Минхенски масакр
Из пројекта Википедија
Минхенски масакр се догодио на летњим Олимпијским играма 1972. године у Минхену у Немачкој. Тада је 8 палестинских терориста из организације "Црни септембар" ушло у зграду где су били смештени израелски атлетичари и убили двојицу а деветоро држали као таоце за време акције. Сви таоци су убијени током контроверзне акције немачке полиције у покушају да их спасу. Од осам терориста, петорица су убијени током акције спашавања, док су тројица ухапшени и предати Либији мало мање од два месеца после напада.
Овај терористички напад је проузроковао бројне акције израелске обавештајне службе "Мосад", која је и после 20 година спроводила атентате на планере и извршиоце минхенског масакра.
Садржај |
[уреди] Напад
Према извештајима медијских извора, напад је почео у 4:30 сати, 4. септембра 1972. године. Пет чланова терористичке групације "Црни септембар" је у 4:10 прескочило два метра високу ограду која је била постављена око Олимпијског села. Били су обучени у спортске тренерке и носили спортске торбе у којима је био арсенал оружја. Помогли су им амерички спортисти који су се у исто време враћали у село, мислећи да помажу спортским колегама. Након уласка у село, нашли су се са још тројицом и кренули ка згради где је био смештен израелски тим. Терористи су онда уз помоћ украдених кључева ушли у апартмане које су користили израелци.
Буку на вратима је чуо Јосеф Гутфројнд (Yossef Gutfreund), израелски рвачки судија. Када је кренуо да испита шта се дешава, видео је да се врата првог апартмана отварају. Покушао је да спречи упад терориста у апартман тако што је својим телом блокирао улаз. Остале чланове израелског тима је пробудио тако што је викао да побегну из апартмана. Током насталог хаоса, два члана израелског тима су успели да побегну а још петорица спортиста, два доктора при тиму као и шеф израелске делегације Шмуел Лалкин (Shmuel Lalkin) су успели да се сакрију.
Након уласка у апартман, терористи су почели да пребацују све спортисте из једног апартмана у други. Том приликом је Моше Вајнберг (Moshe Weinberg), рвачки тренер, покушао да нападне терористе кухињским ножем али је упуцан и убијен. У исто време је и дизач тегова, Јосеф Романо (Yossef Romano) напао и повредио једног од Палестинаца пре него што је убијен рафалима испаљених из аутоматског оружја. Терористи су остали са 9 таоца: Јосеф Гутфројнд, Дејвид Бергер (David Berger), Марк Славин (Mark Slavin), Јаков Спрингер (Yacov Springer), Зев Фридман (Ze'ev Friedman), Амицур Шапира (Amitzur Shapira), Елиезер Халфин (Eliezer Halfin), Кеат Шор (Kehat Shorr) и Андре Шпицер (Andre Spitzer).
[уреди] Терористи
Терористичку групу су сачињавале особе из избегличких логора у Либану, Сирији и Јордану, а припадници палестинског федајена. Они су били: вођа групе Лутиф Афиф, звани Иса (Luttif Afif "Issa"), Јусуф Назал, звани Тони (Yusuf Nazzal "Tony"), Афиф Ахмед Хамид (Afif Ahmed Hamid), Калид Џавад (Khalid Jawad), Ахмед Чик Та (Ahmed Chic Thaa), Мохамед Сафади (Mohammed Safady), Аднан Ал-Гашеј (Adnan Al-Gashey), и његов роћак Џамал Ал-Гашеј (Jamal Al-Gashey). Афиф, Назал и још један од терориста су радили у Олимпијском селу на разним локацијама где су неколико недеља пратили Израелце и планирали напад. Остали терористи су дошли у Минхен возом и авионом, неколико дана пред почетак напада.
[уреди] Захтеви
Група је захтевала тренутно ослобаћање 234 палестинских затвореника из Израела као и ослобађање два немачка терориста који су били затвореници у Немачкој и њихов безбедан транспорт у Египат. Израелска власт је одмах одговорила и поручила да никаквих преговора неће бити. Немци под вођством канцелара Вилија Бранта (Willy Brandt) и министра унутрашњих послова, Ханс-Дитриха Геншера (Hans-Dietrich Genscher) су одбили понуду Израелске владе да пошаље своје специјалне трупе у Немачку. Уместо тога, Немци су целу операцију обавили са члановима полиције који нису имали специјалан тренинг за такве ситуације. Немцима је цео овај случај био посебан трн у оку, зато што се радило о јеврејским таоцима. У току преговарања, они су неколико пута понудили бескрајну суму новца за пуштање талаца или замену талаца са виско рангираним немачким представницима. Обе понуде су одбијене. Рок за испуњење захтева је прво померен за три сата, а после тога за још пет. Палестинци су претили егзекуцијом свих талаца ако се њихови захтеви не испуне.
Немачки шеф полиције Манфред Шрајбер (Manfred Schreiber) заједно са Ахмедом Тунијем (Ahmed Touni), који је предводио египатски тим, су директно преговарали са терористима када су им поновили понуду немачке владе: бескрајну количину новца. Палестиници су им одговорили да им новац ништа не значи, нити да им њихови животи ишта значе. Немци су после тога послали малу трупу њихове граничне полиције, да би заузели места за могућ противнапад. Прерушени у спортисте са олимпијским тренеркама и наоружани аутоматским пушкама, они су заузели своја места. Они нису били обучени за противтерористичке акције, нити су имали неки конкретан тактички план.
У међувремену су стигле и телевизијске екипе. Из околних станова они су почели све да снимају шта се дешавало у комплексу. Са укљученим телевизорима, терористи су могли да прате све што се дешавало напољу и да гледају полицију како се спрема да нападне. Један терориста је погледао према крову где се крила полиција што је довело до обуставе планираног напада. Полиција се повукла и напустила место.
Преговарачки тим је тражио да директно прича са таоцима да би се уверили да су Израелци још увек живи. Андре Шпицер, који је течно говорио немачки, је доведен до прозора где је водио кратак разговор са Шрајбером и Геншером, док су двојица терориста стајали иза њега и држали га на нишану. После неколико дужих одговора које је Шпицер дао преговарачима, један од терориста га је ударио пиштољем у главу и одвукао од прозора. Након тога је Геншеру и Валтеру Трегеру (Walter Tröger) дозвољено да накратко уђу у апартмане и разговарају са таоцима. Трегер је касније изјавио да су таоци били везани око крвавог тела Јосефа Романа и да су неки од њих очигледно имали повреде проузроковане ударцима терориста. Дејвид Бергер је имао лакшу прострелну рану у једном рамену.
[уреди] Неуспело спасавање
Око 22:10, после захтева терориста да им се омогући транспорт до Каира, са два хеликоптера су пребачени заједно са таоцима до војног аеродрома Фирстенфелдбрук (Fürstenfeldbruck) близу Минхена. Тамо их је чекао један Боинг 727 који је наводно требао да их пребаци у Каиро. Немачке власти су планирале да у авион убаце наоружане полицајце прерушене у пилоте и да нападну терористе који би дошли да извиде ситуацију у авиону а да пет постављених снајпера пуца на преостале отмичаре код хеликоптера. Полицајци у авиону су у задњем тренутку одустали од операције без икаковог договора са централом, а касније су изјавили да нису били довољно спремни да изведу такав напад. Напустили су авион свега неколико секунди пре него што су хеликоптери са отмичарима и таоцима слетели на аеродром.
Немци су били изненађени када су сазнали да има 8 терориста, а не пет као што су претпоставили. Пошто више нису имали агенте у авиону и само пет снајпера, одлучено је да се пуца на терориста када извиде авион и врате се до хеликоптера. Позиције снајпера су биле катастрофалне, један од снајпериста се чак нашао у линији пријатељске ватре. Двојица терориста, Иса и Тони, су ушли у авион и схватили да нешто није у реду. У авиону није било посаде и они су истрчали из авиона и кренули ка хеликоптерима. У том тренутку је дато наређење да се пуца на терористе. Настао је хаос и катастрофа је почела. Пилоти из хеликоптера су почели да беже, свако на другу страну. Један снајпериста је пуцао на Ису и Тонија док су трчали ка хеликоптерима. Први пуцањ је промашио, док је друг погодио Тонија у ногу. Он је пао и остао да лежи на писти. Два отмичара који су стајали испред хеликоптера су одмах убијени а трећи је смртно рањен док је бежао преко писте. Преостала тројица терориста су се сакрили иза хеликоптера где снајпер није могао да их погоди и почели су да пуцају на све лампе на аеродрому. Немачки снајперисти нису имали ноћну опрему и нису имали снајперске нишане на својим пушкама. Настала је пат ситуација, преостала три отмичара нису могли да изађу из заклона, а снајпери нису могли да пуцају на њих. Немци су тада позвали појачање о облику тенкова и блиндираних возила, како би могли да се приближе терористима.
 |
Овај чланак је део Портала о Арапско-израелском конфликту више о Арапско-израелском конфликту |
 |
Овај чланак је део Портала о Тероризму више о Тероризму |
