Римска књижевност

Стога је вредност римске књижевности двострука. У њој се не огледа само развитак римског друштва, него нам је она сачувала и нека дела грчке књижевности, у преводима и прерадама. У многим књижевним родовима Римљани су достигли своје грчке учитеље, а у сатири их чак и надмашили. Треба истаћи да је већина латинских писаца родом изван Рима, штавише један од оснивача римске књижевности, Квинт Еније, припада илирским досељеницима са Балкана.

У римској књижевности имамо тако Грка Ливија Андроника, Африканца Теренција, Гале Цецилија и Корнелија, Публилија из Сирије, Сенеку из Шпаније, и друге. Римска књижевност може се разделити у три епохе:

I Прекласично доба: од почетака до 80. године пне.
II Класично доба: од 80 год. пне. до 120. год. не.
III Посткласично доба: од 120. год. не. до почетка VI века.

Мада је латински и данас службени језик ватиканске државе и њене интернационале, римска књижевност, као претставник хеленистичко-римске културе, престаје коначном победом хришћанства и досељењем нових народа на Средоземље (Словена, Арапа, Германа).

Заједничка црта, која обележава све три епохе римске књижевности, није толико отпор римске реакције против више грчке културе и њених напредних идеја, него пре свега борба између плебејаца и патриција, затим између робова и господара — борба за бољи живот.

Књижевни латински језик, којим су се служили разнородни писци, стварали су римске судије и војсковође. У праву Римљани су бесумње пружили највише доказа своје оригиналности, па стога код римских правника налазимо чисти извор класичне латинштине.

Римска књижевност почиње, према томе, Законом на дванаест плоча, а завршава Јустинијановим Corpus iuris civilis Romani, обухватајући тако период од близу хиљаду година (од средине V века ст. е. до средине VI века н. е.). Овај законик је најстарији споменик римске књижевности и главни школски уџбеник старог Рима за неколико векова. И он показује трагове грчког утицаја. Јусиинијанов Corpus објављен је у Новоме Риму, кад су свежа словенска племена већ заузела велики део Балканског полуострва и кад су се на обалама Средоземља почеле образовати нове државе. То је био крај Римске Империје и робовласничке културе, јер је тих година затворена у Атини Платонова Академија, видан доказ пуне победе хришћанства.

Већ најстарије дело римске књижевности, Закон дванаест таблица, резултат је борбе народних маса против патриција: народ је коначно приморао господу да се напишу и објаве прописи обичајног права, по којем су патрицији судили плебејцима. Али требало је затим више од подруг века да чувени Апије Клаудије (око 300 г. пне.) пређе на страну народа и учини да се објави први римски календар, из којег је народ сазнао дане када раде патрициски судови. Борба против патриција трајала је даље преко 200 година, док диктатор Суланије, користећи Маријеву реформу о увођењу професионалне војске, око 80. год, обезбедио искључиву власт Сената, обеснажио народ и његове трибуне, извршио покољ демократских бораца и вођа и савладао у устанак Грчкој, припремајући разбијањем републиканског државног апарата, пут принципату и монархији. После Сулине диктатуре и у гушења Спартакове буне нема више римске "Републике".

Другу епоху обележавају имена Цицерона и Цезара, Лукреција и Катула, Августа и Мецене, Вергилија и Хорација, Сенеке и Тацита. Док Лукреције разбија верске окове и слави Епикура и његово материјалистичко учење као спаситеља човечанства, Вергилије слави римски империјализам и "Августов мир", а Сенека проповеда братство и јединство свих људи и свих народа. Ипак, у овој епоси владари бар привидно деле власт са сенатом и патрицијима, ослањајући се на војску и чиновнике. Овој епоси припадају најважнија дела римске књижевности у стиху и прози, па се стога зове 'К л а с и ч н о м е п о х о м'.

Трећу, покласичну епоху, почиње филхелен самодржац Хадријан, који потискује сенат, погодујући колонату на штету робовласничких латифундија, и отвара широм врата културнијем Истоку, где се све чешће јављају знаци отпора против Римске Империје. У тој епоси хришћанство чини претходницу поробљених маса у борби против Рима. Оно покреће робове, нарочито у источном делу Царства. Али и овог пута, као под Сулом, борба се завршава поразом напредних снага: хришћанство седа на царски престо, а народне масе траже нове, поузданије спаситеље. Почиње средњи век и неограничена власт хришћанске цркве, нарочито на романско-германском западу где је она главни претставник феудализма. Балкански Словени први су у тадашњој Европи који, рушећи повлашћени положај грчког и латинског језика, органа хришћанства, стварају свој књижевни језик и на тај начин постају весници нове демократије. Латински Рим одупире се још и данас увођењу словенског народног језика у католичку цркву. Та борба траје преко хиљаду година.

[уреди] Прекласично добар Римске књижевности

(Од почетака до 80 год. пне.)

Речено је већ да су римски песници пореклом претежно изван Рима. Друга је чудна појава да латински језик нема свога назива за позив песника: реч ‘p o e t a’ је узета из грчког језика, са југа Италије, а ‘v a t e s’ из келтског, са севера.

У томе смислу треба разумети и Квинтилијанове речи (Instit. or. XII 10, 33): tanto est sermo Graecus Latino iucundior, ut nostri poetae, quotiens dulce carmen esse voluerunt, illorum id nominibus exornent. Ипак се не може рећи да римски земљорадник није знао за песму. Имамо остатака разних басми и верских песмица, званих c a r m i n a. Али у најстаријој верској песми, званој carmen fratrum arvalium, опажамо грчки утицај, који се још више јавља у најстаријој римској прози у Законику на 12 плоча, из средине V века ст. е. Стога се римска књижевност не може правилно разумети нити оценити без везе са грчком књижевношћу.

Већ у прекласичној и класичној епоси образују се у књижевности две основне струје римског друштва: националистичка и филхеленска. Крај прекласичне и почетак класичне епохе, обележен тешким унутрашњим борбама, чини прелаз од републике ка принципату (Сула, Цезар, Август), а крај класичне епохе чини прелаз од принципата ка монархији (Домицијан и Трајан).

Ливије Андроник (Livius Andronicus, око 240 год.)
Гнеј Невије (Gnaeus Naevius, умро око 200 год).
Квинт Еније (Quintus Ennius, 240—170)
Плаут (Titus Maccius Plautus, 254—184)
Теренције (Publius Terentius Afer, 190-159)
Цецилије (Caecilius Statius, oko 220—168)
Теренције
Марко Пакувије (Marcus Pacuvius, 220—130)
Катон (Marcus Porcius Cato Maior, 234—149)
Гај Семпроније Грах (Gaius Sempronius Gracchus. 154—121)
Акције (Lucius Accius, oko 170—90)
Луцилије (Gaius Lucilius, 180—102)
Auctor ad Herennium
Вaron (Marcus Terentius Varro Reatinus, 116—27)
Лаберије (Decimus Laberius, 106-43)
Публије (Publilius Syrus)

[уреди] Класично доба

Од Суле до Трајана (Од 80 год. пне. до 120 год. не.)

Сасвим је разумљиво што на почетку и на крају класичне епохе стоје одлични прозаичан: аристократа Цезар и скоројевић (хомо новус) Цицерон, па Шпанац Сенека и аристократа Тацит, код којих преовлађује политички интерес. Али код писаца Августова времена тај се политички интерес потпуно повукао пред ауторитетом Августове рестаурације и националистичке реакције, у којој паx Романа изазива код писаца регресивну љубав према римској самосвојности и римској старини.

Време од Сулине диктатуре до Августове смрти зову златним веком римске књижевности, стога што формално најлепша дела потичу из тог времена. Дели се на два доба: Цицероново (80—31) и Августово (31 пне. до 14 не.).

Цицероново доба чини 50 година прелаза између републике и принципата када су се разбуктале последње политичке борбе и грађански ратови између племства и народа односно њихових вођа који су хтели да приграбе сву власт у држави. Римски империјализам одузео је слободу не само покореним варварима и римљанима. Република је мирно живела последње дане и обе странке, аристрократска као и »демеократска«, бориле су се на живот и смрт. Из тих крвавих борби чије су жртве међу осталим, били Цезар и Цицерон, изашао је као коначни победилац Октавијан који је (27 год. ст. е.) прозван Аugustus.

Борило се не само мачем и огњем него и живом и писаном речи. Стога је Цицероново доба дало најбоље прозаике: Цезара, Цицерона и Салустија, великог песника-философа Лукреција и највећег лиричара Катула.

Рим се све више пунио Грчићима (Graeculi) који су као кућни учитељи или као секретари све више јачали утицај грчке културе и књижевности. Богатији Римљани путују на Исток (у Атину, на Род, у Малу Азију). Из покорених градова преносе се целе библиотеке, те тако у Риму постају приватне и јавне књижнице, у којима су грчка дела чинила главнину. Грчком утицају био је подједнако приступачан вод нобилитета, крволочни Сула, као и Јулије Цезар, предводник »народњака«. Стога и песници и прозаици стоје под јаким утицајем грчких узора.

Говорничку трибину на форуму и у сенату, на којој се у доба републике развијало беседништво, замениле су дворане моћног принципа и богатих достојанственика. Ту су се сада читала пред одабраном публиком књижевна дела, већином песме. Последице Августове реакције и »Августова мира«, који је претсказао и опевао Вергилије у својој чувеној четвртој еклози, знатно су измениле књижевни живот у царском Риму. Буре и борбе последњег републиканског века оставиле су дубок траг не само у прози Цицероновој и Салустијевој него и у Луцилијевој сатири, Лукрецијеву епу и Катуловој лирици. Али у Августово доба и песници описују благодети спољњег и унутарњег мира. У вези са тим опева се тихи сеоски живот и давна прошлост, у којој је римски земљорадник уживао у примитивној једноставности. Тако је Августово доба, својом рестаурацијом и враћањем на старо, нека врста римске националне романтике, док је књижевност Цицеронова и Лукрецијева доба реална слика класне борбе римског друштва.

У Риму се стварају књижевни кружоци, меду којима су, осим оног око Августа, најважнији они око Мецене, Месале Корвина и Азинија Полиона. У тишини и без свакодневних брига писци Августова времена предају се потпуно и искључиво књижевном раду, па стварају дела обележена формалним савршенством и класичном уравнотеженошћу. Стога песници Августовог времена као Вергилије, Хорације, Проперције, Тибул и Овидије, у својим делима често понављају мотиве о тихој срећи и блаженству повученог човека на селу и у граду. Поред њих историчар Ливије износи светле примере из римске прошлости који треба да оживе старе врлине.

После смрти принципа Августа, који је вешто руковао и народним масама и амбициозним сенаторима, Заоштравају се све јаче супротности између владара и сената. Августов заменик Тиберије, образован и својеглав старац, сузбија сенат и брине се за масе и за провинције. Он је допуштао у јавности писане шале и нападе на своју личност, говорећи да у слободној држави мисао и језик морају бити слободни (in civitate libera linguam meniemque liberam esse debere). После чудног филолога Гаја Клаудија и многоструког виртуоза Нерона, васпитаника популарног моралисте и одличног стилисте Сенеке, владају римском царевином строги флавијевци: Веспазијан и Домицијан, који спутавају књижевни рад, па чак и протерују неке писце и философе из Рима. Тек предузимљиви Трајан, први провинцијалац на римском престолу и његов посинак Хадријан завршавају дуготрајну борбу између владара и сената у корист апсолутне монархије. Тако је Тацит последњи претставник класичног аристократског Рима. Његови Анали су свакако најлепши споменик латинске прозе, проткане трагичном поезијом. После њега друштвено-политички правац у римској књижевности преузимају борбени хришћански писци, кратковеки весници боље будућности.

Мaрко Тулије Цицерон (Marcus Tullius Cicero, 106—43)
Гај Јулије Цезар (Gaius Julius Caesar, 100—44)
Тит Лукреције Кар (Titus Lucretius Carus, 98—55)
Гај Валерије Катул (Gaius Valerius Catullus, 87—54)
Корнелије Непот (Cornеlius Nepos, 100—25)
Гај Салустије Крисп (Gaius Sallustius Crispus, 86—35)
Публије Вергилије Марон (Publius Vergilius Maro, 70—19)
Квинт Хорације Флак (Quintus Horatius Flaccus, 65—8 st. e.)
Гај Јулије Цезар Октавијан Август (Gaius Iulius Caesar Octavianus Augustus, 63 st. e. — 14 n. e.).
Тит Ливије (Titus Livius) (60 st.e. — 16 n. e.).
Албије Тибул (Albius Tibullus, 54—19 god. st. e.)
Сулпиција песникиња
Секст Проперције (Sextus Propertius, 50—15 ст.е.)
Овидије (P. Ovidius Naso, 43 г. ст. ере — 17 н. е.)
Витрувије Полион (Vitruvius Pollio)
Јулије Федар (Iulius Phaedrus, око 20 год. н. е.)
Велеј Патеркул (Velleius Paterculus, почетак првог века н. е.)
Манилије (Marcus Manilius, oko 30 н. е.)
Помпеј Трог (Pompeius Trogus)
Валерије Максим (Valerius Maximus, из средине првог века)
Аул Корнелије Целз (A. Cornelius Celsus, око 30 год. н. е.)
Колумела (Lucius Iunius Moderatus Columella, I в. н. е.)
Курције Руф (Quintus Curtius Rufus, око 50 н. е.)
Помпоније Мела (Pomponius Mela, око 50 год. н. е.)
Персије Флак (A. Persius Flaccus, 34—62 н.е.)
Марко Анеј Лукан (M. Annaeus Lucanus, 39—65 н. е.)
Гај Плиније Старији (Gaius Plinius Secundus, 23—79 год. н. е.)
Јулије Фронтин (Sextus Iulius Frontinus 30—103 н.е.)
Луције Анеј Сенека (L. Annaeus Seneca, 14 ст. е. — 65 н. е.)
Петроније (Gaius Petronius Arbiter)
Квинтилијан (Marcus Fabius Quintilianus, 35—95 г. н. е.)
Марцијал (Marcus Valerius Martialis, 40—102 год. н. е.)
Стације (P. Papinius Statius, oko 40—96 год. н. е.)
Публије Корнелије Тацит (Publius Cornelius Tacitus, 55—120 год. н.е)
Гај Плиније Млађи (Gaius Plinius Secundus, 62—113 год. н. е.)
Јувенал (Decimus Iunius Iuvenalis, 60—140 год. н. е.)

[уреди] Покласично доба

Од Хадријана до Јустинијана

(Од 120 год. не. до средине VI века не.)

Последњу епоху римске историје и римске књижевности обележавају ове чињенице: све чешће буне потлачених маса и јачање колоната на рачун латифундија, утврђење апсолутне монархије, Хадријанов филхеленизам и победоносно надирање хришћанства. За књижевност је најважнија друга чињеница: филхеленизам Хадријана, оснивача апсолутне монархије, значи уствари победу грчког Истока над римским Западом. Грчки језик постаје равноправан са латинским и многи писци већ на почетку ове епохе, као Светоније и Апулеј, пишу и грчки и латински. Ова културна капитулација Рима под Хадријаном доводи доцније и до политичке капитулације. Константин Велики спроводи у дело стари план Јулија Цезара о оснивању Новог Рима на обалама евразиског мореуза, као престонице хеленистичке теократске и војничко-чиновничке монархије. Дејство хришћанства примећује се поступно током ове епохе: морало је проћи 400 година од Хадријана до Јулијана, кад је затворена у Атини Платонова Академија, последња паганска школа.

Регресивност ове епохе и пад римског књижевног генија показује њен архаизам на тај начин што се писци овог времена враћају главним претставницима прекласићне епохе: Енију, Плауту и старом Катону. Архаизам и филхеленизам чине да Цицерон и Вергилије престају бити интересантни, а да и не говоримо о Катулу и Хорацију. Сада су у моди школске импровизације о безначајним темама, а песници се такмиче јавно у реторичкој патетици, са њеним краткотрајним праскавим ефектима. Тим такмичењима претседава сам император, који као и његови књижевници нема разумевања за стварности савременог живота. Књижевност тако губи везу са стварношћу, а добар латински језик сада негују претежно филолози и антиквари, правници и други стручњаци. Хадријанов секретар Светоније, пишући своје царске биографије, мисли да се такмичи са Тацитовим царским трагедијама на тај начин што пред нас износи цареве као интересантне појединце, са свим детаљима приватног живота. Тек доцније Амијан Марцелин наставља Тацитов рад и непосредно приказује Јулијана Апостату. Хришћанска књижевност подиже језик широких маса на књижевни ниво и тако припрема пут стварнијем књижевном раду. У поезији се класични ритам квантитета замењује ритмом нагласка.