Апостолство
Из пројекта Википедија
Апостолство: једно од основних својстава Цркве, као што потврђује Други Васељенски Сабор (Цариград, 381): "(Верујем) у једну свету, саборну и апостолску Цркву". Као нови народ Божији, Црква је саздана на темељу апостолства (Еф. 2,20), са мисијом да проповеда Царство Божије: "Сазвавши пак Дванаесторицу ученика својих даде им силу и власт над свим демонима, и да лијече од болести. И посла их да проповиједају Царство Божије, и да исцјељују болести" (Лука 9,1-2).
Хришћанска Црква јесте апостолска не само зато што се темељи на апостолском пореклу у хронолошком, историјском смислу и што поседује извесне апостолске институције и служења, без којих се не може идентификовати, него и зато што има месијанско "послање" (Матеј 10,5-40; 28,19), онако као што је Отац послао Исуса Христа (Јован 20,21).
[уреди] Апостолски карактер Цркве
Црква је апостолска јер поседује сведочанство Апостола, у виду Традиције и канона Новога Завета, и зато што је "послата" да проповеда Јеванђеље васкрслога Христа (2 Кор. 4,5; Дела 1,22). Свакако, порука и мисија Дванаесторице Апостола имају јединствени и одлучујући карактер (Лука 10,16), јер су они непосредни сведоци догађаја који чине Откривење и историју спасења (Дела 5,32). Сам Свети Апостол Павле обавезан је да потврди своје апостолство онда кад му је оно оспорено у Коринту и Галатији (Гал. 1,11-12). Првобитна киригма (проповед) очевидних сведока остаје управо нормативна за проповед Цркве, јер је Христос испунио домострој спасења једанпут заувек (Јевр. 7,27). Само апостолско "завештање" (1 Тим. 6,20; 2 Тим. 1,12,14; 2,2), "здрава наука" (2 Тим. 4,3; Тит 2,1), имају ауторитет за веру и чине правило вере. У очувању завештања и проповедања Јеванђеља, Црква врши своје послање да буде сведок Христов, потврђује, дакле, своју апостолску верност (Дела 13,31). У том смислу, апостолство припада целокупном црквеном телу, које је Господ устројио (2 Тим. 1,11-12) да онима који су напољу даде Христово Јеванђеље.
Црква је апостолска јер продужује мисију Апостола, тј. мисију да сабере нови народ Божији, крстећи у име Свете Тројице (Матеј 28,19) оне које обрати у веру васкрслога Христа. Христос је окупио око Себе Дванаесторицу Апостола као символе тог народа. Христос и Апостоли јесу конституитивна структура Цркве. Црква нема потребе за vicarus Christi, изван или даље од апостолског колегијума. Зато апостолство није ауторитет сам по себи, него зависи од његовог односа са Христом. Црква прима своју мисију од Апостола, као што су је Апостоли примили од Христа (Јован 15,16,26-27; 17,18), а Христос од Његовога Оца (Јован 17,18). Оваква структура - Христос и Апостоли - продужује се у постапостолским Црквама које се организују као помесне заједнице у којима се истиче Епископ кога окружује колегијум свештеника (презвитеријум) и народ. Апостолско Прејемство постоји само тамо где се потврђује структура Христос-Апостоли у виду епископ-презвитери. Као што не постоји апостол ван апостолског колегијума, исто тако не постоји Епископ који је изнад колегијума епископа. Педесетница је догађај који потврђује мисију Апостола да саберу народ у име васкрслога Христа. Стога се континуитет са Апостолима, односно репродуковање горепоменуте структуре, потврђује у свештеном чину апостолског слања призивањем Духа Светога, које је узело облик хиротоније. Сви фактори апостолства потврђени су у чину хиротоније епископа и презвитера, који имају улогу да сведоче о аутентичности Христове Цркве.
Црква је апостолска не само по свом историјском пореклу него и по свом есхатолошком циљу, будући да је "знак" есхатолошког коначног сабрања, светога града, Новога Јерусалима (Откр. 21,2-3). Она тај позив врши преко епископа који има својство "првопредстојећег" за престолом у олтару и који је икона апостола који ће судити свету (Откр. 20,4).
