Драгица Правица

Из пројекта Википедија

Драгица Правица (1919-1942) партизанка и народни херој Југославије

Рођена је 28. октобра 1919. године у селу Бјелаца, код Требиња. Потиче из имућне сељачке породице. Основну школу завршола је у манастиру Дужи, а гимназију је завршила 1939. године у Дубровнику. Као ученица гимназије пришла је напредном омладинском покрету и активно радила у омладинским секцијама у Дубровнику и Трбињу. Већ 1938. године постала је члан Месног комитета, а 1939. године Среског комитета СКОЈ-а за Требиње.

Била је дете топлог херцеговачког крша и јужњачког подневља, необичне топлоте. Одликовала се живахношћу и упорношћу, а и великом правичношћу. Била је одличан ђак у гимназији и са лакоћом полагала испите на факултету. Као студент Филозофског факултета у Београду укључила се у политичке акције напредне студентске омладине, СКОЈ-а и КПЈ у Београду. Истицала се политичким радом у Дому студенткиња и у бројним студентским акцијама, у демонстрацијама и манифестацијама, нарочито демонстрацијама од 14. децембра 1939. године. Смело је ишла и у најоштрије сукобе с полицијом. У периоду 1938. до 1941. године радила је у омладинској секцији удружења "Неретва", културно-уметничкој групи студентског удружења "Петар Кочић", била је члан Акционог одбора стручних студентских удружења на Београдском универзитету 1940. и 1941. године. Члан КПЈ постала је у лето 1940. године.

Одмах после 27. марта 1941. године враћа се у родни крај. После капитулације Краљевине Југославије, заједно са својим старијим братом Радом и осталим комунистима, са много полета радила је на припремама за оружану борбу. У својој општини Драгица је руководила политичким радом са омладином и женама. Учествује у прикупљању оружија, формирању првих партизанских јединица, актива омладине и СКОЈ-а, одбора АФЖ-а, а такође и у оружаним акцијама против окупатора и домаћих издајника, усташа и четника. Обављала је низ значајних и одговорних дужности у НОП-у: била је секретар Среског комитета СКОЈ-а за Требиње, члан Среског комитета КПЈ за Требиње, од октобра 1941. године, и члан Окружног комитета СКОЈ-а за источну Херцеговину. Била је неуморна у раду међу омладином и женама на терену и у партизанским јединицама, које су, крајем 1941. године и у почетку 1942. године, водиле многе успешне борбе са окупатором и домаћим издајницима. Априла 1942. године постаје члан, а у мају и секретар Окружног комитета КПЈ за Херцеговину.

После окупатордко-квинслишке офанзиве на слободну територију у Херцеговини, маја и почетком јуна 1942. године, и повлачења партизанских јединица и западну Босну, остала је по партијском задатку у требињском срезу. Убрзо су је ухапсили четници и мучили у затвору Зупцима, а затим предали италијанским фашистима. У злогласном затвору "Казбек" у Дубровнику мучена је од 12. до 16. јуна 1942. године, али је фашисти нису могли сломити. Држала се пркосно и херојски. својим држањем, храброшћу и људском достојанственошћу, запанила је мучитеље. Не могавши изнудити признање, упркос свим понижењима и ужасним мучењима, Италијани су је вратили четницима. У четничком затвору у Љубомиру, крај Требиња, мучена је десетак дана најстрашнијим мукама: бичевали су је до крви, палили јој кожу и косу и солили ране. Кад јој је четнички командант рекао да моли за милост, полумртва се подигла и пљунула га у лице. Одмах затим, била је стрљана заједно са братом Радом, 27. јуна 1942. године.

Својим држањем задивила је слободарски народ Херцеговине и целе Југославије. Била је пример храбрости, пркоса окупатору и издајницима.

За народног хероја Југославије проглашена је 8. јуна 1945. године.