Ivo Andrić

From Wikipedia

Ivo Andrić

Ivo Andrić (1892, Dolac kod Travnika - 1975, Beograd) srpsko-hrvatski književnik i jugoslovenski kraljevski diplomata, rođen u Austro-Ugarskoj (Danas Bosna i Hercegovina). Dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1961. zbog svog celokupnog dotadašnjeg rada "o istoriji jednog naroda", prvenstveno za roman Na Drini ćuprija (1945).

Sadržaj/Садржај

1 Život
2 Dela
- 2.1 Andrić o umetnosti
- 2.2 Umetnički postupak Ive Andrića
3 Bibliografija
4 Strani linkovi

[edit] Život

Ivo Andrić je rođen 9. oktobra 1892. godine u Dolcu pored Travnika, Bosna i Hercegovina. Knjige rođenih kažu da mu je otac bio Antun Andrić, podvornik, a mati Katarina Andrić, iz porodice Pejić. Odrastao je u rimokatoličkoj porodici. Detinjstvo je proveo u Višegradu gde je završio osnovnu školu. Andrić 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu u Sarajevu, a filozofiju - odsjek za slovenske književnosti i istoriju u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu. Doktorsku disertaciju "Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine" (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirgung der turkischen Herrschaft) Ivo Andrić je odbranio je na Univerzitetu u Gracu 1924. godine.

Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslavenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije.

Prvi svetski rat ga zatiče u Krakovu, gde na Jagelonjskom univerzitetu studira Filozofski fakultet. Po izbijanju rata vraća se u zemlju. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija hapsi ga i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima marburške tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše pesme u prozi.

Po izlasku sa robije, Andrić biva bačen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu gde ostaje sve do leta 1917. godine.

U periodu između prvog i drugog svetskog rata nalazio se na poziciji izaslanika jugoslavenske vlade u Berlinu. Po izbijanju II svetskog rata, zbog neslaganja sa vlastima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora i vraća se u Beograd. Za vreme II svetskog rata živi povučeno u svom stanu u Beogradu (na Zelenom vencu, za koga je rekao da je najružnije mesto na svetu) ne dozvoljavajući bilo kakvo štampanje i objavljivanje svojih dela. U isto vreme piše svoja najbolja dela koja će kasnije doživeti svetsku slavu. Poslije 1945. bio je prvi predsjednik Saveza književnika Jugoslavije.

Umro je 13. marta 1975. godine u Beogradu.

[edit] Dela

Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi "U sumrak" i "Blaga i dobra mesečina" objavljenim u Bosanskoj vili 1911. godine. Pred prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi ("Lanjska pjesma", "Strofe u noći", "Tama", "Potonulo", "Jadni nemir" i "Noć crvenih zvijezda"). Prvu knjigu stihova u prozi - "Ex Ponto" - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku "Nemiri" štampao je u Beogradu 1920. godine. Njegove lirske pesme koje za života nisu sabrane u knjigu, objavljene su posthumno, 1976. godine u Beogradu, pod nazivom "Šta sanjam i šta mi se događa".

Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina.

U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev je iskaz o svetu obojen ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem, potstaknutom i lektirom (Kierkegaard). Kritika je podeljena mišljenja o dosezima tih ranih radova: dok srpski kritičar Nikola Milošević u njima gleda vrhunac Andrićevog stvaralaštva, hrvatski književni istoričar, Andrićev zemljak iz srednje Bosne Tomislav Ladan drži da se radi o nevažnim plačljivim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti.

Druga faza, koja traje do Drugog svetskoga rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu (što je u dosta radova stvorilo čudnu mešavinu u kojoj narator piše srpski ekavski, a likovi -često fratri- nekim od jekavskih ili ikavskih dijalekata). Po opštem priznanju, u većini pripovedaka je Andrić "našao sebe", pa je ta zrela faza među umetnički najproduktivnijima, s korpusom najcenjenijih priča.

Pisac nije ulazio u književne eksperimente koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama, ponajviše na erotskom polju. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Bošnjaci, Jevreji, Hrvati, Srbi - uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pežorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Židovi, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20.

Treća faza je obeležena opsežnijim delima, romanima Na Drini Ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i najznačajnijim ostvarenjem toga razdoblja, pripovetkom Prokleta avlija. Uz izuzetak Gospođice, realističkog psihološkog romana smeštenog u srpsku palanačku sredinu, ostala dela su uglavnom locirana u Bosni, u prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti.

Ocena Andrića kao romanopisca daleko je od jednoznačne: po nekima je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet "orijenta u Evropi"; po drugima je Andrić autentični autor kraćega daha, poput Čehova, pa je najbolji u novelama i pripovetkama, dok mu odriču vrednost postignuća u većim kompozicijama. Bilo kako bilo, Andrić je u svetu uglavnom poznat po svoja dva romana, Na Drini ćuprija i Travnička hronika (prvi je pisan tokom Drugog svetskog rata u Beogradu).

Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje se: uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja, no ne i psihološkim poniranjem - većina je Andrićevih likova (osim franjevaca) gonjena biološkim imperativima i determinizmom u ponašanju koji podseća na naturalističku školu 19. stoljeća. Osim tih dela, autor je objavio i niz pripovedaka, putopisne i eseističke proze, te verovatno najbolje delo kasne faze, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdane), nesporno jednu od svojih najvrednijih knjiga.

Poslije Andrićeve smrti, prvo stidljivo, a onda i otvoreno (posebno u doba posle raspada Jugoslavije), počela su se pojavljivati i kritička osporavanja piščevog opusa - što nije bilo moguće tokom Andrićevog života, kada je uživao status nedodirljivog državnog pisca. Ti se prigovori mogu svesti na dve zamerke: nacionalno-političke i estetsko-književne. Po prvoj, gledano iz hrvatske vizure, Andrić je ocenjen kao nacionalni renegat i protagonist velikosrpske ideologije u unitarističkom jugoslavenskom ruhu, tj. kao neka vrsta nacionalnog otpadnika. Iako je uvrštavan u antologije hrvatske književnosti, status mu je prilično nezavidan. Iz bošnjačkog ugla (Muhsin Rizvić i drugi), ocena je slična, uz dodatak da Andrić u svojim delima prikazuje Bošnjake muslimane kao "Turke" - poluazijatske nasilnike, podsvesno mučene kompleksom "izdaje" zbog prelaska na islamsku veru. To je mišljenje potkrepljivano ne samo izvacima iz piščevih dela, nego i njegovim esejističkim i publicističkim radovima u kojima slavi Njegoša i "istragu poturica".

Drugi je prigovor verovatno ozbiljnije i dugoročno važnije prirode, i cilja na precenjenost Andrića kao pisca, te na njegovu zastarelost i plošnost. Opet-iz vizure hrvatske književnosti, Andrić se ne može porediti s modernističkim pripovedačima (od Polića Kamova preko Krleže i Marinkovića do Slobodana Novaka), pa čak ni sa stilski bliskim, politički kontroverznim Pavelićevim "doglavnikom" Milom Budakom, s kojim kao pisac tradicionalistički oblikovanih regionalnih epopeja i biološki determiniranih snažnih erotskih strasti ima dosta sličnosti (koliko god se razlikovali u ideologiji).

U srpskoj književnosti Andrić je stalno apostrofiran kao "Srbin-katolik", tj. zbog ideoloških razloga, ali srpska kritika dvoji koliko je Andrićeva tematika u matici srpske književnosti (često se Miloš Crnjanski ističe kao najznačajniji srpski pisac 20. veka, a post-modernistički trendovi, od Kiša do Pavića, isto nisu išli na ruku Andrićevoj reputaciji). I, naposletku, bošnjačka kritika drži da je Andrić pisac slabijeg zamaha i dosega od Meše Selimovića, a i još nekih savremenih pisaca eksperimentalnoga naboja.

Sve u svemu- Ivo Andrić ostaje sporni klasik oko kojega se lome politička koplja. Ovaj autor ostaje više predmet političkih sporova, a nestaje kao izvor inspiracije modernijim piscima.

[edit] Andrić o umetnosti

Image:Ivo Andric.PNG

Ivo Andrić

Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom i pripovetka Aska i vuk.

Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom je odabrana od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simblozovan je umetnički nagon čovekov kao „instiktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo je čovekova pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje.

Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela, koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansku u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu posotoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život.

Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima, kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života da čoveka izvede iz „uskog kruga... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven cvet ljudske zajednice“.

Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi.

Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnostt stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su predhodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu svoja iskustva oko nekolikih svojih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima.

„Samo neuki nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadažnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“.

Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života...“

Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz dožvljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“.

Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivurečnosti čovekovog bitisanja.

[edit] Umetnički postupak Ive Andrića

U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija realističke književnosti škole, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira. Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako komleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom.

Ali ono po čemu se Andrić naročito ističe u našoj savremenoj književnosti, to su vanredne analiza i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u nas, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i nejasni impuls u čoveku koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nuke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnh nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja takozvanog filozofskog realizma.

Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski egekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Sve se kod njega izražava mirnim i prirodnim kazivanjem, i njegov stil zaista ima „nepomućenost kristala“. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska, odnosni hrvatska knjiženost poseduju.

Te odlike su učinile da je Andrićevo delo postalo ponos naše kulture, a visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature.