Владо Багат

Из пројекта Википедија

Владо Багат (1915-1944) је био југословенски партизан и проглашен је за Народног хероја Југославије.

Рођен је 22. октобра 1915. у Сплиту, данашња Хрватска. Још као младић био је познат у раду напредних омладинских организација и у радничким редовима као организатор многих штрајкова и демонстрација у Сплиту. Због политичке активности стално је био прогањан. У чланство КПЈ примљен је 1939. 1940. године, хапси полиција хапси заједно с групом Сплићана и спроводи на робију у Лепоглаву.

На робији је био злостављан и мучен. После капитулације Југославије управа логора га пушта, мислећи да ће, због малаксалости и изнурености, ускоро умрети. Међутим, на слободи Владо добива нову енергију и наставља политички рад. Организује и формира нове партијске организације, ангажује другове на прикупљању оружја и муниције и врши припреме за оружани устанак. С првом групом бораца у лето 1941. године одлази на Динару. Борио се у Цинцарском партизанском одреду батаљону "Војин Зиројевић", у којем је, јуна 1942. године, постављен за комесара. У току четврте непријатељске офанзиве, фебруара 1943. године, када је 9. далматинска дивизија напустила Далмацију и кренула према Херцеговини и Црној Гори, Багат је постављен за комесара новоформираног штаба Групе партизанских одреда Далмације. С осталим руководиоцима штаба одиграо је значајну улогу у поновном формирању партизанских јединица, јер је, после одласка 9. дивизије, у Далмацији остало свега око 700 бораца. Њихов број је непрекидно растао, а својим активним деловањима партизанске јединице су наносиле непријатељу велике губитке на копну и мору.

Послије капитулације Италије, септембра 1943. године, готово цела далматинска обала била је ослобођена. Чим се указала могућност за стварање морнаричких јединица, Багат у октобру 1943. године учествује у формирању Четвртог поморско-обалског сектора. Извесно време је обављао дужност комесара, али је убрзо постављен за партијског руководиоца Сектора. По потреби, у априлу 1944. године, постављен је за партијског руководиоца Другог поморско-обалског сектора. Када су јаке немачке снаге предузеле операције заузимања далматинске обале и острва, неке партизанске јединице су биле приморане да се пребаце на острва Шолту, Хвар и Вис. Својим бродовима пребацује борце 1. и 13. далматинске бригаде на Вис. До краја године, под његовим руководством пребачено је десетине хиљада избеглица и рањеника у Италију.

У мају 1944. године упућен је на да острву Крк помогне у организовању и учвршћивању тамошње партизанске јединице. У повратку за Дуги оток, у зору 1. јуна, пристао је с чамцем на Олиб, не знајући да су се Немци те ноћи искрцали на острву. У луци су га, из заседе, дочекали немачки војници, отворили ватру на његов брод и убили њега и његову посаду, која се састојала од још три морнара.

Народним херојем проглашен је 10. септембра 1948. године.