Јоаким Вујић
Из пројекта Википедија
Јоаким Вујић (9. септембар 1772, Баја - 8. новембар(јк)/20. новембар 1847. Београд), убраја се у ред најплоднијих српских књижевника, аутор је преко четрдесет различитих дела.
[уреди] Животопис
Јоаким Вујић родио се 9. септембра 1772. у Баји од родитеља Григорија и Јевре. Школовао се у Баји, Новом Саду, Калачи, Острогону и Пожуну где је изучио права. Полазећи одатле, прича, „обиђем све моје премиле стазе, по којима сам се прохождавао, читао и моје школске материје учио, најпосле пољубим и све, а наипаче моја премила древеса са сузама оросим, грлећи и љубећи и, под којима сам седио и различие општеполезне књиге читао“.
Занесен примером Доситија Обрадовића, пође на путовање. Имајући на путу различитих доживљаја, Вујић је био у Карловцу и у Загребу па се врати у Бају да огледа помоћи родитељима који беху пострадали. „Мени онда, казује, да je било могуће, пак да сам онда био на онаковоме месту, гди се људи продају - ja би се онда сам био дао продати, да би само могао моје предраге родитеље од њиове, туге и печали избавити, пак њи у њиово спокојство и тишину поставити“. По том je био учитељ по разним местима Угарске, а онда се да на путовање. Оде у Трст, уз романтичан сукоб с хајдуцима на путу; у Трсту je био домаћи учитељ а и сам je учио туђе језике и убрзо написао Француску Граматику. Путовао je по Италији, па оставивши учитељство, ступи на брод као писар те походи Мореју, Архипелаг, Малу Азију, Цариград, Крим, био je и у Солуну и на афричкој обали, где je гледао хватање крокодила по Нилу, а у повратку ка Трсту његов je брод имао битку с турским морским разбојницима. Због штампања својих списа оде у Пешту; по том је мислио настанити се у Србији и зато сиђе у Земун где остане 1806—1809. У Земуну је учитељевао и писао, па буде осумњичен да je — прича он — у револуционој вези с Доситијем из Београда и Наполеоном Великим, те je пола године био у истражном затвору, где је израдио превод „Робинсона“ и још једне књижице. С јесени 1810 оженио се у Сент-Андрији али у браку није био срећан. Ту je као књижевник провео све до јесени 1823, када je први пут походио Србију. Дошавши овамо и други пут путовао je по Србији, а 1828 штампао је „Путешествија по Србији“; пре тога je већ било изишло његово „Новое земљеописаније“. Дане очајања, због пропалог брака, провео je у манастиру Бездину где je 1831—1832 написао и своју аутобиографију. Време 1835—1839 провео je у Србији, поглавито у Крагујевцу, где je, у двору Кнеза Милоша приређивао позоришне представе. С одласком Милошевим и он je отишао па је путовао по Молдавији, био je и у Одеси, а у једном је руском манастиру сређивао опис ових својих путовања. Последње je године свога живота провео у Београду у оскудици. Ипак је био живахнуо видећи да се у Србији све више утврђује позориште. То му бејаше последња радост. Умро je 8 новембра 1847, очекујући из коричарнице први повезани примерак своје нове књиге „Ирина и Филандар“, a сахрањен je код цркви Св. Марка на старом ташмајданском гробљу гробљу, његов гроб је касније заметен. Слика му je позната по нацрту који je сам приложио својој аутобиографији. - У Вујићу видимо вредног, вољног и несталног човека који ни тренутка није пожелео високог чиновничког места, али који je у дугом животу свом увек и свуда хтео да има право. Он je сам забележио разговоре с многим лицима и о најразноврсни-јим предметима, и свуда je, вели, био победилац на основу знања и разлога. Ту долази и његово мешање у расправљање питања о језику и о правопису, где je бранно стари поредак. У књижевном je полету свога доба имао и чемерних тренутака, али ни он није праштао противницима.
