Петар Кочић
Из пројекта Википедија
Као што је Борисав Станковић био самоникли и расни песник словенског Југа, као Ћипико Приморја,тако је Кочић био песник крајишких планина и крепког живота свога краја.
Родио се у селу Стричићи код Бањалуке, у данашњој Републици Српској. Основну школу је учио у манастиру Гомјеници, где му је отац, закалуђеривши се као удовац, био игуман. Гимназију је почео учити у Сарајеву, али због србовања буде истеран из трећег разреда, па пређе у Београд и ту сврши гимназију. Филозофију је учио у Бечу. 1904 дошао је у Србију и кратко време био наставник у Скопљу, После две године живи у Сарајеву, као чиновник „Просвете", али убрзо буде отпуштен због учешћа у радничком штрајку и протеран у Бањалуку, Уочи анексије он креће у Бањалуци лист „Отаџбину" и ствара своју политичку групу, која је проповедала борбу против Аустрије и нарочито непоштедну борбу против остатака феудалног ропства. Као национални и социјални револуционар, Кочић је био веома омиљен у сељачким масама и код напредне омладине, па је изабран и за посланика аустро-угарског провинцијског Босанског сабора, у Сарајеву. Аустрија је у њему видела љутог противника, зато га је гонила и хапсила. Уочи светског рата на њему су примећени знаци душевног растројства, те је доведен у Београд на лечење. Умро је у београдској душевној болници за време окупације. У аустро-угарској провинцији Босни, он је био један од најсмелији потстрекача српског народног поноса и проповедник друштвене правде.
Кочић је написао три збирке приповедака под насловом "С планине и испод планине", једну под насловом Јауци са Змијања и две политичко-социјалне сатире: Јазавац пред судом и Суданија (прва у облику позоришног комада, а друга у облику дијалога).
Кочић се одушевљава једноставношћу српског народног језика и народним животом. Он постаје песник крајишких пејсажа и крајишког живота, сликар модрих планика и тамних старих шума, песник сеоског здравља, примитивне снаге „кршних девојака и жестоких младића". Моћан дах природе и крепког, природног и примитивног живота oceћa ce y свима његовим приповеткама. Као и Станковић и Ћипико, тако и он љубав схвата као врховни нагон, неодољив и кобан уједно. Његова је велика популарност везана за његов борбени српски национализам и велику љубав према српском крајишком кмету. Он је смели и борбени бунтовник не само против туђинског политичког подјармљивања већ против сваког економског ропства. Местимично у својим приповеткама и нарочито у политичко-социјалним сатирама, он постаје проповедник слободе и друштвене правде, заштитник убогог српског сељака. У Давиду Штрпцу у „Јазавцу пред судом" снажно је и психолошки тачно уобличио тип лукавог и притуљеног српског босанског сељака, кога вара и пљачка туђинска власт и домаћи зеленаши. Та драматизована сатира доживела је тринаест издања и у доба после анексионе кризе била најпопуларнији спис српске књижевности. „Суданија" је његова познија сатира, из доба сумрака његова талента, али „Јазавац пред судом" није само политичка сатира локалног значаја, већ има дубљи социјални смер и прелази границе Републике Српске. Давид Штрбац није само српски босански крајишки сељак, већ сељак уопште, вечно варан и вечно искоришћаван сељак који је свестан свога очајног положаја и тражи правду, Иако је он дат у комичном оквиру, он ипак изазива дубоко саучешће, — сузе кроз смех. Такав хумор могао је дати само прави песник, само онај ко је дубоко саоceћao ca својим јунаком. И публика и књижевна критика још су под утиском политичких алузија на бившу аустроугарску владавину, које данас немају интереса. Зато је „Јазавца пред судом" тешко данас схватити изван предратног оквира, са ширим и општечовечанскијим смером, који он несумњиво садржи.
(приређено према издању "Историје југосл. књижевности", писац Ђорђе Анђелић, 1.1.1938, Београд)
