Симо Шолаја

Из пројекта Википедија

Симо Шолаја (Пљеви код Шипова 1905. – Купрес 1942.) је био југословенски партизан, који је проглашен за народног хероја.

Рођен је 1905. године у селу Пљеви код Шипова, данашња Босна и Херцеговина, у сиромашној сељачкој породици. До рата је радио као шумарски радник и надничар, у Босни, Црној Гори и Србији.

Чим је почео усташки терор у околини Шипова, Симо се са неколико својих пријатеља и суседа склонио се у оближњу шуму и ту почео да скупља људе и оружје за предстојећу борбу. Најзад је стигла вест у његово село да су комунисти у Дрвару дигли устанак. Одмах је с неколико својих другова усред дана напао и разоружао жандаре на железничкој станици Равни До, код Пљевских подова.

У суседном селу Јању, комунисти су раније извршили припреме за почетак устанка. Шолаја успоставља везу с њима и заједно воде борбе око Шипова, Језера и Мркоњић-Града, које ослобађају у току августа 1941. године и почињу припреме за напад на Јајце. У свим овим акцијама, Шолаја је био међу првима. Јуришајући на усташе у Језеру, 28. августа, упао је међу њих, али се бомбама и уз помоћ пристиглих другова спасио.

После тродневне велике офанзиве Вермахта, усташа и домобрана на слободну територију Јања и Пљеве, почетком септембра 1941. године, Шолаја се под борбом повукао на Козила, јужно од свог села, а устанички фронт се распао. Тада је Шолаја са својом некомплетном четом дочекао и разбио чету усташа, гонећи их према селу Мујиџићима. Њему су се тада придружили расути борци, сељаци, жене, па и деца. Тако је формиран фронт устаника и народа, који је у налету протерао непријатеља из Пљеве, Јања и из Шипова. Шолаја се дочепао и два топа. Ова велика победа, чији је иницијатор био Шолаја, дала је нов полет устанку у овом и у околним крајевима. Шолаја је постао веома популаран код бораца и народа.

Средином септембра 1941. године, Италијани су с једним батаљоном кренули од Мркоњић-Града за Шипово. Четнички комадант Урош Дреновић пропушта их без борбе. Шолаја их дочекује код села Сокоца с једним водом и, после вишесатне неравноправне борбе, присиљава их да се повуку.

Средином октобра 1941. године, приликом формирања 3. крајишког партизанског одреда, у његовом саставу је батаљон „Искра", под Шолајином командом.

Италијани су посебно поштовали Шолају после пораза код Сокоца и у Растичеву, код Купреса, 3. децембра 1941. године. Пошто су у септембру склопили пакт са Дреновићем, покушавали су на разне начине да то ураде и са Шолајом. Почетком 1942. године, послали су свог сaрадника Шолаји, с већом сумом новца да покуша да га подмити. Када је Шолаја чуо о чему је реч, извадио је пиштољ и убио издајника, говорећи: „То им је мој одговор!"

Под његовом командом, батаљон „Искра" је у борби између 31. децембра 1941. и 1. јануара 1942. године уништио утврђења у Мајдану, између Јајца и Мркоњић-Града, а 14. фебруара разбио батаљон домобрана на Вођеном Поду и Превилима, који је пратио комору из Јајца за Мркоњић-Град. Најзад је донијета одлука да се 25. фебруара изврши напад на Мркоњић-Град. Под притиском бораца, и Дреновић је обећао да ће град напасти с јужне и западне стране. У одређено време Шолаја је са својим борцима продро у центар града и ту уништио жандармеријску станицу, спалио италијанску моторизацију и уништио неколико утврђења. Међутим, Дреновић није кренуо у напад, па се Шолаја са својим борцима морао, у тешким условима, пробијати из града.

Када је, у мају 1942. уследила четничка акција, Шолају су четници на превару ухватили и повели у Мркоњић-Град Италијанима. Партизани његовог батаљона без борбе су га ослободили.

Када су се, крајем јула и почетком августа 1942. године, развиле борбе између усташа, утврђених у Купресу, и пролетерских и ударних бригада и јединица 3. крајишког партизанског одреда, и Шолаја је са својим батаљоном похитао у помоћ. У ноћи између 13. и 14. августа, Симо је погинуо јуришајући на усташке бункере. Одлуком ЦК КПЈ, посмртно је примљен у КПЈ.

Народним херојем проглашен је августа 1942. године.