Винћенцо Белини
Из пројекта Википедија
Винћенцо Белини Vincenzo Bellini |
|
---|---|
композитор |
|
рођен: | 3. новембар 1801. Катанија |
преминуo: | 23. септембар 1835. Париз |
Винћенцо Белини (пуним именом Vincenzo Salvatore Carmelo Francesco Bellini) је један од најпознатијих и најквалитетнијих композитора класичног бел канта у оперској музици, поред великана раног XIX века Ђоакина Росинија и Гаетана Доницетија.
[уреди] Биографија
Рођен је 3. новембра 1801. године у Катанији на Сицилији (Италија).
Учио је првенствено од свог деде, а у јуну 1819. одлази у Напуљ да учи музику као стипендиста локалне власти у Катанији. До 1822. године је био у класи директира Никола Цингарелија, код кога је проучавао мајсторе наполитанске школе и оркестарска дела Хајдна и Моцарта. Обичај је био на Конзерваторијуму да се талентоани ученици представе јавности неким драмски делом: тако је настала Белинијева прва опера „Аделсон и Салвини“ (Adelson e Salvini) која је праизведена у позоришту Конзерваторијума. Следећа опера, „Бјанка и Ђернандо“ (Bianca e Gernando) је у Театру Сан Карло имала осредњег успеха, али довела је до тога да је Белини добио наруџбину од миланске Скале да напише оперу. Тако је настала опера „Гусар“ (Il pirata) која је одмах постигла велики успех и отпочела сарадњу између Белинија и песника и либретисте Феличеа Романија (Felice Romani).
Белини је године између 1827. и 1833 провео у Милану где су му сва врата била отворена. Само од писања опера је могао да живи у луксузу након што је „Странкиња“ (La straniera, 1828.) постигла још већи успех од „Пираткиње“ и отпочела расправу у штампи везану за нови стил компоновања и стално померање акорада ка 'даљим' тоналитетима (са више предзнака). Показивао је занимање за врло живи социјани живот и прави 'дендизам' који је Хајнрих Хајне посебно нагласио у књижевном портрету Белинија „Фирентинске ноћи“ (Florentinische Nächte, 1837.). Његова следећа опера, „Заира“ (Zaira, 1829.), је била велики неуспех, али већ следећа, „Монтеки и Капулети“ (I Capuleti e i Montecchi, ) поновно враћа Белинија у сам центар оперског живота тог времена.
Следећих пет година Белини постаје све популарнији и његове опере све квалитетније, али се тај узлазни пут прекида његовом прераном смрћу 23. септембра 1835. године. Умро је у Питоу крај Париза од акутне упале црева и сахрањен је на познатом паришком гробљу Пер Лашез. 1876. године су његови земни остаци пренети и похрањени у катедралу у Катанији. У Museo Belliniano у том граду се чувају све његове ствари и нотни материјал.
[уреди] Стваралаштво
Белини је и поред врло кратког живота успео да напише чак десет опера, од којих је велики број и даље на репертоару оперских кућа широм света. Уневши много новина у оперску композицију отпочео је нову еру у којој су непревазиђени врхунци Ђузепе Верди и Ђакомо Пучини.
Белинијеве опере су:
- „Аделсон и Салвини“ (Adelson e Salvini) 12. фебруар 1825. – Teatro del Conservatorio di S. Sebastiano, Напуљ
- „Бјанка и Ђернандо“ (Bianca e Gernando) 30. мај 1826. – Teatro San Carlo, Напуљ
- „Гусар“ (Il pirata) 27. октобар 1827. – Teatro alla Scala, Милано
- „Бјанка и Фернандо“ (Bianca e Fernando) 7. април 1828. – Teatro Carlo Felice, Ђенова (прерада опере Bianca e Gernando)
- „Странкиња“ (La straniera) 14. фебруар 1829. – Teatro alla Scala, Милано
- „Заира“ (Zaira) 16. мај 1829. – Teatro Ducale, Парма
- „Монтеки и Капулети“ (I Capuleti e i Montecchi) 11. март 1830. – Teatro La Fenice, Венеција
- „Месечарка“ (La sonnambula) 6. март 1831. – Teatro Carcano, Милано
- „Норма“ (Norma) 26. децембар 1831. – Teatro alla Scala, Милано
- „Беатриче ди Тенда“ (Beatrice di Tenda) 16. март 1833. – Teatro La Fenice, Венеција
- „Пуританци“, пуним именом „Пуританци у Шкотској“ (I Puritani / I puritani di Scozia) 24. јануар 1835. – Théâtre Italien, Париз