Мекларен
Из пројекта Википедија
Мекларен је тим Формуле 1, основан 1963. године, свој Гран - при деби забележио је 1966. у Монаку. Тим је основао Новозеланђанин Брус Мекларен, који је уједно био и возач ове екипе од 1966. до 1970. када је трагично настрадао. До 1972. тим се такмичио под именом Брус Мекларен Мотор Рејсинг, када мења име у Јардли Тим Мекларен. Данас је пун назив тима Тим Мекларен Мерцедес (од 2007. Водафон Мекларен Мерцедес), а шеф тима је Рон Денис. Екипа је за 40 година такмичења освојила 11 возачких и 8 конструкторских титула, уз 148 победа и 125 пол позиција.
Садржај |
[уреди] Прве године и први успеси
Током прве две године у Формули 1 тим није имао много успеха. У обе сезоне освојена су осма места у конкуренцији конструктора са по 3 бода у обе сезоне. 1968. Брус Мекларен доноси прву победу свом тиму у историји на Великој награди Белгије. Екипа је у конкуренцији конструктора завршила на 2. месту са 51 бодом и укупно 3 победе у сезони. До 1974. тим се котира између 3. и 6. места када у екипу долази шампион из 1972. Емерсон Фитипалди и доноси прву возачку титулу тиму у историји. Тим је уједно освојио титулу и у конкуренцији конструктора. Од те сезоне па све до 1997. главни спонзор тима био је Марлборо.
1976. још једну возачку титулу екипи доноси Енглез Џејмс Хант.
[уреди] Период доминације у Формули 1
Од 1976. па све до 1984. Мекларен није освајао титуле ни у возачкој, а ни у конструкторској конкуренцији. 1984. године у тим долази до тада двоструки шампион света, Аустријанац Ники Лауда, а у екипу се вратио и Француз Алан Прост. Екипа је те сезоне победила на 12 од 16 трка, Ники Лауда је постао шампион по 3. пут, а тим је освојио и титулу у конкуренцији конструктора. Алан Прост је у наредне две године донео две титуле у конкуренцији возача, а освојена је и титула међу конструкторима 1985. године. 1987. протекла је у доминацији Вилијамса, чији је возач Нелсон Пике освојио титулу међу возачима.
1988. била је најбоља сезона у историји за Мекларен. Са возачком поставом Ајртон Сена - Алан Прост и Хондиним моторима, тим је победио на 15 од 16 трка освојивши титуле у обе конкуренције. Шампион је по први пут постао Бразилац Аиртон Сена. 1989. Мекларен је такође био изузетно убедљив са 141 освојеним бодом и титулама у обе конкуренције. Шампион је по 3. пут постао Алан Прост после судара на последњој трци у сезони са клупским другом Сеном. 1990. Прост је напустио Мекларен и прешао у Ферари (заменио га Герхард Бергер). Мекларен је и те 1990. освојио титулу у обе конкуренције, шампион је постао поново Ајртон Сена, али овога пута после велике борбе са дојучерашњим тимским колегом Аланом Простом и његовим Фераријем. Титула је освојена и 1991. поново у обе конкуренције, а шампион је по 3. пут постао Аиртон Сена.
[уреди] 1992-1999
1992. Мекларен је изгубио свој примат најбољег тима у Формули 1. За тим су и даље возили Сена и Бергер, али је Вилијамс са Реноовим мотором те сезоне убедљиво освојио титуле у обе конкуренције, са 10 победа у сезони наспрам Мекларенових 5 победа. Најџел Менсел је победио 9 пута у сезони и тако први и једини пут освојио шампионску титулу. 1993. екипа је прешла на Фордове моторе и Аиртон Сена је победио 5 пута, али није могао да се носи са Аланом Простом који се после годину дана паузе вратио у Формулу 1 и освојио своју 4. титулу, овога пута возећи за Вилијамс Рено, који је победио у екипној конкуренцији. На крају сезоне Сена напушта Мекларен и прелази у Вилијамс.
1994. је за Мекларен била изузетно слаба, Пежоови мотори нису екипи донели ни једну победу у сезони и освојено је тек 4. место у конкуренцији возача (Финац Мика Хакинен) и 4. место међу конструкторима.
У 1995. екипа улази са Мерцедесовим моторима и возачом поставом Хакинен - Бландел. За Мекларен је те сезоне на 2 трке возио и шампион из 1992. Најџел Менсел. Међутим освојено је свега 30 бодова без победе.
1996. уместо Бландела у екипу долази Шкотланђанин Дејвид Култард. Освојено је 49 бодова, без победе и са само једним другим местом. То је уједно била и последња сезона са Марлбором као главним спонзором.
1997. главни спонзор тима постаје Вест. Са Хакиненом и Култардом у возачкој постави, сезона почиње изузетно добро Култардовом победом на отварању сезоне у Аустралији. Међутим, убрзо се испоставило да су Вилијамс и Ферари и даље прејаки. До краја сезоне Култард је забележио још једну победу, а прву победу у каријери забележио је и Мика Хакинен у Херезу.
1998. била је сјајна за Мекларен. Са Мерцедесовим моторима и Бриџстон гумама екипа осваја титуле у обе конкуренције. Мика Хакинен је освојио своју прву титулу после велике борбе са Михаелом Шумахером у Ферарију. Хакинен је победио 8 пута а Култард једном.
1999. такође је прошла веома добро за Мекларен, Хакинен је одбранио титулу победивши вог главног конкурента Едија Ирвајна из Ферарија. Шампион је, као и 1998. одлучен у Јапану, на последњој трци сезоне. Међутим, Ферари је освојио титулу у конкуренцији конструктора.
[уреди] 2000-2006
2000. је протекла у знаку борбе између Хакинена и Шумахера, али захваљујући сјајној завршници сезоне Михаел Шумахер и Ферари освајају титуле. Те сезоне Хакинен је победио 4 а Култард 3 пута.
2001. је донела доминацију Ферарија и Михаела Шумахера, Дејвид Култард и Мика Хакинен су победили по два пута и донели екипи 2. место међу конструкторима. На крају сезоне Мика Хакинен је после 10 година напустио Формулу 1, а његова замена у Мекларену био је Кими Раиконен.
2002. протиче у потпуној доминацији Ферарија и Шумахера, забележена је само једна победа (Култард) а екипа пада на 3. место међу конструкторима. Од те сезоне Мекларен је користио Мишелин гуме.
2003. почела је одлично, остварене су две победе на прве две трке, а Кими Раиконен се током целе сезоне одлично носио са Шумахером, који на крају ипак осваја титулу са само два поена више у односу на Раиконена, 93-91. Екипа је поново била трећа у конкуренцији конструктора са 144 бода.
2004. је почела катастрофално по Мекларен, до 8. трке у сезони и ВН Канаде екипа је имала само 5 бодова. Остатак сезоне био је бољи, Раиконен је победио у Белгији испред шампиона Шумахера. На крају је укупно освојено 69 бодова. На крају сезоне у екипу је уместо Дејвида Култарда стигао Колумбијац Хуан Пабло Монтоја.
2005. је почела слабо, Кими Раиконен је први подијум у сезони освојио на 3. трци у Бахреину. На следећој трци у Сан Марину Раиконен осваја пол позицију испред до тада доминантног Фернанда Алонса у Реноу, одлично је отворио трку и водио али је после 9 кругова због квара одустао. На наредне две трке Раиконен је убедљиво тријумфовао, а у Нирнбургрингу је водио све до последњег круга када му је пукла гума због чега је морао да одустане. Раиконен побеђује у Канади, али је после тога Мекларен често имао проблема са мотором, због чега је Раиконен у неколико наврата морао да крене са 10 места уназад у односу на освојену позицију у квалфикацијама. До краја сезоне Раиконен је победио још 4 пута, а Хуан Пабло Монтоја 3 пута. Фернандо Алонсо је постао шампион, као и Рено, који је и поред Мекларенових 10 победа сакупио више бодова.
2006. протекла је веома лоше по Мекларен, није остварена ни једна победа, први пут од 1996. Освојена су 4 друга места и 3. место у конкуренцији конструктора. Хуан Пабло Монтоја је на средини сезоне напустио тим, заменио га је Педро Де ла Роса, а Кими Раиконен ће на крају године постати возач Ферарија.
[уреди] 2007
Од 1. јануара 2007. за Мекларен ће возити двоструки шампион Фернандо Алонсо, који ће из Реноа донети број 1. 24. новембра 2006. објављено је да ће други возач екипе бити Британац Луис Хамилтон, победник ГП2 серије у 2006. години. Од 2007. главни спонзор екипе биће Водафон.
