршености, онда оне свеукупно образују агрегат монада, од којих прва функционише као централна монада. Чулна представа таквог агрегата монада схвата такав агрегат као тело. Људска душа јe посебно једна таква централна монада која путем размене својих представа стоји такође у узајамним односима према свом телу и у себи укључује развој путем отицања и притицања делова. Лајбницу се прикључује Кристијан Вулф, за кога је душа проста супстанција са снагом да себи представља свет (лат. vis repraesentativa universi).
Лајбниц наглашава да две ствари никад нису потпуно једнаке (Теодицеја §§ 46-49) и да увек постоје несвесна чулна опажања (перцепције {petites perceptions)) која одређују деловање ('Нови огледи ο људском разуму).
За разлику од перцепције и petites perceptiorts, користи појам аперцепција франц. "схватање", из новолат. ad-percipere, "при-опазити", за душевни процес путем којег се схвата, присваја чулно датo посредством пажње и сећања, уздиже у свест, уређује у склоп свести (Монадологија, 1720, LS 18).
Његов принцип истоветности неразлучивих тврди да су личност х и личност у идентични ако и само ако деле иста суштинска нерелацијска својства. Његова ’Теодицеја’ (1710) покушава да помири доброту o Богу са постојањем зла у свету, претпостављајући да је само Бог савршен и да је овај свет "најбољи од свих могућих светова". Овај став исмејан је у комичном Волтеровом роману Кандид.
[уреди] Логика
Као младић, измислио је универзални језик за логику и почео да проучава симболичку логику. Од њега потичу први покушаји да се логика формулише као аксиоматски систем. Такође је прeдузео прве покушаје да логику обрађује у оквиру формалних рачуна.
Characteristica universalis, новолат. "општа одлика или вештина означавања", израз Лајбница за симболичку логику коју је развио.
[уреди] Природа
Природнонаучни појам континуитета први је одредио Аристотел ('Meiit. XI 12, 1069a). До обухватнијег значења он долази код Γ. Β. Лајбница у убећењу да природа не чини скокове (natura поп facit saltus), да се све уплиће у целину (грч. σύμπνοια πάντα). Овој представи је дао израз у тзв. закону континуитета (lex continui), при чему је применом овог закона побијао физику Ренеа Декарта, Н. Малбранша и др. (упор. *Нови ОГЛ., Предг.; +Монадологија, §61; +Теодицеја III, 348).
"Ништа се не догађа у једном удару, а једно је од мојих најважнијих начела да природа никад не чини скокове. Овај став сам назвао законом континуитета." Каже Лајбниц. Модерна теоријска физика од развоја квантне теорије и њеног уобличења (квантна механика), напротив, радије пак претпоставља дисконтинуалне, у смислу овог навода "скоковите" прелазе од једног у неко друго стање.
Лајбниц је увео појам актуално бесконачног, који је прихватио млади Имануел Кант.
Први је увео појам инволуције (Involution), лат., "увијање", што је по њему развој према смрти, насупрот еволуцији, развој према животу.
[уреди] Право
Према Лајбницу (Nova methodus discendae docendaeque Jurisprudentiae, I, §35; II, §14) целокунно право служи заједничком добру, које је он глeдао као одржавање и напредовање универзума. У првом реду самог божанског светског поретка. у другом реду људског рода и у трећем реду државе.
[уреди] Математика
Након што је дошла његова конструкција инфинитезималног рачуна почела је његова жестока дискусија с Њутном о праву првенства; Лајбниц је свој рад обавио после Њутна (након 1665), али независно од њега. Нотацију коју данас користимо у инфинитезималном рачуну дугујемо Лајбницу. Мањи део његовог рада био је о бесконачним низовима, где је 1674. открио забавну релацију између π и свих других непарних бројева: π/4 = 1 - 1/3+1/5 - 1/7+1/9..., коју је раније пронашао Грегори.
У математици, Лајбниц је истраживао идеју о универзалном математичко-логичком језику заснованом на бинарном систему (’De arte combinatoria’. 1966). Иако су све машине користиле декадни систем за рачунање које су конструисане касније.
Независно од Исака Њутна, пoставио је основну теорему рачунања. Због огорчене расправе у вези с приоритетом између ова два научника Енглеска је назадовала на пољу математике више од једне генерације, пре него што ће битн усвојене Лајбницове супериорне методе и ознаке.
Лајбниц је имао изванредан смисао за математику. Изумео је машину за рачунање (1672), далеко бољу од Паскалове, која је могла само да сабира и одузима; Лајбницова је могла још и да множи, дели и рачуна квадратни корен.
Лајбниц је 1697. први представио дуални систем (бинарни систем), односно бројевни систем, у којем се уз помоћ само две цифре 0 и 1 може приказати сваки број (док се у обичном децималном систему користи десет цифара 0-9). Децимално 1 се при том у дуалном систему појавује као 1 (1x2°), 2 као 10 (1x2¹ + 0x2°), 3 као 11 (1x2¹ + + 1x2°), 4 као 100 (1х2² + 0x2¹ + 0x2°) итд. У модерној обради података спроводи се дуални систем, стога што се његове цифре 0 и 1 лако придружују електричним стањима УКЉУЧЕНО И ИСКЉУЧЕНО, а тиме се сваки број може представити неким низом таквих стања.
Појам диференцијал (Differential), увео је Лајбниц (поред И. Њутна је један од твораца диференцијалног и интегралног рачуна) за озн. локалне (тј. тачкасте) линеарне апроксимације: при образовању диференцијалног количника [dy:dx = f(x); чита се: де ипсилон по де икс; диференцирати] изрази dy и dx означавају се као диференцијали.
[уреди] На крају животног пута
Умро је заборављен, у Хановеру 14. новембра 1716., савладан болешћу и усред спора око свог проналаска инфинитезималног рачуна.
[уреди] Важнија дела:
- Метафизичка расправа (Metaphysische Abhandlung) (прев. "Расправа о метафизици", у: Лајбниц, Изабрани филозофски списи, Напријед, Загреб, 1980, стр. 108-152)
- Монадологија (Monadologie) (у преводу: Култура, Београд, 1957; 2у Изабрани филозофски списи, Напријед, Загреб, 1980,
- Нови огледи о људском разуму (Nouveauх essais sur l'entendement humain) (превод: '"Веселин Маслеша", Сарајево, 1986; 2БИГЗ, Београд, 1995)
