Отон I

Из пројекта Википедија

Отон I Велики (23. новембар 912. - 7. мај 973.) је краљ Немачке (936.-973.) и Свети Римски Цар (962. -973.). Титулу Светог Римског Цара није носио нико 40 година пре њега. Син је Хенрика I Птичара.

Садржај 1 Амбиција наслеђивања Карла Великог 2 Савез са црквом 3 Откривени велики рудници сребра 4 Побуне 5 Војни походи у Италији и Источној Европи 6 Рат са Мађарима и победа 7 Отонски систем 8 Царска титула 8.1 Гарант независности папске државе 8.2 Папа ствара савез против Отона 8.3 Грађански рат 9 Спољашње везе

[уреди] Амбиција наслеђивања Карла Великог

Постао је краљ Немачке 936. године. Крунисан је за краља у Ахену, бившој престоници Карла Великог. Помазан је од стране надбискупа од Мајнца. На свечаној вечери поводом крунисања остале 4 војводе Немачке су служили као помоћници. Већ тим симболима је желео нагласити да је он наследник Карла Великог и да га немачка црква и војводе чврсто подржавају.

[уреди] Савез са црквом

Отон је намеравао да користи цркву као институцију, која би помогла очувању и јачању његове краљевску моћи. Он је цркви нудио богатство, војну помоћ и монопол на писменост. Нудио је и заштиту од племства, обећавао је задужбине.

[уреди] Откривени велики рудници сребра

У Саксонији су 938. откривене богате жице сребра. То рудно благо је давало много сребра, бакра и олова током следећих 200 година. То је представљало велики део сребра Европе. Минерално богатство је помогло Отоновим активностима.

[уреди] Побуне

Еберхарт Франконски се побунио 938. године. Отон га смењује. На то се буни још неколико саксонских великаша и покушавају да свргну Отона. Војвода од Лорене се буни и прилази француском краљу. Отонов брат Хенрик Баварски је спремао заверу заједно са надбискупом од Мајнца с намером да убију Отона. Отон I је скршио ту побуну победом 939. у бици код Андернаха, у којој су страдали и војвода од Лорене и војвода од Франконије.

Хенрик Баварски је побегао у Француску, а Отон на то одговара подржавањем Ига Великог против француског краља и уласком у Француску. Хенрик и Отон су се помирили 941., а Отон се повукао из Француске, тек кад је француски краљ признао да Лорена припада Немачкој.

Да би спречио даљње побуне, Отон војводства додељује само блиским члановима породице. Војводство Франконије је држао упражњено као свој посед, а војводство Лорене је предао Конраду Црвеном, пошто се оженио Отоновом ћерком. На сличан начин се осигурао код свих војводстава.

[уреди] Војни походи у Италији и Источној Европи

Италија се налазила у политичком хаосу. Лотар Арлски је умро 950. године. По свој прилици био је отрован. Италијански трон наслеђује Аделаида, удовица последња три краља. Локални племић Беренгар Иврески је сам себе прогласио краљем, а то је покушао озаконити присиљавањем Аделаиде да се уда за његовог сина. Аделаида је побегла у Каносу и замолила је да Немци интервенишу.

Отонов син Лиутдолф и брат Хенрик нападају Италију сами за себе да би искористили прилику. Отон је био огорчен, па 951. сам напада Италију и присиљава Беренгара Ивреског да се закуне на оданост.

Отон узима Аделаиду себи за жену. Отонова женидба изазива нове побуне. Син Лиутдолф се боји за своју позицију као наследник, па се 953. буни уз помоћ Конрада Црвеног и надбискупа од Мајнца. Отон их кажњава и одузима им Лорену, али сукоби су надаље били променљивог успеха.

[уреди] Рат са Мађарима и победа

Конрад Црвени и Лиутдолф су направили највећу грешку удружујући се са Мађарима. Велики мађарски напади по јужној Немачкој уједињују немачко племство. Племство лишава Конрада и Лиутдолфа њихових титула и поседа, а Отонову позицију потврђују.

Отон побеђује Мађаре у великој бици на Лешком пољу 10. августа 955. и отад се Мађари више не појављују у Немачкој. Мађари су се отада стално настанили у Панонској низији и више нису угрожавали Европу. Отон је тиме учврстио своју позицију у Немачкој.

[уреди] Отонски систем

Отон је ојачао црквено племство, ондосно, бискупе и опате на рачун секуларног племства, које му је угрожавало власт. Створио је неколико начина контроле цркве

• Да би контролисао бискупе и опате створио је институцију краљевског постављања бискупа и опата. Бискупи и опати су постављани као краљевски вазали. Под тим условима црквени избори постају формалност, а краљ попуњава цркву својим рођацима и лојалним службеницима.
• Успоставио је систем поседовања цркви. По немачком закону све што је изграђено на нечијој земљи припада ономе чија је то земља, сем ако повељом није дато другачије право. Отон је агресивно захтевао за многе цркве да признају да су на краљевој земљи.
• Успоставио је систем секуларних управника црквених имања. Ти управници су добијали део прихода, а њихова позиција није била наследна, него је зависила од краљеве воље.

Отон је дао бискупима и опатима велике комаде земље, на које секуларно племство није имало право опорезивања. У земљама одузетим од Словена на источним границама Отон оснива бискупије и додељује им велике комаде земље. Те све реформе су ојачале Отонову централну власт, а горњи део немачке цркве деловао је као део краљевског апарата. Током Грегоријанских реформи у XI веку доћи ће до сукоба око моћних бискупија између Отонових наследника и папа, што је познато и као борба за Инвеституру.

[уреди] Царска титула

[уреди] Гарант независности папске државе

Раних 960-тих Италија је поново у политичком метежу. Беренгар Иврејски је окупирао северни део Папске државе, па је папа Јован XII замолио Отона Великог да интервенише. Отон је помогао у успостављању пређашњег стања, па 2. фебруара 962. постаје цар Светог Римског Царства. После тога су цар и папа потписали споразум, по коме је цар гарант независности папске државе.

[уреди] Папа ствара савез против Отона

Папа Јован XII се ипак бојао велике моћи Отона Великог, па кад је Отон отишао у Немачку шаље изасланике Мађарима и Византији, с циљем да се створи савез против Отона Великог. Отон Велики се враћа новембра 963., сазива синод бискупа на коме свргавају папу Јована XII и постављају лаика Лава VIII за папу.

[уреди] Грађански рат

Кад је цар Отон напустио Рим избоја грађански рат присталица Јована XII и присталица цара. Јован XII поново постаје папа након великог крвопролића. При томе је екскомуницирао све оне, који су га свргли. Отон Велики се враћа трећи пут у Рим. Папа Јован је умро пре Отонова доласка, тако да је Отон свргао његовог наследника. Грађане Рима је присилио да дају обећање да неће постављати папу без царског одобрења.

Отон је неуспешно ратовао по јужној Италији неколико пута током 966.-972.

[уреди] Спољашње везе

• Отон I, његови преци и потомци ((en))

Претходник: Хенрик I Птичар	Краљ Немачке (936. - 973.)	Наследник: Отон II
Претходник: {{{пре2}}}	{{{списак2}}}	Наследник: {{{после2}}}
Претходник: {{{пре3}}}	{{{списак3}}}	Наследник: {{{после3}}}
Претходник: {{{пре4}}}	{{{списак4}}}	Наследник: {{{после4}}}

Претходник: Беренгар Фурлански велика пауза	Свети Римски Цар (962. - 973.)	Наследник: Отон II
Претходник: {{{пре2}}}	{{{списак2}}}	Наследник: {{{после2}}}
Претходник: {{{пре3}}}	{{{списак3}}}	Наследник: {{{после3}}}
Претходник: {{{пре4}}}	{{{списак4}}}	Наследник: {{{после4}}}