Англиканство
Из пројекта Википедија
Англиканство (од француског Angles – Енглески) је народ и Црква који поштују религијске традиције Енглеске хришћанске Цркве (ен: Church of England). У свету их има око 70 милиона, највише у Енглеској (26 милиона), Нигерији (17,5), Уганди (8), Судану (5), Аустралији (3,8). Почасно седиште Цркве је у Кантерберију у Енглеској. Надбискуп Кантерберија се сматра за “првог међу једнакима”. Британска краљевска кућа је церемонијални “врховни гувернер” и има ингеренције у администрацији цркве, али само у Британији.
Док многи чланови ове Цркве себе сматрају Протестантима, она себе сматра католичком, т.ј. свеопштом, наглашавајуђи свој континуитет са прошлошћу. Црквена служба је слична Римо-католичкој, али је кроз историју ова Црква била блиско повезана са Протестантском реформацијом. За разлику од других протестантских цркава, а слично Римо-католичкој и Православној, Англиканци сматрају да њихов црквени ауторитет потиче наслеђем од првих следбеника Исуса Христа.
Историјски, Англиканска црква је настала када је Хенри VIII, у потрази за мушким наследником, одлучио да се разведе од Изабеле Арагонске и при томе прекинуо све везе са Римом. Он се прогласио главом Енглеске Цркве 1534, распустио је све манастире и конфисковао њихову имовину. Каснији владари династија Тјудор и Стјуарт су покушавали да успоставе слободу вероисповести, тако да верских сукоба није било много. Пуританци су представљали екстремно крило протестантизма у Енглеској, док су се на другом крају спектра налазили Римо-католици. Англиканство је било негде између.
У Шкотској и САД-у ова Црква је позната као Епископска (од латинског: Episcopus – бискуп, владика). Постоје три врсте свештеника: проповедник, свештеник и бискуп. Целибат се не захтева од свештеника, а жене у принципу могу да обављају све црквене функције, што опет зависи од става локалне Цркве. У 19. веку су се појавили монаси и монахиње у Англиканској Цркви. Они се углавном баве хуманитарним радом. Данас их има највише у Меланезији.
Као извор цркврног ауторитета Англиканци признају Библију, неке црквене списе, црквену традицију и здрав резон. Међу ова 3 извора, примат се даје Библији. До спасења се по њима стиже кроз Божију милост, а она је достижна за оне који верују.
