Егзегеза
Из пројекта Википедија
Егзегеза (гр. εξηγησις, тумачење, објашњење): Метода која ставља библијски текст у његов историјски и културни контекст, разумева његове теолошке поруке, пазећи при том на интегритет и јединство библијског откривења. Егзегетска метода није независна, јер се Библија не тумачи без икаквог критеријума, извлачењем речи из контекста или конструисањем арбитрарних комбинација и типологија.
[уреди] Начела и елементи
- Црква верује у библијско надахнуће и та истина одређује њену позицију према теоријама и методама библијске Ерминевтике. Инспирација није ни вербална - јер Нови Завет укључује више Јеванђеља, док Библија начелно претпоставља велику разноликост аутора - нити је ограничена на чисто догматски садржај, већ обухвата све што се односи на Спасење, представљајући божански садржај у литерарној људској форми.
- Постоји Теолошко и Сотириолошко јединство Старога и Новога Завета, а оба свој центар имају у Исусу Христу. Обухваћена између Постања и Откривења, историја Спасења - у којој се примећује више етапа (припрема, остварење и усавршење; Јевр. 1,1-2; Јован 1,1; Кол. 1,19) - јесте историја откривања Логоса Божијег, али не једино у виду откривања истина и прописа, него превасходно као лично манифестовање Бога, Творца, Спаситеља и Осветитеља, у историји једнога народа. А Нови Завет има лични откривајући садржај, независан од онога што се писало у Старом Завету, јер "Јединородни Син који је у Очевом наручју, Он га објави" (Јован 1,18). У светлости личног Откривења у Новом Завету, Стари Завет стиче, дакле, нов смисао. У Својој првосвештеничкој молитви Исус вели: "Оче праведни, свијет тебе не позна, а ја те познах, и ови познаше да си ме ти послао" (Јован 17,25).
- Септуагинту (грчка верзија седамдесеторице настала у Александрији половином трећега века пре Христа), употребљавала је јудејска дијаспора, Св. Апостол Павле и целокупна прва Црква, укључивши и Цркву у Риму до половине другога века. Ова верзија је службени текст Старога Завета за Православну Цркву. Поред тога, Црква није била равнодушна према јеврејско-масоретском тексту, о чему сведоче студије и коментари на старозаветни јеврејски текст које су писали Ориген и Јероним.
- Свето Писмо ужива истинско поштовање у Православној побожности. Православна Црква слуша, и у исто време поштује, реч Божију. Она употребљава Библију нарочито у богослужењу, у виду псалтирског читања, молитава и литургијских химни, као и у катихезама и свакодневној лектири.
- Наглашавајући апостолско порекло новозаветних књига Црква потврђује библијски канон, а саму Библију тумачи на темељу Предања које је потврђује, јер се у њему пројављује Свети Дух (Јован 16,13). Црква задржава своју власт и непогрешивост на темељу Библије, укључујући и Свето Предање. Не поставља се, дакле, питање првенства ауторитета између Писма, Предања и Цркве, будући да је тумачење Писма дато у Предању, особито у Евхаристији и другим Тајнама Цркве. Будући да је Теологија Писма, и тумачење, део Предања.
- Познато је више традиционалних егзегетских метода. Историјску, литералну (буквалну) или философску методу практиковала је антиохијска школа (њој је припадао и Св. Јован Златоусти). По овој методи библијски догађаји имају своје веома одређено историјско место, без типолошких импликација. Алегоријску или типолошку методу је унапређивала александријска школа. По њој, библијски догађаји, личности и символи имају свој духовни смисао или типолошку сличност (на пример, Исус Навин јесте праслика Исуса Христа, јер Стари Завет обухвата пророштва или праобразе о Исусу). Теолошка метода, по којој се Библија не може разумети независно од Традиције Цркве из које је изашла и коју садржи; Традиција садржи теолошко тумачење Писма; зато се Писмо и Традиција допуњују. Православна теологија придаје велику пажњу овом егзегетском начелу, јер оно афирмише откривајући лични карактер присуства и делања Духа Светога (Јован 16,13).
