Пол Сабатје (хемичар)
Из пројекта Википедија
Пол Сабатје (5. новембар 1854. -14. август 1941. ) је био француски хемичар рођен у Каркасону. Добио је Нобелову награду за хемију 1912 за рад на хидрогенизацији органских једињења у присуству малих честица метала као катализаторима.
Дипломирао је на Политехници у Тулузу 1877 . Годину дана је предавао на локалној школи, а затим 1878. постаје Бертелоов асистент на Колеж де Франс. Докторирао је 1880. Предавао је физику у Бордоу до 1882., а затим је наставио у Тулузу. У Тулузу почиње да предаје и хемију 1883. Професор хемије на универзитету у Тулузу постао је 1884. Декан факултета природних наука постао је 1905. Био је толико веран Тулузу да је одбијао многе атрактивне понуде, као што је била да наследи Анри Моасана 1908. на Сорбони. Најранија истраживања су била на пољу термодинамике и термохемије сумпора и металних сулфата, на чему је радио и докторат. У Тулузу је наставио са са физикално-хемијским истраживањима сулфида, хлорида и бакрених једињења. Радио је на партиционим коефицијентима и спектрима апсорбције. Осим тога истраживао је оксиде азотне киселине и њихове соли.
Започео је са проучавањима феномена катализатора и уочио је аномалије и недостатке Фарадејеве физикалне теорије. Због тога је створио своју хемијску теорију о нестабилним међупроизводима. Стрпљивим радом открио је да се кориштењем метала као катализатора може постићи убрзање хидрогенизације одређених органских једињења. Тако је 1897. открио да се увођењем трагова никла као катализатора постиже убрзање адиције водоника на молекуле угљеникових једињења. Његов рад постаје основа за индустрију маргарина и за хидрогенизацију уља и за индустрију синтетизовања метанола. Показао је селективност каталитичке реакције.
Написао је познату књигу "Катализа у органској хемији" 1913. За свој рад на хидрогенизацији органских једињења у присуству малих честица метала као катализатора добио је 1912. Нобелову награду за хемију. Награду је делио са Виктором Грињаром.
