Кочина крајина
Из пројекта Википедија
Кочина крајина је био назив за краткотрајно ослобођену територију Србије од Отоманског царства од стране српских фрајкора (добовољачких одреда) уз помоћ Аустрије током Аустријско-турског рата 1788-1791. Рат се завршио Свиштовским миром, Аустрија је добила узан појас територије око Цетинграда и Лапца, а турским дахијама је забрањен повратак у Смедеревски санџак.
Садржај |
[уреди] Позадина
Од 1781. аустријски цар Јозеф II Хабсбуршки и руска царица Катарина Велика су у тајном дефанзивном савезу против Турске.
Аустријанци су слали неколико мисија у Србију ради прикупљања података и придобијања становништва, посебно кнежева, свештеника и трговаца. Све су успешне (за разлику од оних у Босни), јер је ситуација крајње хаотична (спахије против јаничара, јаничари међу собом), а становништво је незадовољно погоршањем свога стања (насилно чифлучење и јаничарски зулуми), па излази у сусрет Аустријанцима надајући се ослобођењу. Све је више ситних сукоба са Турцима и пребега у Аустрију.
1787. Турска објављује рат Русији. Аустрија још није спремна за рат, али покушава да искористи ситуацију. План је био да се пограничне тврђаве заузму на препад уз помоћ месних Срба. У децембру пропада покушај отварања београдских капија. Од многих избеглих Срба стварају се фрајкори. У јануару 1788. је изведен још један неуспешан покушај.
[уреди] Ток рата
9. фебруара 1788. објављен је рат, али је ефекат изненађења изостао и заузета је само Ада Кале. Аустријанци не желе устанак у Србији, а фрајкоре не сматрају за самосталне јединице, али како им војска није била спремна дешава се управо супротно – приморани су да им фрајкори воде скоро све операције и подбуњују становништво на устанак. Главни аустријски циљ је Београд који хоће да заузму отсецањем и исцрпљивањем – затворити путеве за појачања од Шапца и Пожаревца. Са своје стране, Турци не могу ни да прикупе војску из Румелије.
Одред Коче Анђелковића (од 400 до 500 људи) прелази на дан објаве рата из Баната у Србију са задатком да пресече цариградски друм. За две недеље узима Пожаревац и Коларе, а због побуна и опасности Турци беже и из Паланке, Баточине и Багрдана у које Коча улази без отпора. Аустријска војска остаје неактивна (ишчекују да руске победе вежу турску главнину), па се Коча повлачи у Банат.
Коча Анђелковић се враћа у марту 1788. са 1.500 људи. Разбија три турске војске које покушавају да учине пут проходним. Унапређен је у капетана, али још ниједна аустријска јединица не улази у Србију што лоше утиче на морал становништва. И поред појачања које доводи Јован Брановачки, Турци са надмоћним снагама разбијају блокаду у априлу, а Коча се повлачи у манастир Драчу (код Крагујевца). Нови напади на конвоје не успевају јер су Турци појачали снаге у Ћуприји и Јагодини.
У априлу 1788. у Србију прелази и фрајкор под мајором Михаилом Михаљевићем који истог месеца осваја уз помоћ регуларне аустријске војске Шабац, а у јуну успева да освоји и Ваљево. Са Михаљевићем је и бачки епископ Јован Јовановић који позива на устанак.
У јуну Турци враћају Пожаревац, а у јулу се Коча под борбом пребацује у Банат; Хасан-паша у августу прелази у Банат и побеђује граничарске јединице и заузима Дунав целом дужином почев од Панчева, а на северу скроз до Мехадије. У септембру је у боју код Брзаске Коча заробљен и погубљен. Срби беже у Аустрију или се разилазе кућама.
Аустријске снаге биле су развучене по целом ратишту и остајале су неактивне. Са почетком рата упућен је проглас и муслиманском становништву да остане мирно, обећавајући да ће бити равноправно са осталим поданицима, посебно у верским питањима. Корпус под Лихтенштајном (потом под Лаудоном) у Босни је успео да за четири месеца заузме само Дрежник, огорчено брањену Дубицу и Нови. Рат је стао преко зиме.
1789. Лаудон је успео само да заузме Бербир (Градишку). У августу преузима врховну команду и потискује Турке из Баната и у септембру опкољава Београд који му се предаје (уз слободан пролаз за посаду) 9. октобра. Затим су заузети Смедерево, Пожаревац и Кладово са већим делом северне Србије до Студенице и Крушевца. Терет рата поново преузимају фрајкори (главни је Михаљевићев).
[уреди] Крај рата
1790. умире Јозеф II. Заузет је Цетинград. Фрајкори одводе са собом становништво. Турци покушавају да ово спрече, али долази и до одмазди.
Миром у Свиштову Леополд II Хабсбуршки се задовољио Цетинградом, Дрежником и уским појасом земљишта у Хрватској (Лапац и Срб). Гарантује се општа амнестија устаницима. Фрајкори се распуштају, а многи Срби, разочарани Аустријом, чак се и враћају у Србију. Султан Селим III (од1789.) забрањује повратак јаничара у Смедеревски санџак.
Вук Караџић је записао: "Од Кочине крајине и Срби ратовати умеју".
