Михаил Бакуњин
Из пројекта Википедија
Михаил Александрович Бакуњин (рус. 'Михаил Александрович Бакунин') (1814 - 1876) био je познати руски револуционар, и савременик Карла Маркса. Он спада међу прве анархистичке филозофе и често се сматра "оцем модерног анархизма".
Садржај |
[уреди] Младост
Бакуњин је рођен 18. маја 1814. у аристократској породоци у селу Прјамухино, у покрајини Твер, северо-западно од Москве. У четрнаестој години одлази у Санкт Петерсбург где уписује војну академију за артиљерце. Године 1832 је пребачен у Руску Краљевску Гарду и послат у Литванију. Живећи у царској Русији, Бакуњин је брзо развио снажну мржњу према неправди. 1835 у 22. години живота, напустио је војску, јер су му сметале репресивне методе примењиване на локалном становништву, и почео се кретати у демократским круговима. Постао је јако критичан према феудализму који је тада био званично друштвено уређење Русије.
Након напуштања војске био је прво у Москви, а затим у Санкт Петерсбургу преводећи на руски дела аутора као што су Фихте и Хегел. 1842 је отпутовао у Немачку како би тамо проучавао Хегела, где се упознао са водећим младим социјалистима Немачке.
[уреди] Одлазак у Париз
Када се преселио у Париз упознао је Прудона, Маркса, Жорж Санда и главне представнике пољске емиграције. У том стадијуму већ је формулисао теорију која је видела слободу како се постиже општим устанком, повезаним са националним револуцијама, а поготово ослобођењем свих словенских народа. Његово страсно пропагирање демократије и анти-колонијализма учинило га је “јавним непријатељем бр. 1” у већини европских монархија. 1848. био је прогнан из Француске због говора у којем је подржавао независност Пољске. Из Париза је отишао у Швајцарску где се остао да живи неко време, и био активан у друштвеним догађањима. Његова страст за слободом и једнакошћу и његове осуде привилегија и неправде учиниле су га изузетно привлачним за радикални покрет тог времена.
Следеће године Бакуњин је похитао у Дрезден где је одиграо водећу улогу у Мајском устанку. То је довело до његовог хапшења и изрицања смртне казне. Аустро-угарска монархија га је такође желела, па је екстрадициран и поново осуђен на смрт. Али пре него што је џелат успео ставити омчу око његовог врата, Русија је затражила његово изручење и следећих шест година провео је утамничен без суђења у тврђави Петра и Павла. Када је пуштен из затвора прогнан је у Сибир.
[уреди] Бекство из Сибира
1861. извео је спектакуларно бекство и вратио се у Европу преко Јапана, САД-а (Сан Франциско) и кроз Панамски канал. Следеће три године посветио се борби за пољску независност. Затим је почео да поновно пропитује своје идеје. Да ли би национална независност, сама по себи, довела да слободе за радни народ? Ово питање га је удаљило од национализма и усмерило ка анархизму.
[уреди] Прва Интернационала
1868. се придружио Међународном Радничком Удружењу (познатом и као Прва Интернационала), федерацији радикалних и синдикалних организација са секцијама у већини европских земаља. Врло брзо његове идеје су се развиле и постао је познати поборник анархизма. Иако се слагао са добрим делом Марксове економске теорије, одбијао је његову ауторитарну политику и настао је велика подела у Интернационали између анархиста и марxиста.
Док је Маркс веровао да се социјализам може изградити преузимајући државу, Бакињин тражио њено уништење и стварање новог друштва заснованог на слободном удруживању слободних радника. Ово је ускоро постала званична политика Интернационале у Италији и Шпанији, а њена популарност је расла и у Швајцарској, Белгији и Француској. После пропалог покушаја да поразе анархистичку идеју, Маркс и његови следбеници су прибегли кампањи клевета и лажи уперених на Бакуњина.
Комитет сачињен да би се испитале оптужбе прогласио је Бакуњина кривим и већинским гласањем избацио га из Интернационале. Швајцарска секција је сазвала следећи конгрес и тамо су оптужбе проглашене лажним. Међународна конференција је Бакуњина ослободила оптужбе и наставила са прихватањем анархистичке позиције одбијања било какве мањинске власти. Поражени Маркс и његови следбеници преселили су Генералну Скупштину Интернационале у Њујорк где је она избледела до безначајности. Идеје које је развио Бакуњин у последњој деценији свог живота начиниле су основу модерног анархистичког покрета.
[уреди] Бакуњиново наслеђе
Исцрпљен целоживотном борбом, Бакуњин је умро у Швајцарској 1. јула 1876. Његово наслеђе је огромно. Иако је писао манифесте, чланке и књиге он никада није завршио ниједно крупније дело. Како је првенствено био човек од акције, он би их прекидао, често буквално у сред реченице, да би одиграо своју улогу у борбама, штрајковима и побунама. Оно што је оставио у наслеђе је збирка фрагмената. Чак и такви, његови списи су пуни увида који су релевантни данас као што су били у његово време.
Бакуњин је говорио да је влада стредство помоћу којег мањина влада већином. Уколико “политичка моћ” значи концентрацију ауторитета у рукама неколицине, проглашавао је, она мора бити укинута. Уместо ње мора се десити “социјална револуција”, која ће се супротставити постојећим односима међу људима и предати власт у руке масама кроз њихову сопствену федерацију добровољних организација. “Неопходно је потпуно и принципијелно и у пракси укинути све што се може назвати политичка моћ, јер док има политичке моћи увек ће бити владара и оних којима се влада, господара и робова, експлоататора и експлоатисаних”.
Иако је схватао да идеје и интелектуалци имају важну улогу у револуцији, улогу образовања и артикулације народних потреба и жеља, он је изрекао опомену. Упозорио их је да не покушају да узму власт у своје руке и створе “диктатуру пролетаријата”. Мисао да мала група људи, без обзира колико добронамерна, може да изврши државни удар за добробит већине била је за њега “јерес против здравог разума”. Давно пре Руске револуције упозоравао је да би нова класа интелектуалаца и полу-интелектуалаца могла покушати да седне у фотеље шефова и власника, и лиши радни народ његове слободе.
Он је 1873. са великом прецизношћу прорекао да ће под марксистичком “диктатуром пролетаријата” партијске вође “узети узда власти у чврсте руке” и “поделити масе у две велике војске- индустријску и пољопривредну- под директном командом државних инжињера који ће сачињавати нову привилеговану научну и политичку класу”.
