Јевсевије из Цезареје
Из пројекта Википедија
Јевсевије из Цезареје или Јевсевије Памфил (260-340), епископ родне Цезареје од 311. и саветник цара Константина после Лицинијевог пораза. За собом је оставио велики број дела од којих се нарочито истичу два историографаска наслова: Црквена историја и Живот Константинов.
Садржај |
[уреди] Основне чињенице
Био је први хришћански историчар, ерудита, апологета, филолог; сабрао је сва документа и податке који се тичу догађаја и хришћанских установа, писаца и мученика прве Цркве. У Црквеној историји сакупио је не само најважнији историјски материјал о првобитном хришћанству, него је преписао и одломке текстова, коментара и аката од велике вредности за реконструкцију постапостолске Традиције. У Хроници или Хронолошким канонима синтетички излаже стабло са датумима из свештене и профане историје. Јевсевије Кесаријски је формулисао своју личну концепцију о историји света и Цркве, афирмишући у процесу историје педагогику Божију која увек потврђује победничку Цркву. У тај процес победничке Цркве уписује се и победа цара Константина, коме је сачинио биографију у спису Живот Константинов. Царска личност и институције нису ништа друго до земаљски одсјај божанске суверености. Сарадник Памфилов (библиотекар у Кесарији), ученик Оригенов, он подржава у почетку Арија, али после Никеје постаје следбеник православних. У Јеванђелској припреми открива патримонијум нехришћанских религија.
[уреди] О ""Црквеној Историји""
Црквена историја је написана 315. г. и даје најранија писана сведочанства о Константиновом обраћењу у хришћанство. Живот Константинов Јевсевије је завршио уочи своје смрти 340 г. Због појединих, како језичких тако и историографских одступања од ранијег дела, ово дело је под лупом историчара који верују да је настало између друге половине IV и почетка V века од непознатог аутора.
[уреди] Оспоравање аутентичности
Први аутори који су дали грубу хронологију древности, били су Јевсевије Памфил и Блажени Јероним, који се традиционално смештају у IV век. Међутим, њихови су текстови пронађени тек у касном средњем веку. Основу хронологије Јевсевије је дао у Историји времена од почетка света до Никејског сабора (такозвана „Хроника“). „Грчки оригинал сада постоји само у одломцима и допуњује се слободним латинским преводом Блаженог Јеронима“ . Чудно је да је Никифор Калиста у XIV веку предузео „покушај да напише нову историју прва три века, али није могао да уради ништа више, већ да понови оно што је рекао Јевсевије“.
Пошто је Јевсевијев рад био објављен тек 1544. тј. после Никифора, умесно је поставити питање: није ли данас позната „Јевсевијева верзија„ заснована на раду Никифора Калиста? Бикерман тим поводом основано примећује: „Хришћански историчари су световну хронографију ставили у службу свете историје... Компилација Јеронима (који је “слободно препричавао Јевсевија“) постала је основа хронолошких знања на Западу. Јосиф (Жозеф) Скалигер, оснивач савремене хронологије као науке, покушао је да реконструише цео Јевсевијев рад...“ [E. Бикерман: Хронологија старог света, 1975]. „Јевсевијева датирања (оснивача хронологије ), која су у рукописима често погрешно преношена, данас су од мале користи...“ [Бикерман].
[уреди] Одбрана аутентичности
Ипак, данас нема много научнима који систематски оспоравају аутентичност овог списа. Напротив, већина прихвата да је овај спис аутентичан, поготову због тога што његова анализа показује теолошка стремљења која се и инач везују за Јевсевија.