Мирјана Марковић
Из пројекта Википедија
Мирјана Марковић (Пожаревац, 10. јул 1942) је супруга бившег председника Србије и СРЈ Слободана Милошевића. Вођа је политичке партије Југословенска левица. У Србији је оптужена за незаконито уступање владиних станова.
[уреди] Биографија
Мирјана Марковић је рођена 10. јула 1942. године. Основну школу завршила је у Пожаревцу. Мирјана, у младости звана Баца, је жена са којом се Слободан Милошевић везао још за време гимназијских дана (упознали су се у комунистичкој омладинској организацији), са којом је провео цео живот и која га је усмерила ка комунизму.
За њега се касније удала и имала двоје деце - Марију и Марка. Мирјана је имала готово једнако трагично детињство као и Слободан Милошевић. Рат је мимоишао тек рођеног Слободана Милошевића, а његову судбину одредили послератни трагични породични догађаји. Мирјана Марковић дете је револуционара Моме Марковића, једног од најзначајнијих српских комуниста и револуционара, и Вере Милетић, једне од најтрагичнијих фигура партизанске борбе у Србији. Породица Вере Милетић била је комунистичка, па је више чланова породице завршило у партизанима. Најпознатија међу њима је Даворјанка Пауновић Зденка, сеста Вере Милетић и Титова највећа љубав.
Вера се заљубила у осам година старијег Марковића, који је у партизанској униформи на њу оставио велики дојам. Ступили су у интимне односе, а он је, баш како јој је обећао, а то је и био обичај у оно време међу партијцима, затражио од Партије допуштење да са њом ступи у брак.
Десетог јула 1942. године, Вера Милетић је у шуми, у партизанима, родила девојчицу која је добила име Мирјана. Петнаест месеци касније, 5. октобра 1943. године, Веру су у Београду ухапсили агенти специјалне полиције. Вера се сакрила у једно склониште испод пода када су дошли агенти. Нису је пронашли ни након два претреса, али су оставили четири агента у стану, што Вера Милетић није знала те је подигла поклопац склоништа и тако су је открили.
Ондашњи београдски режимски лист "Ново доба" о овом догађају је писао: "Испод прага који је раздвајао две просторије органи полиције пронашли су уграђено склониште. Тако је дошло до хватања једног од главних организатора партизанских акција. У том склоништу је сву празнину испуњавала једна згрчена женска прилика, поред које је лежала велика кожна торба, у којој је била архива Покрајинског комитета Комунистичке странке за Србију. Женска је била Вера Милетићева, студенткиња филозофије, позната властима још из предратног комунистичког рада. Деловала је у крају пожаревачком. Она је била и друга ванбрачна жена Моме Марковића, политичког комесара партизанског одреда."
Шта се касније догађало, није сасвим јасно. Она је страшно мучена, а потом стрељана, а по једној верзији она се под мукама на полицији сломила и издала многе чланове комунистичке странке. То је дуго била службена партијска верзија њене судбине. У свом реферату на Петом конгресу Комунистичке партије Југославије, у јулу 1948. године, првом послератном конгресу, на којем су се давале оцене политичких збивања тоеком Другог светског рата, други човек партије, организацијски секретар Александар Ранковић, поднео је реферат у којем је споменуо и Веру Милетић: "Насупрот тим многобројним примерима херојизма, самопожртвовања и јунаштва, треба поменути и случајеве кукавичког, издајничког и провокаторског држања појединаца као што су Ратко Митровић, Василије Буха, Вера Милетић и Андрија Хебранг, који су - капитулирајући пред непријатељем ради спашавања свог кукавичког живота - издали ствар Партије и народа и постали оруђе окупатора и класног непријатеља."
У разним књигама о илегалном партијском раду у Београду за Другог светског рата касније се Вера Милетић редовно спомињала као издајник. Појављивале су се приче о томе како она није стрељана, него је уз помоћ српских полицијских шефова Драгија Јовановића и Божидара Бећаревића, побегла у Мађарску и затим се склонила у Швајцарску. По другој верзији она је са четницима побегла у Аустрију и пребацила се у Канаду и тамо наставила живети у Торонту.
Након што је Слободан Милошевић постао лидер Србије нарастао је интерес и за његову супругу Мирјану Марковић, те за њену мајку. Ускоро је у Београду објављена књига Ђурице Лабовића: "Тајна енигме Вере Милетић", у којој су скупљена бројна сведочанства и објављени разни документи. Књига је требала доказати да Вера, иако је страшно мучена, није била партијски издајник те да је полицији испричала само оно што је полиција већ знала и да је сукладно томе трагична фигура партизанске борбе.
Аутор је нашао и сведоке њеног одвођења из затвора на Бањици на стрељање, па цитира сведочење Теодоре Иванишевић: "Вера Милетић лежала је до мене (у затвору) на Бањици и када је требала бити стрељана, она је толико дрхтала. Лежала је поред мене и сјећам се да ми је говорила: "Све је лепо. Руси напредују и знам да ће Југославија бити ослобођена. Само да ми је да дођем до другова, да бих им могла објаснити све што се збило. Ја нисам крива. Сигурно нисам..." И у томе је дошао стражар, отворио врата и викнуо: "Вера Милетић!" Она је почела страшно дрхтати, а ја сам јој пришла и додала јој моје нануле."
Пронађен је и документ из 1959. године о ексхумацији масовне гробнице у Јајинцима, када је Бранка, сестра Вере Милетић, идентификовала њен леш. Када је Вера ухапшена, Мома Марковић, отац једногодишње Мирјане, већ је био комесар српског Главног штаба партизанских снага. За девојчицу су се стога бринули деда и баба, родитељи несретно настрадале Вере. Деда и баба су се и након рата наставили бринути за унуку, јер је отац након победе комуниста и освајања власти био заокупљен партијским и државним пословима. Мирјана је оца виђала понајвише преко летњих школских празника.
Непосредно након рата био је један од најмоћнијих људи у Србији, члан Централног комитета и других највиших комунистичких тијела власти. Међутим његова каријера ипак није било тако бриљантна како се могло очекивати. Већ педесетих година изгуран је из врха власти, те је изгубио и на утицају. За разлику од његовог брата Драже Марковића, који ће се успињати на власти и седамдесетих година постати најмоћнији човек Србије.
Како је већ то била традиција у породици и она је рано постала комунисткиња. Мртва мајка била јој је идол, често се служила њеним конспиративним именом Мира, а стално показује своју трајну везу са мајком једном необичном, симболичном гестом. Наиме, врло често у коси носи цвет, по томе је позната и најширој јавности, која мисли да је реч о најобичнијем егзибиционизму. У једном новинском интервјуу она је објаснила разлоге зашто носи цвет у коси. На једној давно снимљеној фотографији њена је мајка имала такав цвет у коси, па је она одлучила, у спомен мајци, и сама носити такав цвет у коси, како би са њом на неки начин одржавала контакт.
Мирјана Марковић је била професорица социологије на Природно-математичком факултету београдског универзитета. Социологију је такође предавала као редовна професорица на Америчко-француском факултету за менаџмент у Београду као и на факултету за међународни менаџмент у Београду. Била је редовити члан Руске академије друшвених наука и гостујући професор московског државног универзитета Ломоносов и почасна професорица Универзитета Ломоносов у Москви.
Објавила је око стотину радова из подручја теоријске социологије. Ауторица је и два уџбеника исте тематике. Дела су јој превођена на руски, кинески и енглески језик. Бави се и публицистичком радом. Њене књиге "Одговор" и "Ноћ и дан" преведене су на руски, бугарски, енглески, немачки, грчки, кинески, русински, словачки, мађарски, румунски, чешки, албански, турски, словеначки, македонски, јапански и тамилски језик.
Поред тога што је у јавности најпознатија као супруга Слободана Милошевића, позната је и као једна од оснивача и прва предсједница странке Југославенска љевица (ЈУЛ).
Тренутно живи у Русији. Интерпол је издао потерницу за њом, али руска полиција одбија да је ухапси, претпоставља се због јаких веза које породица Милошевић има у Русији.
