Пелопонески рат
Из пројекта Википедија
Пелопонески рат |
---|
Сибота – Потидеја – Халкида – Наупакт – Танагра – Олпеја– Пилос – Сфактерија – Делиј – Амфиполис – Мантинеја– Сицилијанска експедиција– Сима – Киносема – Кизик – Нотијум – Аргинуска острва – Егоспотам |
Пелопонески рат је сукоб између Делског савеза (предвођеног Атином) и Пелoпонеског савеза (предвођеног Спартом). Рат је, са једним прекидом, трајао 27 година (од 431. до 404. год. п. н. е.) и обухватио је скоро цео антички свет. Рат је завршио победом Спарте.
Садржај |
[уреди] Сажетак
Рат се, генерално, може поделити у три фазе:
- Прва фаза је трајала десет година, од 431. пне. до 421. пне. . Карактерисана је копненим продорима Пелепонеског савеза на Атику и пустошењем атинске земље. Атињани, вођени Периклом, су изабрали да не улазе у директан сукоб са надмоћном дорском војском, већ су се ослонили на своју флоту којом су нападали обале Пелoпонеза и трудили се да омету трговину Коринта са Сицилијом. Тај период је обележен и појавом куге, услед које је Атина изгубила четвртину своје становништва и трећину хоплита. Прва фаза је окончана Никијиним миром 421. пне. .
- Друга фаза је трајала, такође, десет година од 421. пне. до 411. пне. . Најважнији догађај је атински поход на Сицилију (415. пне. ), пре свега против града Сиракузе. Експедиција се, после поморског пораза у сиракушкој луци, завршила и катастрофом копнене војске. Атинске снаге су изгубиле преко 200 бродова и 35.000 хоплита. После пораза Атина се нашла у очајном положају, без новчаних резерви и са све непоузданијим савезницима. Врхунац кризе представља олигархијски преврат који на власт доводи тзв. Веће од четири стотине и отворен раскол превратника са флотом и војском стационираном у Јонији.
- Трећу фазу (од 411. пне. до 404. пне. ) одликују борбе за контролу Хелеспонта, преко кога се вршио увоз жита и дрвне грађе из области око Црног мора. Током последњих седам година, атинска флота је очајнички бранила конвоје. Иако су Атињани имали знатних успеха у биткама код Абида, Кизика и Аргинуса, подлегли су последњој бици код Егоспотама 405. пне. .
Рат се завршио 404. пне. капитулацијом Атине. Флота је заплењена, зидови који су спајали град са Пирејом, трговачком и ратном луком су срушени, а прекоморски поседи су јој одузети.
[уреди] Узроци рата
Према Тукидиду узрок рата је страх од раста Атинске моћи током 5 века пне. . Током Грчко-Персијских ратова формиран је Делски савез неколико полиса да би постојала и била финанцирана стална морнарица, која се може користити против Персије. Атина је била највећи члан савеза, а имала је и највећу морнарицу. Због тога Атина преузима вођство савеза. Током следећих декада Атина претвара Делски савез у Атинску империју. Неки чланови савеза су се с тим слагали, а неки су се бунили. Постепено средства намењена обрани од Персије почела су се користити за Атинске пројекте. Перикле је преместио средиште савеза са Дела у Атину, а средства савеза су кориштена и за градњу Партенона.
Чланови Делског савеза су постепено губили независност. Чланови лиге су били полиси око Јонског и Егејског мора и ослањали су се на бродове за трговину и обрану од пирата и персијске флоте. Како се савез претварао у атинску империју, чланови савеза су губили независност, а тако су губили и контролу над својим бродовима. Атина је тако накупљала огромну морнарицу. Спарта, као вођа Пелопонеског савеза и дотад неприкосновена војна сила у Грчкој, почела је да гледа са великим подозрењем јачање Атине. Непосредни поводи за рат су биле акције Атине, којима је погађала Спартанске савезнике. Тако је атинска морнарица интервенирала у спору између Коринта и Коркире(Крфа), тимe што је спречила Коринт да освоји Коркиру у бици код Сиботе. Атина је такође завела санкције против спартанског савезника Мегаре.
[уреди] Прва фаза рата (431. пне.-421. пне. )
Спарта и њени савезници (осим Коринта) били су углавном копнене силе, које су могле скупити велику копнену армију, скоро непобедиву захваљујући легендарним Спартанцима. Атинска империја била је раширена преко Егејских острва. Атина је постала богата захваљујући данку, који су плаћала та острва. Прва фаза рата се зове Архидамов рат, према краљу Архидаму, који је извршио инвазију Атике.
[уреди] Стратегије
Стратегија Спарте је била да инвазијом околине Атине онемогући Атини приступ обрадивој земљи. Пошто је Атина имала приступ мору, није трпила много. Многи Атињани су напустили своје фарме и преселили се унутар зидина, које су повезивале Атину са њеном луком Пирејем. Спартанци би окупирали околицу Атине само по 3 седмице, а најдуже 40 дана. Перикле је руководио атинском стратегијом, која је била да се избегавају отворене битке са много бројнијим и извежбанијим спартанским хоплитима. Атина се ослањала на морнарицу, која је била стратешка предност Атине. Атинска морнарица је кренула у офанзиву и добила је тако битку код Наупакта .
[уреди] Куга у Атини 430. пне.
430. пне. избија куга у Атини. Пошто је град био доста густо насељен, куга је усмртила 30.000 грађана, морнара, војника, чак Периклеа и његове синове. Куга је била тређи учесник тог рата, који је значајно помогао Спартанској победи. Четвртина Атињана је страдала од куге. Од куге се никад нису опоравили, пошто је радна снага битно смањена, а чак и страни плаћеници нису хтели да ратују за град под кугом. Страх од куге је спречио и Спартанце да нападају. Спартанци су се повукла из Атике да не би били у контакту са зараженима.
[уреди] Промена Атинске стратегије
После смрти Периклеа, Атињани мењају стратегију. Крећу у офанзивније акције. Вођени од генерала Демостена (не треба га бркати са говорником Демостеном) успевају у низу поморских напада на Пелопонезу. Атињани шире војне активности по Беотији и Етолији и учвршћују низ места око Пелопонеза. Једно од таквих места је близу Пилоса, на малом острвцету Сфактерији.
[уреди] Покушај иницирања побуне у Спарти и битка на Сфактерији
Та утврда близу Пилоса битно погађа најслабији дио Спарте. Спарта је била овисна о робовима хелотима. Хелоти су се бавили земљорадњом и сточарством, док су грађани Спарте вежбали да буду војници.
Атинска утврда крај Пилоса је почела привлачити хелоте. Хелоти су бежали. Спартанцима је бежање хелота био тежак ударац, а још теже им је падала могућност опште побуне хелота у присуству Атињана. Спарта повлачи све трупе из околине Атине и одлучује се на акцију и напада атинску утврду на острву Сфактерији. Демостен успева да се одупре и протера спартанску флоту, а спартански хоплити остају у окружењу на Сфактерији. Коначно, Клеон предводи Атињане који у бици на Сфактерији заробљавају 300-400 спартанских хоплита. Та пораз је био понижавајући за Спарту.
После понижења у бици на Сфалкарији, спартански генерал Брасида, заузима важну атинску колонију Амфипољ, која је са неколико околних рудника сребра била врло важна за финансирање рата. У бици код Амфипоља убијени су и Брасида и Клеон.
[уреди] Никијин мир 421. пне.
Обе стране су биле уморне од рата, па се склапа мир 421. пне. . Мир траје 6 година. По одредбама мировног споразума обе стране углавном (сем две изнимке) враћају све што су заузели, Амфипољ се враћа Атини, а Атињани ослобађају заробљене у бици на Сфактарији.
Моћна држава на Пелопонезу Аргос, уз атинску помоћ прави коалицију демократских државица Пелопонеза. Спарта покушава да разбије коалицију, али безуспешно. Охрабрени Аргос са савезницима и уз помоћ мало Атињана покушава да заузме Тегеу, близу Спарте. Спарта са мало савезника се налазила близу стратешког пораза.
Битка код Мантинеје 418. пне. била је највећа копнена битка током Пелопонеских ратова. С једне стране је била Спарта са савезницима, а са друге стране Аргос,Матинеја,Аркадија и Атина. У почетку битке Аргос са савезницима је био успешан, да би на крају били побеђени. Демократски савез државица Пелопонеза је разбијен те већина његових чланова се враћа у Пелопонески савез. Спарта се спасава од стратешког пораза и поново успоставља доминацију на Пелопонезу.
[уреди] Сицилијанска експедиција (415. пне. -413. пне.)
415. пне. један од атинских савезника на Сицилији нападнут је од стране Сиракузе. Атињани предвођени Алкибијадом одлучују да помогну савезнику, али и да заузму целу Сицилију.
[уреди] Алкибијад открива планове инвазије Спарти
Заузимање Сицилије и околине би донело Атини велике приходе и војнике, који би послужили заузимању Пелопонеза. Током припрема за експедиуцију, нетко је уништио религиозне кипове, а оптужба пада на Алкибијада. Страхујући да ће бити неправедно оптужен, Алкибијад бежи у Спарту и откривава Атинске планове о заузимању Сицилије.
[уреди] Никија одуговлачи
Атина шаље 100 бродова и 5.000 пешака у сицилијанску експедицију под водством Никије. Након искрцавања неколико градова се придружује Атини. Уместо да одмах нападне Никија одуговлачи, тако да до зиме и не наноси неку већу штету Сиракузи. Са доласком зиме Атињани се повлаче и скупљају савезнике за следећу сезону. Та одгода омогућава Сиракузи да добије помоћ од Спарте.
[уреди] Долазак Спартанаца на Сицилију и пораз Атине
Спартански генерал Глиф долази на Сицилију са појачањима, преузима команду сиракушке војске и побеђује атинску војску. Глиф саветује Сиракужане да изграде морнарицу. Никија моли Атину да пошаље појачање. Генерал Демостен предводи флоту од 100 бродова и 5.000 војника, која долази да помогне, али Сиракуза са савезницима поново побеђује. Демостен је тражио да се повуку у Атину. Никија се после још неуспеха сложио, али помрачење месеца, што протумачише као лош знак, спречило их је да се повуку. Та одгода их је скупо коштала јер су били тешко поражени у поморској бици код Сиракузе. Преостали атински војници тражили су где да се склоне, али сиракушка коњица их убија или поробљава. Од Атинске флоте и људи не остаје ништа. Они који су остали живи претворени су у робове.
[уреди] Копнена опсада Атине
Током рата на Сицилији, по савету Алкибијада Спартанци се учвшћују крај Атине у Декелији, да би спречили Атињанима кориштење земље целу годину. Утврђење у Декелији спречава било какав копнени превоз намирница. Атина је принуђена да добавља намирнице морским путем по далеко већој цени. После пораза Атина се нашла у очајном положају, без новчаних резерви и са све непоузданијим савезницима. Атинска омладина је или страдала у ратовима или заробљена у страној земљи. Назирао се почетак краја Атинске империје.
[уреди] Атина се опоравља
После пропасти Сицилијанске експедиције Атина се нашла у очајном положају са све непоузданијим савезницима. Спарта охрабрује побуну Атинских савезника, тако да се побунило много јонских градова. Сиракужани помажу својом морнарицом на Пелопонезу, а и Персијанци помажу Спарту и новцем и бродовима. Атина се нашла на рубу пропасти.
Ипак успевају да преживе , јер им непријатељи нису били довољно жустри. Коринт и Сиракуза су споро довукли своје бродове, а и други савезници су били доста спори. Персијанци су исто тако били спори у испуњавању обећања у новцу и бродовима. Јонски градови су очекивали жаштиту Спарте, а нису је добили. Изгледа да је Атина преживела највише због недостатка дипломатских вештина код Спартанаца.На почетку рата Атина је одвојила 100 бродова и извесну суму новца као задњу резерву у случају најгорег. Ти бродови су тада ушли у употребу и користили су се до краја рата.
[уреди] Олигархијски преврат у Атини
Врхунац кризе представља олигархијски преврат који на власт доводи тзв. веће од четири стотине и отворен раскол превратника са флотом и војском стационираном у Јонији. Био је могућ мир са Спартом, али Атинска флота базирана на отоку Самосу одбија да призна превратнике. Флота поставља Алкибијада као вођу и наставља рат у име Атине. Алкибијад је био осуђиван као издајица, али још увек је био важан за Атину. Спречио је да атинска флота напада Атину у доба борби за власт. Није дозволио повратак демокрације ратом. Успео је да помогне успостављање демокрације на суптилнији начин. Та флота ратује са Спартом 411. пне. у бици код Симе.
[уреди] Поновна успостава демократије и узлет Атине
Након две године успоставља се поново демократска власт у Атини. Алкибијад уверава Атињане да требају напасти Спартанску флоту. У бици код Кизика 410. пне. спартанска флота је поражена, а Атина поново има велику поморску надмоћ, која омогућава поново јачање финанцијске основе Атинског царства. Захваљујући Алкибијаду, између 410. пне. и 406. пне. Атина побеђује у бици за битком, поново враћајући велике делове Атинског Царства.
[уреди] Лизандар побеђује
Спарта је тада саградила морнарицу да изазове атинску поморску силу и има одличног војсковођу Лисандра. Лисандар побеђује у бици код Нотијума. То је био повод да победи фракција против Алкибијада, у Атини смењују Алкибијада. После поморске битке код Аргинуских острва, Атињани губe 12 бродова и не могу да спасе посаду због лошег времена. Атињани криве највише морнаричке официре и убијају их, а то убија и морал целе атинске морнарице.
Лисандар искориштава помутњу и заузимајући Хелеспонт, спречава опскрбу Атине житом са подручја Црног мора. Под пријетњом глади, Атињани су послали своју задњу морнарицу да се суочи с Лисандром који их је одлучно поразио код Егоспотама (405. пне. ). Уништено је 168 атинских бродова. Само 12 је побегло, неки чак до Кипра.
Губитак властите морнарице запријетио је Атини пропашћу. Суочавајући се са глађу и болестима услед опсаде Атина је затражила мир, а Спарта је то условљавала очекивано тешком погодбом: Атина је изгубила властите зидине, морнарицу и све прекоморске посједе. Уз спартанску помоћ антидемократска странка је завладала у Атини.
[уреди] После рата
Уз спартанску помоћ антидемократска странка тридесет олигарха завладала је у Атини 404. пне.. Демократија је укинута. Демократија је поново успостављена, а олигарси су свргнути 403. пне. .
Спарта је постала доминантана сила у Грчкој. Атина то више није била. Атина се нешто повратила током Коринтског рата. Спарта је доживела пораз од Тебе тек 371. пне. , да би само нешто касније дошло до македонске доминације.