Апстрактни експресионизам

Из пројекта Википедија

Апстрактни експресионизам је углавном сликарски покрет. Основна тематика се садржи у изражавању емоција путем непредметних форми и произвољног колорита. За подлогу се користе платна великих (монументалних) димензија, јаки контрасти боја и слободни (гестуални) покрети четке и киста.

Појам апстактни експресионизам први је употријебио амерички критичар умјетности Роберт Коатис, 1946 године.

Покрет настаје у Њујорку (насеље Гринвич), средином четрдесетих година XX вијека. Другачија имена за апстрактни експресионизам су: сликарство акције (action painting) и Њујоршка школа. Био је то први умјетнички правац који је настао на америчком тлу. Прве манифестације покрета вежу се за сликара Аршила Горког, који под утјецајем умјетности надреализма и сликара као што су Ђоан Миро и Пабло Пикасо поставља базу форме и израза апстрактног експресионизма.

Као и у надреализму теорије психоанализе Сигмунда Фројда и Карла Јунга су интелектуална и предметна основа. Надреализам стиже у САД-е преко умјетника који напуштају Европу због Другог свијетског рата, међу којима су Пит Мондријан и Макс Ернст, били најзначајнији за апстрактни експресионизам. Раскидање тих умјетника са 'традицијом' умјетности су инспирисале револуционарни нагон апстрактног експресионизма. Покрет се одржао на умјетничкој сцени све до појаве Поп арта, шездесетих година, омогућивши Њујорку да замјени Париз као свијетски центар умјетничких збивања.

Карактеристике представљања у апстрактном експресионизму су произвољни облици, линије, боје, текстуре и форме, не слиједећи природу ни реалност. Наизглед не постоји контрола, иако је сам процес сликања, који је од велике важности за апстрактне експресионисте, под директном контролом умјетника. Дозвољене су 'грешке' и случајно настале форме иду у прилог комплетног умјетничког доживљаја.

Апстрактни експресионизам се може назвати и егзистенцијалистичком умјетношћу, пошто се у дјелима тих умјетника константно појављује тражење идентитета и одговора на питања о људској егзистенцији. Личне, унутрашње психолошке борбе, спољашња спрега између човјека и природе и тражење духовне равнотеже, су основне идеје умјетника овог покрета. Серијско стварање слика и њихове подјеле на серије од стране њихових ствараоца, подкрепљује тезе ове врсте.