Надежда Петровић
Из пројекта Википедија
| Надежда Петровић | |
|---|---|
 Надежда Петровић: Аутопортрет, 1907, Народни музеј, Београд |
|
| рођена: | 12. октобар, 1873. Чачак, Србија |
| преминула: | 3. април, 1915. Ваљево, Србија |
Надежда Петровић - најзначајнија српска сликарка с краја 19. и почетка 20. века.
Садржај |
[уреди] Живот
Рођена у Чачку 1873. године – умрла у Ваљеву 1915.
Са породицом се 1884. године пресељава се у Београд. Вишу женску школу завршила је у Београду 1891. године. Следеће, 1892. године, полаже испит за наставницу цртања у средњим школама и постаје ученица у атељеу Ђорђа Крстића. 1896/97. године похађа школу код Кирила Кутлика. Од 1898. године почиње школовање у Минхену у атељеу Словенца Антона Ажбеа.
Већ 1900. године имала је прву самосталну изложбу у Београду. Године 1901. започиње рад у атељеу Јулијуса Екстера у Минхену. Од 1904. године ангажује се у домовини око Прве југословенске уметничке изложбе, оснивања Ладе и Прве југословенске уметничке колоније (Сићево, Пирот, 1905. године).
До 1912. године излаже на многобројним изложбама: Изложба Ладе; Изложба југословенске колоније 1907; Изложба српског уметничког удружења 1908; Друга самостална изложба у Љубљани 1910; исте године у Паризу на Јесењем салону и у Загребу у оквиру групе Медулић; наредне 1911. године излаже у српском павиљону на Међународној изложби у Риму, на Салону интернационалне уније и Јесењем салону у Паризу.
У Београду 1912. године отвара сликарску школу и учествује на четвртој југословенској изложби. У Првом балканском рату учествује као добровољна болничарка на фронту. Са српском војском је поново 1913. и 1914. године. Умрла је у Ваљеву, од тифуса, где је била на дужности добровољне болничарке.
[уреди] Уметнички рад
Сликарство Надежде Петровић, најзначајнијег нашег уметника с почетка века, уводи српску уметност у токове савремене европске уметности. Захваљујући њеном духу који је, из мале Србије, стремио модерном свету, али и срећним околностима да се, почетком 20. века, школује и да посети ликовне центре Европе, њено сликарство иде, највећим делом, у корак са европским експресионизмом, а понекад се чак приближава, тада још неафирмисаној, апстракцији.
На њеним најбољим радовима доминирају велике површине, њене омиљене, ужарено црвене боје и, њој комплементарна, зелена. Љубав према бојама ствара на неким платнима колористички вртлог где се, поред осталих, истичу фовистичка љубичаста, плава и црна боја. Снажни потези четкице и широки и густи, пастуозни, намази понекад платно претварају у динамичну рељефасту површину. Волела је да слика портрете и пејзаже, а њен патриотизам огледао се и у честом избору тема из националне историје и сликању људи и предела Србије.
Дело Надежде Петровић, у целини, зраци страшном експресијом, снагом и храброшћу ове јединствене жене - сликара са Балкана. Школовање у Минхену, посете Паризу и Италији и стални повратак традиционалној Србији оставили су траг на њеним платнима, па се њен опус може поделити на неколико периода.
[уреди] I Минхенски период (1898-1903)
Први минхенски период - учење у школи Антона Ажбеа, словеначког сликара (Баварац, копије старих мајстора)
Други минхенски период - рад у атељеу Јулијуса Екстера, једног од оснивача минхенске Сецесије (Баварац са шеширом, Воденица, Иберзе, Борова шума, Јелова шума, Акт с леђа
 Дрво у шуми, 1902, Народни музеј Београд |
 Баварац са шеширом, 1900, Уметничка галерија "Надежда Петровић" Чачак |
 Воденица, 1901, Уметничка галерија "Надежда Петровић" Чачак |
[уреди] II Србијански период (1903-1910)
Први србијански период - посла 1903. (Стабло у шуми, Ресник - више студија, Старо гробље, Жетва, Домаћин, Девојче из Сићева, Сићево - више студија, Гуслар, Калуђер)
Други србијански период - после Италије 1907. (Дереглије на Сави, Жена са сунцобраном, Анђа, Старо београдско гробље)
 Ресник, 1904, Народни музеј Београд |
 Портрет старице (Милевица Петровић), 1909, Уметничка галерија "Надежда Петровић" Чачак |
 Призренка (Циганка), 1905, Уметничка галерија "Надежда Петровић" Чачак |
[уреди] III Париски период (1910-1912)
(Мост на Сени, Кеј на Сени, Краљевић Марко и Милош Обилић, Булоњска шума, Море, Плажа у Бретањи, Богородичина црква у Паризу)
 Море, 1910, Уметничка галерија "Надежда Петровић" Чачак |
[уреди] IV Ратни период (1912-1915)
(Чаршија, Стари шедрван у Призрену, Призрен, Грачаница - неколико студија, Косовски божури - неколико студија, Душанов мост, Везиров мост, Рушевине, Ваљевска болница)
 Стари шадрван у Призрену, 1913, Уметничка галерија "Надежда Петровић" Чачак |
 Грачаница, 1913, Уметничка галерија "Надежда Петровић" Чачак |
 Турски мост |
 Поље косовских божура |
 Стари Призрен |
[уреди] Основна литература
- Станислав Живковић, Надежда Петровић (1873-1915), ЗЛУМС, Нови Сад 1966.
- Миодраг Б. Протић, Српско сликарство XX века, књига I, Нолит, Београд 1970.
- Лазар Трифуновић, Српско сликарство 1900-1950, Београд 1973.
- Катарина Амброзић, Надежда Петровић 1873-1915, Београд 1978.
- K. Ambrozic, Nadežda Petrović (1873-1915), Bayerische Staatsgemuldesammlungen/Neue Pinakothek, Munchen 1985.
- Каталог сталне поставке са водичем кроз збирке, Уметничка галерија "Надежда Петровић", Чачак 1995.
- Надежда Петровић 1873-1915, ПУТ ЧАСТИ И СЛАВЕ, каталог, Београд 1998.
