Маричка битка
Из пројекта Википедија
Маричка битка, се одиграла на реци Марици, 26. септембра 1371. између снага Отоманског царства под вођством Румелијског беглер-бега Лала-Шахина и српских снага које су бројале око 60.000 људи (70.000 по Халкокондилу). Ову војску предводили су српски краљ Вукашин и његов брат деспот Јован Угљеша и обојица су погинули у бици.
Вукашина наслеђује његов син Марко, познатији као Марко Краљевић, али не успева да одржи српске земље и недуго после битке постаје турски вазал.
Ова битка представља почетак Отоманских освајања територија којима је владао српски цар Душан.
Садржај |
[уреди] Маричка битка у делу Стојана Новаковића "Срби и Турци XIV и XV века"
Један од најбољих описа прилика у српским државама пред Маричку битку, као и саме битке дао је чувени српски историчар 19. века Стојан Новаковић у свом делу "Срби и Турци XIV и XV века" које је први пут објављено 1893. год. у издању Чупићеве задужбине. Користећи тада доступне изворе аутор овог дела је учинио покушај да расветли један од најтрагичнијих догађаја у српској историји. Иако је ово дело објављено пре више од једног века оно и даље представља незаобилазно штиво без којег се не може ни замислити било какав озбиљан историјски осврт на догађаје пре, у току и након саме битке.
[уреди] Повод
Најстарији српски извор, "Запис монаха Исаије" као повод за почетак сукоба између Срба и Турака наводи намеру Деспота Угљеше, да заједно са својим братом краљем Вукашином истера Турке из Македоније (тј. Романије или по садашњем Тракије).
Према немачком историчару Цинкајзену, који су позива на турске изворе, рат између Срба и Турака избио је због заузећа града Пловдина. Према њему, заповедник града је успео да избегне краљу српском и да га приволи да покрене војску против Турака.
Ондашњи турски извори пак тврде да је циљ српске војне био да се заузме Дренопоље и да се турске снаге на Балканском полуострву, под командом беглер-бега Лала-Шахина протерају из Румелије (Источно Римско Царство) у Анадолију (Мала Азија).
Савремени историчари сматрају да није постојао конкретан повод за избијање непријатељстава. Према њима, Деспот Угљеша, чија држава се прва налазила на правцу турског напредовања, схватио је опасност коју су представљала турска освајања на Балканском полуострво. Иако су турске територије на Балкану у то време биле незнатне Турци су освојили неколико добро утврђених градова као што је Дренопоље и на тај начин створили мостобран за даља освајања у Европи. Угљеша је у својој мудрости изабрао идеалан тренутак за напад. Султан Мурат се са војском налазио у Малој Азији држећи под опсадом град Бигу док је у Дренопољу био мањи турски гранизон под командом Лала-Шахина.
[уреди] Учесници
Засигурно се зна да су на српској страни поред војске Деспота Углљше учествовале и снаге краља Вукашина. Спорно питање је да ли су и који српски великаши такође учествовали у походу на турке.
Турски извори наводе да су поред деспота, краља и "краљевих неверника" у бици учествовали војводе и властела Босне, Угарске и Влашке. Грчки писац из XV века, Лаоник Халкокондил помиње само Угљешу и Вукашина док се у записима монаха Исаије каже да је Угљеша дигао "све српске и грчке војнике и брата својега Вукашина краља" као и "многе друге велмуже, негде до шестидесет тисушт изабрани војски.
Према Стојану Новаковићу, "српски велмужи" који су се придружили Угљеши и Вукашину највероватније су били Дејановићи и војвода Богдан. Северна српска властела у овом боју није учествовала. Балшићи, који су били у добрим односима са Вукашином највероватније нису учестовали у бици јер су убрзо након пораза српских снага отели Призрен од вукашиновог сина; Алтомановићи такође нису могли да учествују у бици јер су били у рату са Вукашином; Лазар и Бранковићи нису имали интереса да учествују у бици и на тај начин учврсте Вукашинов положај као краља и савладара младом цару Урошу чија се власт, макар и формално, још увек поштовала у њиховим земљама.
На основу расположивих извора може се закључити да су српску војску дале српске земље око Шар-планине, као и све јужне српске земље око Вардара и Струме, заједно са грчким крајевима јужне Македоније (међу Вардаром и Струмом), Драме, Мосинопоља и Волера.
Турске снаге којима је заповедао Румелијски беглер-бег Лала-Шахин биле су четири пута слабије од српских и углавном су се сводиле на посаду утврђеног града Дренопоља. Халкокондила чак наводи да су снаге са којима је Лала-Шахин напао српску војску бројале једва 800 људи.
[уреди] Најчешће забуне у вези са учесницима боја на Марици
На основу извора које смо навели може се закључити да је у Маричкој бици учестовала хришћанска коалиција састављена од Срба, Угара, Босанаца и Влаха. Такође, на енглеској википедији се наводи да је у бици са српске стране учестовала коалиција састављена од Срба, Бугара, Грка и Македонаца.
У првом примеру коришћени су углавном турски извори. Стога није чудно што се у њима наводи да су се на српској страни налазили великаши и из Угарске, Босне и Влашке. На овај начин турски историчари су желели да увеличају значај победе која је представљала тријумф Ислама над Хришћанством оличеним у представницима свих већих хришћанских држава на Балкану.
У другом примеру погрешно је наведено да су Грчке и Македонске снаге такође учестовале у овој бици. Међутим, у питању су снаге Угљеше и Вукашина и других српских великаша чија се државна територија протезала и на грчке земље (укључујући и Македонију као део Грчке). Прави Грци, тј. тадашња Византијска држава ни на који начин није помогла Угљешу и Вукашина већ је искористила српски пораз да прошири своју територију
Што се Бугара тиче, они се не спомињу ни у једном од историјских извора које је користио Стојан Новаковић.
Оно што се са сигурношћу може тврдити јесте да су у Маричкој бици учестовале српске снаге састављене од војске Угљеше и Вукашина и неких српских великаша. Уколико су у бици учестовале и снаге неке од претходно наведених држава, онда су оне биле толико занемарљиве да тадашњи историјски извори нису сматрали за потребно да их посебно наведу.
