Јован Пачић

Из пројекта Википедија

Јован Пачић, песник (6. новембар 1771, Баја, Бачка — 4. децембар 1849, Будим).

После основне школе у месту рођења, учио је и гимназију, можда и у Калочи и Будиму. Да би се ослободио сиромаштва, ступио је, 1792 или 1793, у војску, и као коњаник војевао је у француским ратовима. Код Ваграма је добио рану сабљом преко усана, а 1813 је отишао у пензију, једно због промрзлих ногу у Русији, а друго, што ће бити главни разлог, због неких несугласица с претпостављенима. Као умировљени капетан (Rittmeister), живео је П. у Новом Саду дуго година, затим се, изгледа, преселио на краће време у Ђур, и напослетку (1838) у Будим. Умро је у Златном Јелену, где је становао неко време заједно са Симом Милутиновићем и Милованом Видаковићем, за време бомбардовања, т. ј. за време јуриша Кошутових трупа на будимску тврђаву.

П. је објавио веома много стихова у Летопису и Српском народном листу до 1842, а још 1827 је штампао у Будиму три свеске Сочиненија пјеснословска. Осим тога, оставио је иза себе доста рукописа, који су после нестали. Песме П. су љубавне, винске, војничке, оде, елегије и епиграми. Спољашњи облик им је по узору савремених немачких романтичара. П. поезија је кабинетска, до извесне мере прециозна, али јој се не може одрећи извесно осећање нежности и грациозности. Језик му је полународни, афектирано учени језик тадашњих образованих Срба грађана. 1828 П. је, уз Коларову сарадњу, издао Именослов или речник лични имена разни народа словенски.

П. је и сликао, већином акварелске пејзаже, које су савременици хвалили, а вели се, да је инженерске нацрте и планове израђивао стручњачки. Говорио је и читао десетак језика, и сматран је за ретко образованог Србина, напредног националиста, који је симпатизовао с илирским покретом, премда Вуковој реформи није хтео да приђе. Почетком 19 века, стицајем прилика, једно кратко време Будим је био средиште српске књижевности, пошто су П., Сима Милутиновић и Милован Видаковић, као меродавни књижевни триумвират, овде у заједници развијали своју активност. П. је први јужносл. књижевник, који је почео да преводи Гетеа.

Литература: