Текелијанум
Из пројекта Википедија
Текелијанум (мађ. Tököliánum) је задужбина коју је основао Сава Текелија 1838. године у Пешти, са циљем да се у њој школују сиромашни и најбољи српски ђаци и студенти из свих крајева где су живели Срби.
После првог формираног позоришта, 1812. године, и Матице српске, 1826. године, Текелијанум је трећа званична најважнија установа Срба у Угарској. Почетни фонд Текелијанума био је изузетан - састојао се од сто хиљада форинти, две куће у Пешти, три дворца у Араду и 28 јутара земље.
Чинили су је "Дом српских студената" и "Фонд за издржавање Текелијанума". Намера Саве Текелије је била да се у овој културно-образовној установи српским ђацима омогући школовање и универзитетско образовање. Задужбина им је обезбеђивала смештај, исхрану и стипендију.
Текелијанум је временом постао главно стециште интелектуалних снага српског народа, које су доприносиле његовом културном и цивилизацијском напретку. С разлогом је називан "Српским Пантеоном". Задужбина је помагала и омогућила израстање значајне плејаде српских интелектуалаца, која је убрзала прелаз свог народа из средњег у модерни век.
Импозантан је број питомаца који су прошли кроз Текелијанум. Од 1838. до 1914. године у њему је боравило и школовало се око 350 ученика и студената; управник Текелијанума је једно време (1863-1869) био и наш песник Јован Јовановић Змај који је тада завршавао студије медицине; у Текелијануму је скоро три године становао Никола Тесла, као и песник Лаза Костић, који је помогао текелијанцима да оснују своје културно друштво "Преодницу" (1860), које је било активно све до 1876. године. Касније је основано ново књижевно и потпорно друштво (1880), названо "Коло младих Срба".
У згради Текелијанума била је смештена и Матица српска, све до пресељења у Нови Сад 1864. године. Матица српска је, иначе, управљала Текелијанумом од његовог оснивања до 1878. године, када је од стране власти била приморана да управу уступи Српској православној црквеној општини у Пешти. Од 1902. године о Текелијиној задужбини старао се Српски народно-црквени саборски одбор, који је њоме управљао као посебном фондацијом. Духовни надзор, укључујући и избор питомаца, припао је посебно именованом телу, званом Патронат.
Одлуком Патроната старо здање зграде је, због дотрајалости, порушено 1906. године, а подигнуто је ново и усељено је 1909. године. У том раздобљу, у А крилу зграде налазио се интернат за српске ђаке, а у Б крилу станови за издавање, од чије се кирије интернат издржавао. Ова зграда се налази у данашњој улици Veress Pälne бр. 17-19.
Између два светска рата број питомаца у Текелијануму је опао, јер су задужбинска добра, а нарочито готовина којом је фонд располагао, веома смањена (потрошена), услед инфлације и замене новца. Део зграде морао се издавати под кирију да би се Задужбина одржала. У периоду 1941-1944 задужбина се постепено опоравља. У њему је тада било више од тридесет питомаца, од којих је половина примала, истина, скромне стипендије. Време после Другог светског рата нанело је најтежи, безмало фаталан ударац Текелијином заводу. Године 1952. зграда Текелијанума је национализована и Задужбина је привремено престала да постоји.
Мађарске државне власти су 1996. вратиле половину зграде Будимској епархији Српске православне цркве. То је омогућило да Задужбина Саве Текелије обнови свој рад и да се отвори нада да ће се Текелијанум вратити својој племенитој улози - да буде један од значајних културних, духовних и образовних средишта (центара) српског народа.
