Срби сви и свуда

Из пројекта Википедија

Срби сви и свуда је назив студије др Вука Стефановића Караџића из XIX вијека, у којој је он изнио тада позната знања о поријеклу Срба, земљама у којима Срби живе, вјероисповијестима које су код Срба присутне, као и о српском језику. Вук је студију Срби сви и свуда писао још 1836. године, да буде објављена у његовој Црној Гори и Боци Которској, али ју је објавио тек 1849. у Бечу, као дио књиге Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона (Ово је писано још 1836. године да се штампа пред Црном Гором и Боком Которском, као што ће се видјети на много мјеста, па кад се досад онако не наштампа, ево га сад само овако.).

др Вук Стефановић Караџић

Вуков спис Срби сви и свуда често је касније политички оспораван и оцјењиван као пристрасан и изразито националистички. Ипак, на основу овог списа многи каснији лингвисти и етнолози сматрали су да Срби и Хрвати говоре једним језиком, често називаним српскохрватски, док су неки македонски језик сматрали јужним српским дијалектом. Многи данашњи Црногорци и Македонци сматрали су се Србима, а данашњи Бошњаци Србима муслиманима или Хрватима муслиманима, док је дио њих био и неопредјељен.

Вук на основу језика одређује националну припадност и тако сматра да су Срби сви који говоре српским језиком, а српским језиком он назива све штокавске говоре, што су неки његови савременици, али и насљедници, а посебно хрватски филолози, оцјењивали као пристрасност и национализам. Међутим, то није било само Вуково мишљење, већ став и многих других тадашњих стручњака попут Јернеја Копитара, Павла Шафарика и других. Они су сматрали да је читаво штокавско наријечје српски језик, чакавско наријечје прави хрватски, а кајкавско наријечје дио словеначког језика.

У Вуковој студији, између осталог, наводи се да Срби живе у Далмацији, Србији, Војводини, Црној Гори, Босни, Херцеговини, Лици, Славонији, Македонији, Барањи, Дубровнику и Космету. Такође се каже да Срба има и у Истри и Трсту.

Вук даље наводи да Срба има православаца, муслимана и римокатолика, и притом напомиње да само Срби „грчког закона“ (православне вјероисповијести) себе зову Србима или „Србљима“, а остали овога имена неће да приме. Он каже да Срби муслимани себе сматрају правим Турцима, иако ни од стотине један не зна турски, а Срби католици себе зову разним именима (Буњевци, Шокци, Крашовани), каквим туђим именима (Хрвати, Угри), именима неких древних народа (Илири, Латини) или се зову по мјестима гдје живе (Босанци, Славонци, Далматинци, Дубровчани).

О Македонцима Вук каже како су му двојица из Дибре на Цетињу говорила да у Македонији има доста људи који говоре српски онако како су га и они говорили, између српског и бугарског, али опет ближе српском него бугарском. Такође су му рекли и да у Македонији има и много других српских села. У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (Југославији) сматрало се да је језик Македонаца дијалекат српског. Данас се словенско становништво Македоније сматра посебним народом, Македонцима, и њихов језик се такође сматра посебним, македонским језиком. У Бугарској се сматра да су Македонци етничка група Бугара и да је њихов језик дијалекат бугарског.

О самом називу Срби Вук каже да он не потиче од назива државе Србија, како би неки помислили, већ назив Србија потиче од назива народа Срби, јер Срби не живе само у Србији. Он се такође позива на велике слависте свога времена Добровског и Павла Шафарика, када каже да је назив Срби чак старији од назива Словени и да су се некад сви Словени звали Србима.

Већина Срба муслимана данас се сматра посебним народом, тзв. Бошњацима, а Срби католици данас се сматрају делом хрватског народа. Током XIX и XX вијека сматрало се да Хрвати и Срби (све три вјере) говоре истим језиком, који је најчешће називан српскохрватским, али и хрватскосрпским, нашким, народним, српским или хрватским и хрватским или српским језиком. Крајем XX вијека, слиједећи политички развој догађаја, почело се говорити о посебним српском (језик православних Срба) и хрватском језику (језик Хрвата). Касније је уведен и појам бошњачки језик, као језик Бошњака (Срба муслимана).

Након Другог свјетског рата, појам Црногорци, који је до тада означавао регионалну одредницу, као становништво Црне Горе, почео је означавати посебан јужнословенски народ. Зато се почетком XXI вијека, такође политички, појавио и термин црногорски језик, и он одвојен од српскохрватског.

[уреди] Земље у којима живе Срби

Заиста се зна да Срби сад живе у данашњој Србији (између Дрине и Тимока, између Дунава и Старе планине), у Метохији (од Косова преко Старе планине, гдје је Душанова столица Призрен, Српска патријаршија Пећ, и манастир Дечани), у Босни, у Херцеговини, у Зети, у Црној гори, у Банату, у Бачкој, у Сријему, у десном подунављу од више Осијека до Сентандреје, у Славонији, у Хрватској (и у Турској и Аустријској крајини), у Далмацији, и у свему Адријатичком приморју готово од Трста до Бојане. Зато у почетку рекох заиста се зна, јер се управо још не зна докле Срба има у Арнаутској и у Маћедонији. Ја сам се на Цетињу (у Црној гори) разговарао с двојицом људи из Дибре, који су ми казивали да онамо има много „Српскијех“ села, по којима се говори Српски онако као и они што су говорили, тј. између Српскога и Бугарскога, али опет ближе к Српскоме него к правоме Бугарскоме.

[уреди] Број Срба и вјероисповијести

Вук је побројао око пет милиона Срба. Он наводи да Срба има православаца, муслимана и римокатолика, и притом напомиње да само Срби „грчког закона“ (православне вјероисповијести) себе зову Србима или „Србљима“, а остали овога имена неће да приме:

У поменутијем овдје мјестима биће најмање око пет милиона душа народа, који говоре једнијем језиком, али се по закону (религији) дијеле на троје: може се од прилике узети да их око три милиона има закона Грчкога, и то: један милион у цијелој Србији (с Метохијом), један милион у Аустријскијем државама (у Банату, у Бачкој, у Сријему, у десном подунављу, у Славонији, Хрватској, Далмацији и Боци), а један милион у Босни, Херцеговини, Зети и Црној гори; од остала два милиона може бити да би се могло узети да су двије трећине закона Турскога (у Босни, Херцеговини и нахији Барској). Само прва три милиона зову се Срби или Србљи, а остали овога имена неће да приме, него они закона Турскога мисле да су прави Турци, и тако се зову, премда ни од стотине један не зна турски; а они закона Римскога сами себе или зову по мјестима у којима живе н. п. Славонци, Босанци (или Бошњаци), Далматинци, Дубровчани и тд., или, као што особито чине књижевници, старинскијем или Бог зна чији именом, Илири или Илирци; они пак први зову их у Бачкој Буњевцима, у Сријему, у Славонији и у Хрватској Шокцима, а око Дубровника и по Боци Латинима... А у пријатељском разговору они закона Грчкога зову ове закона Римскога Кршћанима, а они њих Хришћанима. Кад човјек помисли, н. п. да Маџара има и Римскога и Калвинскога закона, па се сви зову Маџари; или: да Нијемаца има и Римскога и Луторанскога и Калвинскога закона, па се опет сви зову Нијемци, мора се чудити како се барем ови Срби закона Римскога неће Срби да зову. Арнаути су у овој ствари за нас још ближи и приличнији примјер него и Маџари и Нијемци; њих (Арнаута) има и Римскога (а може бити гдјешто и Грчкога) закона, па се сви зову Арнаути, и да речемо да се између себе мало мрзе, али према другијем народима живе као и браћа, као да су сви једнога закона, и један би од њих Турскога закона убио десет правијех Турака за једнога Арнаутина макар кога Хришћанског закона, као што би и Арнаутин Римскога закона убио десет Талијанаца за једнога Арнаутина Турскога закона.
Ја ћу огледати еда би ли се могли наћи узроци, за што је код нас мимо остале народе (а особито мимо Арнауте) могла у овоме догађају постати овака мрзост, да народ и на име своје омрзне.

[уреди] Национална припадност Македонаца

Ја сам се на Цетињу (у Црној гори) разговарао с двојицом људи из Дибре, који су ми казивали да онамо има много „Српскијех“ села, по којима се говори Српски онако као и они што су говорили, тј. између Српскога и Бугарскога, али опет ближе к Српскоме него к правоме Бугарскоме.

[уреди] Језик Срба

Током XIX и XX вијека сматрало се да Хрвати и Срби (све три вјере) говоре истим језиком, који је најчешће називан српскохрватским, али и хрватскосрпским, нашким, народним, српским или хрватским и хрватским или српским језиком. Већина Срба муслимана данас се сматра посебним народом, тзв. Бошњацима, а Срби католици данас се сматрају делом хрватског народа. Крајем XX вијека, слиједећи политички развој догађаја, почело се говорити о посебним српском (језик православних Срба) и хрватском језику (језик Хрвата). Касније је уведен и појам бошњачки језик, као језик Бошњака (Срба муслимана). Након Другог свјетског рата, појам Црногорци, који је до тада означавао регионалну одредницу, као становништво Црне Горе, почео је означавати посебан јужнословенски народ. Зато се почетком XXI вијека, такође политички, појавио и термин црногорски језик, и он одвојен од српскохрватског. Вук је данашњи македонски језик сматрао српским дијалектом, а то је био и званични став Краљевине СХС (Југославије). У Бугарској је, пак, званични став да је македонски дијалекат бугарског језика.

У свом спису Срби сви и свуда Вук је Србима назвао све који говоре штокавским наријечјем, што је и било његово лично мишљење. Вук је, као и његов сарадник Јернеј Копитар, штокавско наријечје сматрао српским језиком, чакавско наријечје хрватским, а кајкавско словеначким језиком. Неки његови савременици, а посебно његове хрватске колеге, су у томе често видјели национализам. На писање уредника загребачког листа „Позор“ Јосипа Мишкатовића 4. марта 1861. године о Вуковом чланку Срби сви и свуда, Вук је одговорио:

ОЧИТОВАЊЕ

У 51. броју Вашијех новина од 4. о. м. видио сам да је Г. Ј. Мишкатовић криво разумио моје ријечи у "Ковчежићу" – "Срби сви и свуда". Он мисли, да сам ја тијем ријечима хтио казати, да су свуда све сами Срби; а то није истина. Оне су ријечи (Срби сви и свуда) надпис над чланком, и ја сам њима хтио показати, да ће у овоме бити говор о Србима свима, макар гдје становали, као што би се њемачки казало: „Von den Serben uberhaupt“.

А и саме моје ријечи у ономе чланку јавно доказују, да Г. Ј. Мишкатовић криво разумије и неправо тумачи поменути надпис мојега чланка, јер сам ја казао, да су Срби само они који говоре српскијем језиком без разлике вјерозакона и мјеста становања, а за Чакавце и Кекавце нијесам казао да су Срби.

Молим Вас Господине! да бисте ово неколико мојијех ријечи наштампали у Вашем „Позору“.

[уреди] Назив Срби

О самом називу Срби Вук каже да он не потиче од назива државе Србија, како би неки помислили, већ назив Србија потиче од назива народа Срби, јер Срби не живе само у Србији. Он се такође позива на велике слависте свога времена Добровског и Шафарика, када каже да је назив Срби чак старији од назива Словени и да су се некад сви Словени звали Србима:

Ко посла овога не разумије, могао би рећи да је и име Срби од данашње Србије, као нпр. Славонац од Славоније, Херцеговац од Херцеговине, Црногорац од Црне Горе итд.; али који штогод од славенске историје управо познаје онај мора знати да су Срби с тијем именом у наше земље дошли, и земља се од њих тако прозвала. Гдје је данашње Србије јужни крај (Косово и Метохија) ондје је старе била сриједа, а крајеви су јој допирали од Дунава до Архипелага, и од Адријатичкога мора до у Маћедонију. И ја мислим да је ово име Србија постало у новија времена, пошто је српско царство пропало; јер не знам би ли се гдје могло наћи да се који од нашијех краљева или царева звао краљ или цар од Србије, него Србљем. Добровски и Шафарик доказали су да су се Срби негда звали сви славенски народи, и да је име Срби старије него и Славени или Словени.