Битољско-прилепско поље
Из пројекта Википедија
Битољско-прилепско поље је котлина у Македонији, у битољској области. Пространо је 1.212,5 km² . Старији назив поља био је Пелагонија, а народ га сада најчешће назива само »Поље«. Котлина је са свих страна оивичена планинама, на западу су Перистер и Баба, на истоку Ниже, Чуке, Висока и Борила, на сјеверу Бабуна, на југу Малке Ниџе у Грчкој.
Дно јој је равно, високо 550 до 700 м и нагнуто к југу, у коме правцу протиче Црна Река и пробија се између Чука и Ниџе окуком на сјевер у планинску корутину Морихово. Јако продужена у меридијанском правцу, котлина је Тополчанском клисуром Црне Реке скоро по средини подијељена на Прилепско поље на сјеверу, и Битољско поље на југу. Ово је ниже поље права Пелагонија и језгро за »Битољско«, област по народном схватању (В. Битољско). Главна је ријека Прилепског поља Блато, притока Црне пред Тополчанском клисуром, док је Црна само ивична, долазећи из Железника са запада. У Битољском Пољу Црна се разлијева у баруштине. Пред излазом из котлине прима Сакулеву, чији је скоро цијео слив, у јужном дијелу поља, потпао под Грчку. Клисурастом долином Црне у Морихову изолована од Вардара и главне комуникације, котлина је с овом ипак спојена преслапима према Рајцу (Плетвар) и Бабуни (Присат). И према другим околним котлинама постоје лако проходни пријевоји, од којих је најважнији Дават, према Преспи, и Кизли-Дервен, према Острову, којим се користио још римски пут (Виа Егнатиа), водећи преко Пелагоније. Стога је ова котлина средишња област за све околне крајеве, до Морихова, Бабуне, Кичева, Дебра, Охрида, а преко садашње државне границе до Корче (у Арбанији) и Острова (под Грцима). Интереси свих ових мањих околних области упућени су на ову котлину и с њоме чине цјелину.
Равно и добро натопљено, Битољско-прилепско поље врло је плодно и прави је земљораднички предјео. Становници су поглавито старинци. Срби православни: (зову се Пољани). (1927 г., оп. Голија). Женска им се ношња одликује особитом гломазношћу, једно одијело тежи до 50 кг. Има и досељеника Срба, нарочито с планинског оквира котлине, затим од Морихова, Преспе, Охрида, као и избјеглица са српских насеља од Корпе, Опари, Елбасана у Арбанији и Јањине у Епиру. (подаци су из 1927 г.)
[уреди] Литература
- Народна енциклопедија, 1927 г., чланак написао Војислав С. Радовановић, управник Лицеја Скопље