Случај Чарлса Декстера Ворда
Из пројекта Википедија
Случај Чарлса Декстера Ворда, од америчког писца Хауарда Филипса Лавкрафта (1890-1937), представља један од најбољих класичних романа страве и ужаса насталих у 20. веку. Кратак роман, који је објављен тек након пишчеве смрти, бави се исконским пореклом страве која је непојмљива обичном човеку. Управо отуда потиче његова моћ да читаоцима, који га узму у руке, буквално утера страх у кости.
[уреди] Сиже
Радња романа смештена је у идиличну варош Провиденс, иначе родно место аутора, које се налази на источној обали САД, на обалама реке Потакит.
[уреди] О пореклу једног лудила
Роман почиње наизглед неважном вешћу о томе како је из приватне болнице за умоболне у близини Провиденса нестао пацијент по имену Чарлс Декстер Ворд. У наставку првог поглавља, породични лекар породице Ворд, др Вилет говори о томе шта је једног безбрижног младића, који је био залуђен антиквитетима и највећи део слободног времена проводио у бесциљним шетњама и прекопавању по списима у градској библиотеци, отерало у лудило. Небројени сати које је млади Ворд провео у библиотеци Градске већнице, у народној библиотеци, Историјском удружењу и другим местима у којима је имао приступ старим списима у трагању за генеолошким подацима, уродили су плодом. Млади Ворд открио је међу прецима своје мајке извесног дуговечног човека по имену Џозеф Карвен, који је из Салема дошао у Провиденс у марту 1692. год.
Инспирисан овим открићем млади Ворд се страствено бацио на истраживање прошлости свог тајновитог претка. Управо ово истраживање одвешће га до остатака куће у Олни корту, која је некада припадала Џозефу Карвену и у којој ће, поред портрета свог претка, иза зидних плоча пронаћи свежањ списа који су, по мишљењу др Вилета проузроковали младићеву пропаст.
[уреди] О Џозефу Карвену
Млади Ворд је у свом истраживању сазнао да је Џозеф Карвен побеогао из Салема у Провиденс, у тренутку када је у Салему отпочео лов на вештице, у страху да би због бављења хемијским и алхемијским експериментима можда и сам био оптужен за вештичарење.
Веома имућан, Џозеф Карвен је у Провиденсу купио имање и саградио себи кућу. Бавио се поморско трговачким пословима. Иако није био превише друштвен, учествовао је у финансијском развоју и изградњи Провиденса. Пажњу суграђана скренуо је на себе чињеницом да уопште не стари због чега су му се многи људи обраћали за помоћ верујући да поседује тајна медицинска знања, али његови лекови нису били од превелике помоћи. Причама које су колале о њему додатно су допринеле и чињенице да је из разних крајева света набављао најразлитије тајанствене супстанце које је користио у експериментима, као и да је поседовао невероватну страст према гробљима, што су потврдили и многобројни становници Провиденса који су га виђали на гробљу у различито доба дана и ноћи.
Свестан да је својим поступцима почео да изазаива подозрење код својих суграђана, Џозеф Карвен је купио фарму на друму Потакит изван Провиденса. На фарми се налазила стара камена зграда која је убрзо постала поприште необјашњивих појава. Први суседи Фенерови, који су били удаљени само четврт миље од фарме, тврдили су да се ноћу чују најневероватнији звуци који су допирали из карвенове куће. Његовим суседима се такође није допала чињеница да је огромно стадо, које се налазило на фарми, било превелико да би служило за исхрану Карвена и двоје слугу који су боравили на фарми, као и да се врста стоке мења из недеље у недељу.
Гласинама о чудним активностима Џозефа Карвена допринео је и учени господин Џон Мерит, који се тек био доселио у Провиденс из Њупорта. Чувши да Џозеф Карвен има најбољу библиотеку у граду, одлучио је да га посети. Био је примљен са невероватном љубазношћу и задржао се више часова у разговору са домаћином. У каснијем разговору са својим пријатељима, учени господин признаће да је његова посета Џозефу Карвену пробудила у њему осећање страха које ће га пратити читавог живота. Страх није имао порекло у сазнању да Карвен има праву ризницу књига из области алхемије и астрологије, међу којима је била и књига са налепницом Canoon-e-Islam, у којој је препознао забрањено дело Necronomicon, лудог арапског писца Абдуле Алхазреда, о којем је чуо невероватне чудовишности. Господина Мерита престравиће један наизглед безначајна појединост. На похабаном примерку ретке Борелусове књиге, који је стајао отворен на великом столу од махагонија, незграпним и нечитким карвеновим рукописом, на маргини је било исписано следеће:
„Суштаственије животињске Соли могуће јесте тако припремити и очувати да сваки умствени и вештини вичан человјек може у собственој соби за рад имати васцели Новјег ковчег и призивати по вољи чистоје Обличје Животиње из Праха Њезина. Методом совсем сличнијем и Филозоф могао би, не служечи се враџбинама злочиначкијем. Обличје свакого својего Претка из Суштаственијех Соли Људскога Праха призвати у које тело Јего претворено би.“
Најстрашније приче о Џозефу Карвену потицале су са докова Провиденса. Карвен је био омражен од стране својих капетана и морнара коју су у непознатом страху беспоговорно обављали његове прљаве послове. Велики број морнара који су радили за Карвена никада се није вратио кући. Због оваквих прича све је мање људи било спремно да ради за њега. У покушају да поврати поштовање вароши и да скрене пажњу са својих сумњивих активности, Џозеф Карвен оженио се Илајзом Тилингхарст, младом ћерком капетана Тилингхарста који је радио за њега. Због овог венчања раскинута је веридба између Илзе Тилингхарст и другог помоћника капетана, Езре Ведена. Ни не слутећи, Карвен је овим чином стекао смртног непријатеља који ће потом бити један од главних узрока његове пропасти.
Једно време Карвен је изненадио заједницу својим галантним и уљудним понашањем према својој супрузи. Чак је све више времена проводио са њом у здању у Олни корту, а све ређе је одлази на фарму. Убрзо затим родила се ћерка Ана, а Карвен је одлучио да позира за портрет. Међутим, убрзо се вратио старим навикама и почео је све више времена да проводи на фарми у Потакиту.
Млади Езра Веден, који није могао да прежали губитак веренице, пратио је активности Џозефа Карвена сумњајући да иза њих стоји нешто много озбиљније и страшније него што су то становници Провиденса могли да претпоставе. Временом ће све више доказа потврдити његове претпоставке.
Карвен је убрзо почео да запрепашћује своје суграђане обавештењима које су само њихови давно покојни преци могли да пруже. Ратни брод његовог Величанства пресрео је брод за који се веровало да је кријумчарски и на којем се налазио товар мумија из Египта који је био упућен Џозефу Карвену. Езра Веден се уверио да се на обали у близини фарме налази док и дрвена врата кроз која се очигледно ишло у подземне просторије у фарми. Једно време су ноћу на овој фарми искрцаван велики број црних робова који су нестајали иза тешко окованих дрвених врата где им се губио сваки траг. Временом, товаре црних робова заменили су тешки дрвени сандуци који су обликом подсећали на мртвачке сандуке.
Елијазер Смит, којег је Езра Веден унајмио да настави осматрање карвенове фарме, док је он због посла био одсутан, уредно је бележио своја запажања. Смит је посведочио да су се на фарми очигледно одвијали непознати ритуали, праћени различитим бљесковима светлости након којих би уследио дуг разговор између Карвена и непознатог госта, који се одвијао на неким непознатим језицима праћен звуцима мучења. Смит, који је знао француски језик, успео је да током једног оваквог разговора разазна да је Карвен свог непознатог саговорника испитивао о покољу у Лиможу који је 1370. год. извршио Принц таме.
Током једне од таквих присмотри, Смит је очигледно био опажен од стране становника фарме који су нахушкали псе на њега. Од тада сви ритуали у згради су престали, али су звуци који су се чули из дубине говорили да су они очигледно настављени у подземним просторијама који се налазе испод саме фарме.
Када је за време јаких летњих киша набујала река, из правца фарме у Потакиту допловило је чудно неприродно створење исколаченог погледа од чијег вриска се рибарима смрзла крв у жилама, Езра Веден је одлучио да је време да са својим сазнањима упозна угледне грађане Провиденса.
Суочени са очигледним злом које се угнездило у срцу њиховог дома, становници Провиденса одлучили су се за акцију. У њиховом уверењу да је Џозефа Карвена потребно што пре спречити у његовој очигледно гнусној накани, учврстио их је догађај из једне зимске ноћи у којој је читав Провиденс узбуњен застрашујућим лавежом паса. Пробуђени становници Провиденса, несвесни шта је узнемирило псе, вратили су се сну не слутећи шта се те вечери одиграло. Сутрадан је у близини моста, међу збијеним сантама леда пронаћено џиновско, мишићаво и потпуно наго тело. Доктор који је радио обдукцију био је потпуно затечен због невероватних неприродних аномалија које је констатовао приликом прегледа леша. Такође, доктор је био изненађен невероватном сличношћу леша са давно упокојеним ковачем Денијелом Грином. Езра Веден је након разговора са доктором, сазнао где је овај покојник био сахрањен и исте вечери је са групом одабраних људи откопао покојников гроб да би његове сумње биле потврђене. Гроб је био празан.....
